МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

На Михољдан, ове 2017. године, навршило се шест месеци од упокојења архимандрита Гаврила (Вучковића). Освећење споменика на гробу и полугодишњи парастос архимандриту Гаврилу служен је у суботу, на празник Покрова Пресвете Богородице. Заиста, као да је јуче служена заупокојена Литургија у лепавинском храму у којем се током богослужења налазио кивот са посмртним остацима оца Гаврила. Овде на земљи време више не пролази нормално, већ као да лети и тако нас убрзано уводи у вечност. Сви који су били присутни на полугодишњем парастосу, свесни су да је отац Гаврило тамо, у простору где нема простора и времена, тамо где влада вечност. Отац Гаврило је у Господу превазишао простор и време.

За време боравка оца Гаврила у болници у Београду, почетком 2017. неколико недеља пре његовог упокојења, често би оца уз помоћ болничара ставио у инвалидска колица и возио га у кругу болничког одељења. Он је то волео, јер му је то дошло као одмор од целодневног боравка у кревету. Једном док сам га довезао из вожње до болничког кревета у његовом апартману, он ми је причао о мојој неспособности, јер га нисам могао самостално подићи из колица у кревет. Био је помало љут на мене. Но, није ми било јасно зашто би то захтевао од мене, јер лакше и сигурније је било да га подигнем уз помоћ болничара. Гледао ме тада право у очи, и тада ме питао: "Зашто ме не подигнеш?". Био сам помало уплашен, јер не бих могао да га подигнем и ставим у кревет без помоћи болничара. О чему је тада отац причао сазнао сам тек месец дана касније. Наиме, по завршетку заупокојене литургије кивот са посмртним остацима оца Гаврила из лепавинског храма је требало да се превезе на манастирско гробље. Неколико људи је стало поред кивота. Неколико њих са једне стране и неколико њих са друге стране. Са кивотомспо су кренули према изласку из цркве, тј. према мени, јер ја сам тада стајао у припрати цркве. На моје запрепашћење, кивот су зауставили близу мене на тај начин да је ручка са држачем очевог кивот био на неколико центиметара од мене. Према кивоту се приближавао један монах и примицао се кивоту са жељом да прими ручку и да он подигне оца заједно са осталом братијом. У том тренутку, у тој секунди, пре него ће монах да прими ручку сетио сам се очевих речи из болнице када је рекао: "Зашто ме не подигнеш". Одмах сам прискочио према кивоту и примио ручку, тако да сам са осталом братијом наставио да носим ковчег са посмртним остацима оца Гаврила према манастирском гробљу.

Од сахране до полугодишњег парастоса, прошло је шест месеци. Отац се преселио у вечност, а ја остао на земљи. Колико год био Хришћанин, увек сам недовољно Хришћани што се приметило и у тренутку очевог пресељења у вечност. Није ми било тешко схватити да је физички растанак природна појава, али сам сазнао да чак ни емоције Хришћана не могу остати равнодушне у тренуцима физичког растанка са најближима. Однос оца Гаврила и мене записан је у књизи коју сам недавно написао, али коју још нисам објавио: "Како сам срео свог духовог оца - архимандрита Гаврила". То је прича о односу једног световног, савременог човека и његовог духовника, светогорца који се након 13 година живота на Светој Гори вратио у савремени свет. Однос двоје људи описан је у књизи, тај однос не завршава физичком смрћу, јер тај однос је превазишао смрт. У Хришћанству је то могуће. Доказ који иде томе у прилог је радост која се осетила у тренутку парастоса оцу Гаврилу на његовом гробу. Парастос и опело није служено као раскид и прекид очевог односа са светом, већ супротно, као продубљење односа који превазилази границе овог привременог живота. Стајати поред очевог гроба и молити се за упокојење његове душе која сада живи у другој димензији, било је искуство које само продубљује однос описан у књизи. Однос духовника и чеда се наставља у будућности.

Након молитве на очевом гробу, настављено је дружење и послужење са људима који су били позвани да присуствују данашњој парастосу на празник Покрова Пресвете Богородице. Тако је то увек у Лепавини, јер овде долазе позвани људи који знају радовати се радосним тренуцима и који међусобно деле тугу када је и то потребно. Данас није било време туге, већ радости, којој се цела манастирска котлина радовала. Да би боље спонао радост природног амбијента, заједно са братом Драгославом кренуо сам у обилазак околних ливада и пашњака. Нас двојица смо узели две плетене корпе и кренули у лов на манастирске воћке, на крушке и јабуке које су расли на ободима манастирске котлине. Када смо се попели на врх околних брда, пронашли смо клупу на коју смо сели и одморили. Овде смо опустили своје мисли, растеретили душу својим световним бригама и препустили се погледу који је био усмерен на лепавински храм, околну шуму исцртану јесењим бојама и звуковима природе као што је песма птица. Седевши у овом амбијенту у трену је прошло пуна два сата. Нисмо се макнули са клупе и нисмо склањали поглед са нашег лепавинског храма и околне шумске крошње. Нисмо ни причали пуно, како би што више могли уживати у звуковима природе.

Коментарисали смо очев труд и залагање, јер је отац Гаврило дошавши у манастир Лепавину са Свете Горе, светогорским духом обогатио сваки детаљ, и угао ове котлине. Са ове клупе протеже се прекрасан поглед на целу лепавинску котлину. Одавде је могуће приметили паралелу која повезује манастир Лепавину и Светогорске манастире одакле је отац Гаврило дошао и донео светогорски благослов. Када смо седели на клупи, отац Гаврило је био све време са нама. Био је поред нас и док смо се молили за њега и док смо брат Драгослав и ја скупљали крушке и јабуке и тада је отац Гаврило био поред нас. Касније такође, када сам одлазио кући, отац је духом и тада био поред мене и благословио ми пут. Он је увек са мном и зато сам сигуран да се духовна нит и даље протеже од мог духовног оца према мени. Духовна нит ојачава, не раскида се очевим преласком из овог живота у други, вечни живот.

На дан полугодишњег парастоса Архимандриту Гаврилу, 14.10.2017.

Текст и слике: Nenad Badovinac