MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Manastir Dubrava

Nakon napornog radnog dana, najbolje da malo odmorim u hotelu, okupat cu se malo u hotelskom bazenu pa ću krenuti na planirani put. Malo sam se osvežio, malo duže od planiranog, uzeo sam svoju kameru i krenuo na put. 

 Ovih dana radim u prelepom zlatiborskom kraju, tako da sam imao priliku obići proplanke planine Tare, Zlatibora, Mokre gore, a danas zadnji dan, treba da pronađem, vidim i doživim manastir Uvac, kada je Otac Gavrilo čuo da sam na Zlatiboru, preporučio mi je da  posetim manastir Uvac, rekao mi je za Igumana manastira o.Danila. Verovatno se znaju sa Svete Gore.

Nakon nekoliko kilometara vožnje glavnom magistralom, postoji skretanje za manastir Uvac. Nisam bio siguran, pa pitah obližnjeg meštanina da mi malo pojasni, da li sam na pravom putu, čovek kaže, da, samo pravo, no vi ne možete do manastira, zašto, pitao sam?  Pa imate dobar auto, ali cesta je jako loša, a sada je već kasno, bolje da se vratite pa da krenete neki drugi dan, zahvalio sam se čoveku, no kako će on meni da kaže da ja ne idem u posetu nekom manastiru, no sa druge strane, bio je u pravu, već je bilo 18:00sati, pošto sam se duže zadržao u hotelskom bazenu. Do manastira ima samo 21 km, nije mnogo.

Putokaz za manastir Uvac i manastir Dubrava 

Kada je video da sam uporan, predložio mi je bolje posetu manastira Dubrava, bolja je cesta, skoro da je sve asfalt.

Odlicno, zahvalio sam se i krenuo, misleći u sebi, kakva iskušenja, sve to, samo s ciljem da ne posetim manastir Uvac. Naravno da idem tamo, krenuo sam bez straha.

Naišao sam na novo raskršće, hmmm… Prolazila je neka starija gospođa, pa sam pitao za manastir Uvac i manastir Duboka, joj, dragi sine, ne možeš ti u manastir Uvac, jako je loša cesta, odronilo se kamenje, i bujica reke je uništila i ovako loš put, radije ti kreni za manastir Dubrava.. Hmm, žena mi je bila baš uverljiva, i uverila me da krenem prema manastiru Dubrava. Pa kasno je možda, neću da riskiram, idem tu gde je bolja cesta.

Sada sam već bio ljut na sebe, ko me terao da se kupam danas i da potrošim dragoceno vreme  u bazenu, a sada već sunce zalazi, baš i nemam puno vremena.

Krenuo sam putokazima, prema manastiru Dubrava, sve je lepo označeno, asfalt, bio sam sretan, no odjednom, opet nedoumica i strah, pa kuda u tu gustu Zlatiborsku šumu, kasno je..

Planinski put, vodi u nedođiju..

Naišao sam na jednog lokalnog seljana, sa lepom srpskom starom šajkačom na glavi i čobanskim štapom, lepo sam ga pozdravio, a on me priupitao, ohoho, vidim hrvatske tablice, šahovnica, joj mislim si samo mi je još ovo trebalo, ja i moj bazen, zašto sam krenuo sada u noć. Rekao sam mu, da, dolazim iz Hrvatske, no idem za manastir Dubrava, recite mi da li sam na dobrom putu, jesi, kaže smireno seljanin i kaže, sada ti je bas prošao kaluđer, on vozi baš polako i smireno, uvek je takav..

Nastavio sam dalje, sve je bilo uredu kada sam naišao na makadam sa lošom cestom, to nije bila cesta već planinski put, pa kuda ću, znam da sam pre neki kilometar prošao neki putokaz na kojem je bilo olovkom napisano smer za manastir Dubravu, to mi je malo ulivalo nade…  vozim dalje, prelepim planinskim Zlatiborskim krajem, pašnjacima i poljima, prelepi konji pasu travu gotovo ne vezani, kao da su divlji, ja se i dalje vozim i kada se setim koliko sam već prošao, a manastira nema, počeo sam da sumnjam, u onaj zadnji putokaz napravljen olovkom, ko zna, pa to je neko namerno tako stavio, da zavara putnike neznalice kao što sam ja, ništa, okrečem se, pevam u sebi: „Ovo mi je škola, drugi puta ću drugačije“. Da li mi je trebao taj bazen danas, Nenad se treba rashladiti i osunčati pa onda da poseti svetinje. Ne može to tako. Vraćam se nazad, našao sam prikladno mesto da okrenem auto, idem do obližnjeg većeg zavoja da se okrenem i da se vratim do onog prevarantnog putokaza i da krenem u drugom smeru. Sada sam se setio Gospoda, i ponovim nekoliko puta molitvu: „Gospode Isuse Hriste Sine Božji, pomiluj me grešnoga“. Što sam danas dragoceno vreme pre putovanja uzaludno potrošio. Nekoliko minuta kasnije, zove me brat Stamenko iz Banja Luke. Brat Stamenko mnogo pomaže i trudi se bezgranično oko manastirskog sajta, i često smo u kontaktu ali više emailom i skypom, tako da me njegov poziv telefonom baš iznenadio. Malo se i uplašim, pa od kud signal za mobitel ovde, u ovoj nedođiji divljoj, ali prelepoj.

Poslednji putokaz za manastir Dubrava.
Toliko malen da ga je trava prekrila. 
 

Pomaže Bog brate Nenade, kaže brat Stamenko, jesi li u Beogradu, Joj, brate dragi ja sam ti u zlatiborskim planinama izgubljen, tražeći manastir Dubrava, odkud ti?  ništa, ništa kaže brat,  mislio sam da si u Beogradu pa da mi učiniš neku uslugu. Nego, ajde ako nađeš manastir Dubrava, priloži sveću za mene.. Skoro su mi suze krenule, umesto da se okrećem i vraćam nazad, krenuo sam napred pun vere po onim planinskim putevima. Veliki je Bog naš.

Nakon nekoliko kilometara naišao sam na tihooceansko malo ostrvo u šumskim predelima planine Zlatibor, nazirao se u daljini manastir Dubrava, okružen nepreglednim šumama i rekom Uvac koja prolazi oko manastira kao oko poluostrva.

Prvi pogled na "tihookeansko" poluostrvo - manastir Dubrava
 

Na 200-tinjak metara od manastira dočekala me mala ptičica koja je stajala na sred puta. Nije baš bila voljna da se makne, tek kada sam joj se jako približio malo je odletela i opet stala mi pred put, tada sam je uslikao, pa je opet odletela i opet mi i treći put stala na put. Zanimljiva i lepa ptičica.
 

Doček pre ulaska u manastirsku portu 

Parkirao sam ispred manastra, iz auta uzeo kalendare sa motivima manastira Lepavine, i krenuo prema domačinima koji su sedili za stolom.

Iz daleka sam glasno morao da kometarišem, nisam mogao da se suzdržim: "Pomaže Bog, pa vas je Gospod baš lepo sakrio i udaljio od sveta".

Dočekali su me, lepo, a ja sam se predstavio ko sam i od kuda dolazim, predao sam poklone Oca Gavrila, a oni su mi pokazali crkvu, pričali su mi istoriju crkve, i govorili o Ocu Danilu, koji je ovde živio mnogo godina u jednoj staroj brvnari.

Planinska brvnara gde je o.Danilo godinama živeo

 Dok se nije Presveta Bogorodica ukazala nekom čoveku, srbinu iz Amerike u snu, koji nije mogao imati 20 godina dece, i rekla mu da dođe ovde i da donira zidanje hrama, kada je on kao ktitor pomogao zidanje hrama, dobio je kćer, a kada je podigao i zvona na hramu, Gospod mu je podario i sina.

Nekada je ovde bila stara crkva, sa konacima, koju su turci naravno zapalili, kao i celu ovu planinu. 
 

Nova crkva Sv.Pantelejmona

Ušao sam u novu crkvu koja je posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom celivo sam ikone, te i u drugu crkvu koja je sazidana tačno na mestu gde je bila stara crkva iz turkog doba, upravo na tom mestu je otac Danilo godinama palio sveće kada je došao u ovaj kraj i kad je živeo u jednoj brvnari planinskoj pored sadašnje crkve. Na tom mestu gde je otac palio sveće našli su iskopine stare crkve i mnogo zlata koje je kasnije država uzela i čuva u svojim arhivama.

Crkva Svetog Vasilija Ostroškog

 Obišao sam „poluostrvo“, a na kraju sam dospeo na vrh odakle sam napravio prelepe fotografije.

Kada sam se vratio dole video sam oca Danila. Prišao sam mu i zatražio blagoslov. Preneo sam mu puno pozdrava od Oca Gavrila koga zna još sa Svete Gore, pa me pitao za Oca Gavrila, kako je,  i zamolio me da ga puno pozdravim.

Otac Danilo je pročitao duhovne listiće i pregledao kalendare u međuvremenu kada sam ja slikao.

Kada sam pričao ocu Danilo, o našem Ocu Gavrilu napomenuo sam kako Otac ima svoj web sajt kojeg uređuje. Žena u tom trenutku koja pomaže u kuhinji nadovezala se da je sajt prelep i da ga i ona redovno posećuje, podražala je rad Oca Gavrila i sa osmehom na licu izrazila divljenje najlepšem web sajtu u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Ponudili su mi da sednem, te poslužili čajem i medom, bio sam oduševljen, no prvo sam pitao, pa oče ovde baš ne dolazi puno vernika dosta ste daleko od sveta. Kaže mi Otac, pa tu dolaze samo oni koje Gospod pošalje. Malo sam se naježio.

Razgovarali smo malo o veri i Pravoslavlju, dosta me otac ispitivao, kako se sada živi na zapadu, pričao mi je o biblijskim temama, no puno se nadovezivao sa pričama o zlopamčenju, mada ne znam što, pitao me zašto nije dobro da se upamti kada nam netko nešto loše napravi ili kaže, rekao sam mu, da mislim da je takve stvari najbolje odmah zaboraviti, da ne bih i ja došao u situaciju da isto nekome drugome nešto loše napravim ili nešto ružno kažem.

Otac me malo ispitivao, pa sam kasnije i ja počeo da pitam Oče, što mislite….   A otac mi na to odgovara: Ako imaš veru, ne možeš imati strah. Ne boj se. Odgovorio mi je na moje pitanje, ta njegova rečenica mi se dokazala i na ovom putovanju, stalno sam strahovao, dali ću stići ili ne, no, AKO IMAŠ VERU, NE MOŽEŠ I NEĆEŠ IMATI STRAH. Pao, je mrak, nažalost prebrzo, zamolio sam oca da se slikam s njim sebi za uspomenu, otac to ne radi baš voljno, pa kaže možda nije baš najbolje vreme, pao je i mrak, Oče, moj aparat ima blic. Morao sam biti malo uporan i dosadan.

Čekao me je dug i naporan put do glavne magistrale. Rekli su mi da od oca treba uzeti blagoslov i da je njegov blagoslov dosta „jak“. Upravo na rastanku otac me blagoslovio za put, pa sam polako krenuo.

Otac Danilo i ja, fotografija meni za divnu uspomenu

Na samom rastanku pitao me je za ime moje rođene sestre, rekao sam mu da se zove Biljana.

Put nazad nije bilo toliko težak kao kada sam išao tamo, no, zaustava me policija, radi redovne kontrole. Nisam imao sve potrebne dokumente, jer su mi je lična dokumentacija ostala u hotelu. Na kraju su me pustili sa napomenom da moram pasoš imati uvek pored sebe, i da si bezveze ne stavljam „nož u stomak“.

Tada mi je sve to bilo jako čudno. No nisam se puno obazirao. Uskoro sam ogladnio, jer put je ipak bio naporan, pa sam stao da kupim nešto za jesti.

Nakon napornog puta došao sam u hotel i pojeo svoju večericu, te sretno legao spavati.

U noći sam se probudio sa problemima u stomaku koji su me mučili celi sledeći dan, pa sam se setio poliacajčeve rečenice: „ da si ne stavljam problem u stomak“. Kako je policajac to mogao znati, nije on nego očev blagoslov koji je tada bio uz mene, da me upozori na probleme pa da ih izbegnem.

Sada sam razmišljao, zasto me otac pitao za sestrino ime, sigurno joj treba pomoć, zvao sam je odmah još  po polasku iz manastira, no njen glas kada sam je čuo bio je sasvim normalan. Bila je dobro i bila je vesela..

Sada sam se setio i onog našeg dužeg razgovora o zlopamćenju, bio sam siguran da mi je i to neko upozorenje. Samo sam čekao kada će mi trebati očev savet.

Sledeće jutro, došao sam na posao , bio je to zadnji radni dan na Zlatiboru pa sam se polako pozdravljao sa svima jer popodne idem za Beograd, no jedan od mojih poslovnih klijenata toliko je navaljivao sa nekim nerealnim postupcima, osećao sam da me želi izprovocirati, setio sam se zlopamćenja i razgovora sa Ocem Danilom. Tako da sam ga celo vreme ignorisao, trajalo je to celo popodne, no uspeo sam da budem smiren. Tako da smo uspeli na kraju lepo pozdraviti moji klijent i ja, i već sada smo dogovorili neke poslove za ubuduće. Ostali zaposleni u njegovoj firmi pitali su me kasnije, kakve ja to tablete pijem za smirenje. Kako sam uspeo da budem tako smiren u tako oštrom razgovoru sa njihovim direktorom, na to sam se samo nasmejao i pomislio na oca Danila i njegove reči i uputstva o zlopamčenju.

Krenuo sam prema Beogradu uskoro, i razmišljao kako da pomognem sestri, nije me otac Danilo bez razloga pitao za njeno ime, i to još baš na rastanku. Verovali ili ne, uskoro me zove sestra i pita da joj se javim kada dodjem u Beograd, rekao sam naravno, sa zadovoljstovm ako nesto mogu pomoći. Ona nije ni slutila da ja znam da me treba i prije nego me zvala.. Sve sto me tražila, ja sam joj sa zadovoljstvom pomogao, i to uradio sa velikim osmehom i srećom na licu.

Tako da se tačno sve ispunilo sto me o.Danilo savetovao juče kada sam bio kod njega u njegovom predivnom manastiru Dubrava na malom poluostrvu koje ocrtava reka Uvac.

Ostalo je jos samo da se obistini deo koji i nije tako lep, no za to sam dobio takođe od o.Danila jednu divnu poruku: „Ko ima vere, nema straha“.

GALERIJA FOTOGRAFIJA IZ MANASTIRA DUBRAVA

Nenad Badovinac
29.07.09. Beograd