МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

- Претпостављам да деветеро од десетеро оних који дођу на исповест уствари не знају да се исповедају.

- То је заиста тако. Чак ни они који редовно долазе у цркву најчешће не знају шта треба да раде у цркви, али ствари ипак најгоре стоје кад је реч о исповести. Заиста је права реткост да се неко од парохијана правилно исповеда. То је нешто чему би требало да се учимо. Наравно, било би много корисније да чујемо шта о Светој Тајни покајања и исповести каже неки искусан духовник, човек чији је духовни живот на изузетној висини. Ја о томе могу да говорим пре свега као човек који се и сам исповеда и као свештеник који је често сведок на исповести. Но одлучио сам да о томе говорим пре свега зато што ме многи људи веома често питају о томе како се треба правилно исповедати. Покушаћу да о томе нешто кажем на основу онога што сам приметио кад је реч о мојој души и на основу онога како други људи учествују у тој Светој Тајни, али мислим да моја запажања нису довољна за одговор на то питање.

- Које су недоумице, заблуде и грешке најприсутније? Рецимо да неки човек одлучи да напокон оде на прву исповест. Слушао је о томе да се пре причешћа треба исповедати и да на исповест човек треба да говори о својим гресима. Наравно да му се одмах намећу питања за који период живота треба да "положи рачуне", да ли се то односи на цео живот и да ли треба да почне од детињства? Може ли се заиста све испричати? Можда ипак не треба о све причати, него треба просто рећи: "У детињству и у младости често сам био егоиста" или: " У младости сам био веома горд и сујетан, а такав сам у суштини и данас."

- Ако неко дође на исповест први пут, сасвим је логично да говори о дотадашњем начину живота у целости. Треба почети од оног узраста кад је човек већ био у стању да разликује добро и зло па све до тренутка кад је напокон одлучио да дође на исповест.

- Намеће се питање како је могуће за кратко време испричати цео свој живот? Ради се о томе да на исповест не треба да испричамо цео свој живот, него само оно што је грех. Греси су конкретна дела безакоња. Ипак нема потребе да се појединачно препричавају сви случајеви кад смо били гневни или, на пример, кад смо лагали. Довољно је да кажете да сте починили тај грех и да наведете неке, с ваше тачке гледишта, најснажније и најгоре пројаве тог греха, оне због којих вас заиста боли душа.

- Постоји још једна смерница, а то је да питате себе шта је то што бисте понајмање желели да о себи испричате, јер управо је то оно што бисте пре свега требали да испричате на првој исповести.

- Већ сам рекао да се за прву исповест треба веома озбиљно припремити. Но ма колико да се човек озбиљно припреми за прву исповест, из искуства могу рећи да је немогуће да се свега сети и да неће успети све рећи. Зато је потребно ново и дубље преиспитивање дотадашњег начина живота. Стога је најбоље да човек постави себи у задатак да се прво покаје и исповеди оне најтеже и најмучније грехе. Исповест ће након тога постати потпунија и дубља. Прва исповест не може бити ни потпуна, ни дубока због психолошке баријере, јер заиста није лако доћи у цркву и по први пут у присуству свештеника, то јест сведока, рећи Богу за своје грехе. Осим тога, могу се појавити и неке друге препреке.

- Човек не може увек да схвати шта је грех. Нажалост, чак ни многи од оних који живе црквеним животом не знају Јеванђеље и не разумеју га баш најбоље, а знамо да се нигде као у Јеванђељу не може наћи одговор на питање шта је грех, а шта врлина. Многи греси су у свакодневници постали уобичајена појава. Чак ни онај ко чита Јеванђеље не може одмах да види своје грехе, него му их постепено открива благодат Божија. Преподобни Петар Дамаскин вели да почетак оздрављења душе представља то кад човек увиди да су његови греси безбројни попут морског песка. Кад би Господ одмах човеку открио колико су страшни његови греси, ниједан човек то не би могао поднети. Управо нам због тога Господ постепено открива наше грехе. То бисмо могли упоредити с чишћењем главице лука при чему скидамо један по један слој луковице све док не дођемо до самог лука.

- Требало би прецизирати шта се подразумева под речју грех. Кад изговоре ту реч, већина људи који се исповедају имају у виду неки поступак, то јест пројаву греха. На пример: "Јуче сам био окрутан према мајци". Но требало би имати на уму да то није некаква случајна епизода, него да је то пројава греха нељубави, нетрпељивости, непраштања, егоизма. Значи ли то да не би требало човек да каже: "Јуче сам био окрутан", него: "Ја сам окрутан и немам довољно љубави у себи"? Дакле, шта би требало човек да каже?

- Грех је пројава страсти на делу. Треба се кајати због конкретног греха. Пошто су страсти увек једне те исте, не треба се кајати због страсти као таквих, јер бисмо у том случају могли за себе написати исповест која би била иста током целог живота, него се треба кајати због грехова који су учињени између две исповести. Исповест је Света Тајна која нам пружа могућност да поставимо почетак новог начина живота. Нови живот почиње од тренутка кад се покајемо за учињене грехе и управо то и јесте оно чудо које се догађа у Светој Тајни покајања и исповести. То је оно због чега треба стално да се кајемо говорећи у прошлом времену. Дакле, не треба да говоримо; "Ја вређам ближње", него треба рећи: " Вређао сам ближње", што значи да имам намеру да убудуће не вређам људе.

- На исповести треба сваки грех назвати правим именом, то јест тако да буде јасно у чему се састоји дати грех. На пример, ако се кајемо због празнословља, не треба да препричавамо сваку ситуацију и да понављамо своје испразне речи. Но уколико смо у некој ситуацији неког заиста оптеретили својим празнословљем и причали оно што није за причу, онда свакако на исповести треба о томе рећи нешто више и одређеније. Господ је рекао: А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда ( Мт.12,36). С те тачке гледишта треба унапред размишљати и о својој исповести да се не би догодило да се и она претвори у празнословље.

- Очито би требало да се позабавимо "болешћу причања" која потиче од одређене малодушности током исповести. Тако, на пример, уместо да човек каже: "Био сам себичан", он почиње да препричава одређени догађај: "На послу ми је колега рекао&хеллип; Ја сам му на то рекао&хеллип;", и тако даље. На крају човек каже какав је грех починио, али све је то упаковану у некакву причу. Та прича игра улогу одеће, јер ми се у суштини облачимо у речи, у сам сиже да се на исповести не бисмо осећали огољенима.

- Заиста је тако много лакше, али је питање да ли човек треба себи да олакша исповест. На исповести не треба помињати непотребне детаље, спомињати друге људе, причати о њиховим речима и поступцима, јер кад говоримо о другим људима, тиме најчешће покушавамо себе да оправдамо, као што се оправдавамо некаквим околностима које су нас подстакле на грех.

- С друге стране, понекад тежина греха заиста зависи од околности у којима је грех учињен. Једно је претући човека зато што смо пијани, а сасвим друга ствар зауставити напасника и заштитити жртву. Није исто не помоћи ближњем због лењости и себичности или зато што смо тог дана имали високу температуру. Уколико се детаљно исповеда човек који заиста зна да се исповеда , свештенику ће бити лакше да схвати шта се догађа с тим човеком и зашто. Значи, околности у којима је грех учињен треба навести само у случају да без тога не би било јасно какав сте грех починили. То се такође учи кроз искуство.

- Узрок опширне приче на исповести може бити и човекова потреба за саосећањем, потреба да добије душевну потпору и да осети топлину. У том случају добро би му дошао разговор са свештеником, али у неко друго време, а нипошто за време исповести. Исповест је Света Тајна, а не разговор.

- Неки парохијани имају обичај да на исповести кажу: "Згрешио сам против те и те заповести". Мислим да је човеку много лакше да каже: "Згрешио сам против седме заповести" и да не мора више ништа да објашњава.

- Мислим да је то апсолутно неприхватљиво. Духовни живот уништава сваки вид његовог свођења на одређене форме. Грех је бол који осећа човекова душа. Уколико нема тог бола, нема ни покајања. Свети Јован Лествичник вели да нам опроштај наших грехова потврђује бол који осећамо док се за њих кајемо. Уколико пак не осећамо тај бол, имамо повода да сумњамо да су нам греси опроштени. Одговарајући на питања разних људи, преподобни Варсануфије је често говорио да је знак опроштаја губитак саосећања према гресима које смо раније учинили. Код човека треба да се деси управо таква промена, тај унутарњи преокрет.

rolex replica

- Постоје неке недоумице кад је реч о страстима. На пример, ако ме неко од мојих ближњих за нешто замоли и ја због тога осетим љутњу и раздражљивост, али ипак то ничим не покажем, него му помогнем, да ли онда треба да се за та своја осећања кајем као за грехе?

- Једна је ствар ако сте се против тих лоших осећања борили, а друга ако сте их прихватили, развијали у себи и на неки начин уживали у томе. Све зависи од тога у ком смеру је ишла човекова воља. Ако човек осети неку грешну страст и обрати се Богу за помоћ: "Господе, ја то не желим, помози ми да се ослободим ове страсти", онда човек практично није згрешио. Грех постоји онолико колико је у тој жељи и том искушен ју учествовало наше срце и колико смо му дозволили да у томе учествује.

Из књиге "Недостојан је онај ко себе сматра достојним" игумана Нектарија Морозова, Манастир Светог Архангела Михаила , Превлака, 2011.

Smrtovnice Osmrtnice