МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Помаже Бог, оче Гаврило.

Зовем се Небојша С. Имам 22 године и живим у Црној Гори. Осјећао сам за потребно да напишем и посвједочим о помоћи чудотворне иконе Мајке Божије Лепавинске.

Након доста година проведених у блуду, неморалу, гордости, непослушности, недовољном поштовању (ако тако могу рећи) према Богу, нашао сам се у веома тешком духовном стању. Вјеровао сам у Бога и молио сам се својим ријечима ујутру и пред спавање и осјећао сам се јаким, то је била духовна снага, али нијесам обраћао пажњу много на Цркву, иако ме је мајка (која је вјерујућа) много пута позивала да идем са њом на литургију недељом и да прибјегавам Богу. Једноставно нијесам могао или нијесам хтио да је чујем. Све до једног дана, кад сам себе ставио у први план и прешао преко ријечи Божије и благодати коју ми је дао.

Да почнем: бавим се спортом. Током проведене године у иностранству наилазио сам на многа искушења на која нијесам обраћао пажњу, већ сам блудничио, гордио се, укратко свашта радио. Једног дана сам толико сагријешио да сам само осјетио преко цијелог тијела као да ме напушта нешто. (Послије сам прочитао да је то благодат Божија). Тог дана сам подлегао искушењу, био сам у блуду са једном дјевојком. Од тог тренутка креће огроман немир, нијесам могао да размишљам, много мисли свакаквих ми је пролазило кроз главу, нијесам имао мира, сањао сам много ружне снове, будио се у немиру, док сам се окретао да угледам иконе које сам имао нијесам могао ни да се помолим више. Али нијесам одустајао од молитава, иако на крају ништа нијесам могао да осјетим, знао сам некако да ме оне одржавају. Молитве су ми биле много више него вода жедноме. Невјероватан немир, страх, мислио сам да лудим (нијесам имао простора за покајање), свађао сам се са колегама, чак сам мислио да ми они раде неко зло. Молио сам се и на силу некад, али молећи се нијесам могао да допрем до благодати. Помислио сам да је крај, али нешто дубоко у мени ми је говорило да ће сунце да засија. Не могу да вам опишем тај осјећај ништавности, ничега, огромне празнине у мени - издао сам Бога! Тада сам схватио да нијесу важне земаљске ствари, да није ништа важно сем Бога, да "човјек не живи од хљеба већ од ријечи Божије". Јер, Он није нас оставио.

Сјећам се да сам током једне утакмице изашао на терен, да сам се у току утакмице питао гдје сам ја ово и шта је све ово. Послије мјесеци проведених у таквом стању, на интернету сам, хвала Богу, нашао сајт манастира Лепавине. Од тренутка када сам угледао икону Мајке Божије, већ сам осјетио утјеху, рекао сам сам себи: "Биће добро..." Обратио сам се нашој Мајци гледајући у икону, плачући, сав растројен. Немам куда, не знам ништа, хаос... И у једном тренутку обузео ме је страх, јер Њене очи су биле живе. Она ме је гледала, била је ту, а ја сам плакао и молио за помоћ.

Послао сам, оче Гаврило, и Вама поруку да се помолите за мене грешног и за моју породицу и описао своје стање. Након тога све ми је кренуло набоље. Дошло је, хвала Богу и Мајци Богородици, до покајања, затим исповијести и причешћа.

Овим путем желим да се захвалим Вама и свој братији манастира Лепавине.

Свима који читају: отворите очи, браћо и сестре, и обратите се Богу и Мајци Божијој, јер вас воле и чекају на вас. Бог је милостив и неће вас оставити ако му се обратите и молите.

Слава Господу нашем Исусу Христу, Пресветој Богородици Владичици и свима светима који се моле за наш грешне. Амин.

Све се догодило 2015. године.

Небојша С. (Црна Гора)

Smrtovnice Osmrtnice