МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Последње јављање Васкрслог Христа Спаситеља завршило се Његовим Вазнесењем на небо, које најдетаљније описује јеванђелист Лука. Укратко о томе говори и јеванђелист Марко. До овог јављања дошло је у Јерусалиму, када су се апостоли вратили из Галилеје, после четрдесет дана током којих им се Господ не једном јављао, учећи их о Царству Божијем, како саопштава свети јеванђелист Лука (Дап 1,2-5). Господ је дао заповест апостолима да остану у граду Јерусалиму, док се не обуку у силу с висине, обећавајући да ће им послати обећање Оца Свога, под чиме треба подразумевати слање Духа Светога, ради помоћи у делу њихове васељенске проповеди. Дух Свети је требало да им да неопходну силу за савршавање овог великог дела - проповеди Јеванђеља читавом свету.

Затим је Господ извео Своје ученике напоље из Јерусалима, до Витаније, која се налази на источној страни Маслинове горе, и подигавши руке Своје благослови их, изговарајући очигледно познате речи, како је било прихваћено у Старом Завету, али које јеванђелиста овде не наводи. Символичко дејство подизања руку приликом благосиљања било је познато у Старом Завету, како саопштава, на пример, књига Левитска (9,22).

И док их Он благосиљаше, одступи од њих и узносаше се на небо. "Како чудесан поступак - каже митрополит Московски Филарет - Господ благосиља и још не окончава Свој благослов, него наставља да благосиља и при томе се узноси на небо. Шта то значи? Значи да Он неће да прекине Своје благосиљање, него наставља да без краја благосиља Цркву Своју и све који верују у њега. Помислимо, браћо, на то да су и данас над нама подигнуте Његове руке, и Његов поглед, и благослов Његов. Каква срамота и ужас за оне који Га обузети земаљском сујетом заборављају. А каква радост за оне који Га љубе".

Ученици су се поклонили Богочовеку Који се узносио ка Свом Оцу, и вратише се у Јерусалим са радошћу великом. Ова радост потицала је одатле што су сада сопственим очима видели славу свог Господа и Учитеља, и што су очекивали испуњење Његовог обећања о слању Духа Светога. Они сада као да су се препородили, несумњиво услед тога што је Васкрсли Господ четрдесет дана пребивао са њима и учио их тајнама Царства Божијег. У таквом молитвеном стању узвишеног полета, они бејаху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога због свега што им је било дато да доживе, виде и чују, и због велике мисије проповеди јеванђелског учења која им је предстојала.

Свети Марко томе додаје да је Господ, када се вазнео на небо, сео Богу са десне стране. Ово је сликовит израз, који се заснива на неким виђењима (Дап 7,36), и који означава то да је Господ по Својој људској природи примио Божанску власт над читавим светом, заједно са Богом Оцем, јер седење са десне стране на језику Библије означава поделу власти онога који седи на престолу са оним ко је сео покрај њега.

Свети Марко своје Јеванђеље закључује сведочанством о томе како су апостоли отишли из Јерусалима и како су проповедали свуда, по читавом свету, а Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима, доказујући истинитост речи чудесима која су пратила њихову проповед, о чему нам детаљно говори књига Дела апостолска. Сва Јеванђеља се завршавају речју: Амин, што значи: заиста је све било тако, како је описано у Јеванђељу.

Архиепископ Аверкије (Таушев): Православно тумачење Новог Завета, Образ светачки, Београд 2006.

Smrtovnice Osmrtnice