МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Не треба прећутати оно што о светом апостолу Јовану казује Климент Александријски. Када у Азији апостол обилажаше градове, он у једном граду виде младића, расположеног душем за добро дело; он га поучи вери и крсти. Но намеравајући да одатле отпутује на проповед Јеванђеља, он пред свима повери овога младића епископу тога града да га научи сваком добром делу. Узевши младића, епископ га научи Светом Писму, али се не стараше о њему колико треба, нити му даваше васпитање какво је потребно младићима, него га препусти његовој вољи. Убрзо потом младић поче водити рђав живот, стаде се опијати и красти. Затим се спријатељи са разбојницима; они га придобише, одведоше у пустиње и горе, поставише га за свог харамбашу и чињаху разбојништва на путевима. 

После извесног времена апостол Јован враћајући се дође у тај град, па чувши за овога младића да се покварио и постао разбојник, рече епископу: Врати ми благо које ти предадох на чување, као у верне руке; врати ми онога младића кога ти пред свима поверих да га научиш страху Божјем. – Епископ са плачем одговори: Пропаде тај младић, душом умре а телом врши разбојништва по путевима. – А Јован рече епископу: Зар се тако чува душа брата свога? Дај ми коња и пратиоца да идем и потражим онога кога си ти погубио. 

Када Јован дође к разбојницима, замоли их да га одведу к своме харамбаши, што они и учинише. А младић, угледавши светог Јована, посрами се, па скочивши побеже у пустињу. Међутим, свети Јован, заборавивши на своју старост, појури за њим вичући: Сине мој, врати се оцу своме и не очајавај због пада свог, грехе твоје примићу ја на себе; стани дакле и причекај ме, јер ме Господ посла к теби. 

Младић стаде, па с трепетом и стидом великим припаде к ногама светог апостола, не смејући да му погледа у лице. А свети апостол, загрливши га с родитељском љубављу целиваше га, па га узе и с радошћу одведе у град, јер нађе изгубљену овцу. И много га учаше упућујући га на покајање; и младић усрдно се трудећи у покајању угоди Богу, и добивши опроштај грехова престави се у миру.

У то време, бејаше један хришћанин који западе у толику сиромаштину да није имао чиме исплатити дугове својим повериоцима; од силне муке он намисли да се убије, и замоли једног врача Јеврејина да му да смртоносни отров да попије. А овај, непријатељ хришћана а пријатељ демона, испуни његову молбу: даде му смртоносни напитак. Хришћанин пак, узевши смртоносни отров, пође својој кући и путем размишљаше и страх му душу пролажаше, не знајући шта да ради. Напослетку, осенивши чашу крсним знаком, он је попи, али му то ни најмање не нашкоди, пошто крсни знак одузе сву отровност отрову у чаши. И он се много чуђаше у себи што остаде здрав и што не осећа никакву повреду. Но прогањан и даље од поверилаца, он у невољи опет оде к Јеврејину да му овај да најјачи отров. Јеврејин се зачуди видевши га жива, па му даде најјачи отров. Добивши отров, човек пође кући својој. И дуго размишљајући пре него што испи отров, он и сада осени светим крсним знаком и ову чашу, и попи је, али ни овога пута ни најмање не настрада. И он опет оде к Јеврејину и показа му се здрав; и подсмеваше му се што је невешт у своме занату. А Јеврејин, уплашивши се, упита га шта је радио када је отров пио. Он му одговори: Ништа друго, само сам чашу осенио светим крсним знаком. – И Јеврејин сазнаде да сила светога крста одгони смрт; али желећи да то провери, он од истог отрова даде псу, и овај чим окуси одмах црче. Видевши то, Јеврејин са са хришћанином упути к апостолу и обавести га о свему што се догодило. Свети апостол научи Јеврејина вери у Христа, и крсти га, а том убогом хришћанину нареди да донесе обрамицу сена, коју апостол крсним знаком и молитвом претвори у злато, и нареди му да тим златом исплати своје дугове повериоцима, а остатком да издржава своју кућу. Затим се свети апостол поново врати у Ефес, и живљаше у кући Домна, и огромно мноштво људи обрати Христу и сатвори безбројна чудеса. (…) 

Житија светих за септембар, Манастир Ћелије, Београд 1976.       

Smrtovnice Osmrtnice