МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Рођена сам у Бањој Луци. Отац ми је Србин, војно лице и атеиста, а мајка католикиња. Поред моје зграде у којој сам провела дјетињство налази се црква, и кад год сам питала родитеље зашто звоне звона на цркви рекли су ми да показује вријеме. Осјећала сам да ту има нешто више. Моји родитељи никад нису ишли у цркву, па сам тако и ја била васпитана да не идем. Сад мислим да је то велики хендикеп, али све је у Божијој вољи.

Моји родитељи су се често свађали. Удала сам се млада, са 22 године, и отишла из Бање Луке. Тад нисам знала, али сад знам, да је то био бијег. Тражила сам нешто, а ни сама нисам знала шта.

По рођењу другог дјетета крстила сам дјецу, а и сама сам се крстила. Ни тада нисам знала много штошта, ни шта је Православље, само сам осјећала потребу да се крстим. Кажу, ваља се...

Са моје 33 године почели су проблеми, развод брака... Остала сам сама са двоје дјеце у туђем граду, па сам се са дјецом вратила код родитеља у Бању Луку. Проблеми су се све више гомилали: нисам имала довољно новца, нити сталан посао, ухватила ме депресија, а поред свега тога дошла је и болест родитеља. Проблеми на све стране, стрес... Тражила сам излаз у алкохолу и цигаретама. Све сам погрешно радила.

Свраћала сам до цркве, али нисам ишла на литургију. Безнађе. Почела сам ићи петком на акатист Светој Петки и молила јој се својим ријечима да ме избави. На литургију бих отишла само понекад.

Године 2009, негдје кад се упокојио Патријарх Павле, сасвим исцрпљена од цигарета (достигла сам и до три кутије дневно) и уморна од живота и без воље, легла сам да спавам. Сањала сам Свету Петку у једном манастиру који нисам знала који је. Рекла ми је да не бринем. Толико је тај манастир био топао и обасјан свјетлошћу да сам осјетила на кожи како ме грије. Пробудио ме је син, јер сам била у сједећем положају, и каже да сам причала са неким. То је био баш необичан и стваран сан. Био је празник Благе Марије. Отишла сам до цркве да то што сам доживјела испричам свештенику. Један стари свештеник, који је сада у пензији, рекао ми је да одем до неког манастира и помолим се за здравље, и да купим свијећу за олтар и дам за Свету Петку. При изласку из цркве видјела сам плакат на ком је писало да се организира ходочашће на Острог и у манастир Лепавину. За Острог сам тада знала, али за Лепавину никад нисам била чула. Исти дан је новац некако дошао до мене, имала сам 25 конвертабилних марака, и одлучила сам да путујем за манастир Лепавину.

Никад нисам постила, само на Велики петак и Бадње вече. Кад смо стигли до манастира, ушли смо сви полако у храм. Поклонила сам се чудотворној икони Пресвете Богородице Лепавинске. Стајала сам негдје на средини манастира кад је отац Гаврило почео да служи Свету литургију. Негдје на пола литургије, гледајући икону Богородице Лепавинске, видјела сам Богородичине очи, које су у том тренутку биле као праве. Манастир који сам сањала у сну био је управо манастир Лепавина.

Стајала сам као укопана, нисам се могла помјерити са мјеста, крв ми је шибала кроз вене, чини ми се, хиљаду на сат. Била сам блиједа као креч, али и даље сам стајала у цркви, иако нисам ниста чула, само се као у даљини чуо глас оца Гаврила који је служио литургију. Налазила сам се као у некој магли и само сам видјела очи Богородице Лепавинске. Исту ону топлину коју сам осјетила у сну осјетила сам у том тренутку у манастиру. Кад се служба завршила, међу задњима сам изашла из храма, неспособна да причам било шта. Знала сам да ми се десио преображај.

Прије него што је почео да чита молитву за здравље, отац Гаврило је причао о пушачима. Било ме је толико срамота да сам хтјела у земљу пропасти. Од тада никада више нисам запалила цигарету. Ишла сам и идем, Богу хвала, на литургију, постим све постове, у сриједу и у петак. Исповиједала сам се и чистила своје гријехове, почупала сам коров који је био притискао моју душу. Читала сам књиге и православне сајтове, све што ми је помагало да што више сазнам о својој вјери. Пратила сам оца Гаврила и с нестрпљењем чекала да објави сљедећи текст, слушам Радио Благовести... Једном приликом сам му се јавила преко скајпа, да га поздравим; послао ми је линк на лепавинске руже. Послије сам сазнала да је његова слава Света Петка.

Трудила сам се да чешће обилазим манастир, колико сам била у могућности. Превазишла сам проблеме, уз помоћ Божију, који ми је показао којим путем требам ићи и шта требам радити. Од тада прислужујем Свету Петку, правим породични ручак... Све је то ишло постепено, вјерујте, ништа се не дешава преко ноћи.

Добила сам нови елан и вољу. Нашла сам оно за чим сам све године трагала, нашла сам Живога Бога, у Којем је спасење, у Којем имам и оца и мајку и брата и сестру, нашла сам љубав Христову.

Хвала оцу Гаврилу на свакој његовој ријечи, која ме је погађала директно у срце. Од тада осјећам потребу да ширим ријеч о Христу, али суптилно, без наметања. Хвала Светој Петки и свим светима које нам је Бог дао. Благословен је Бог наш у све вијекове. Амин.

Дијана, Бања Лука

октобар 2017.