Polako učim da budem srećna, da prestanem gunđati, da prihvatim svoj krst svakodnevne borbe. Kući sam došla umorna, izmučena od grčeva, neispavana, u trci za gradskim autobusom koji vodi za metro prema poslu koji mrzim. I evo kako počinje moj unutrašnji monolog – „O Bože, tako sam umorna od borbe. Tako sam umorna od ovog krsta koji nosim. Zašto moram da radim tako naporno dok drugi ljudi ostaju kod kuće? Zašto sam napustila savršeno udoban posao u prigradskoj školi da bih predavala u rizičnoj getovskoj školi u Južnom Bronksu? Zašto nemam četverosoban viktorijanski stan sa pogledom? Zašto sam zaglavila sa nezaposlenim suprugom i razmaženim pastorkom koji ne mare da li sam mrtva ili živa? Zašto ne mogu biti poznati međunarodni dopisnik sa unosnim ugovorom? Da sam samo… joj, joj, joj.” I tako to ide.
LINK TEKSTA -Tekst čitala Djurdjina Tairović
