МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Моја прва посета Светој Гори трајала је девет дана. Девет дана провео сам тамо, у светогорском рају у којем сам доживио своје поновно рођење. Доиста сам доживео Господа тијеком девет дана које сам провео на Светој Гори. Имао сам прилику да посјетим многе светогорске манастире и то: Манастир Хиландар, Ватопед, Иверон, Филотеј, Каракал, Кутлумуш, Симонопетру, Григоријат, манастир Зограф, као и три скита, и то Скит Светог Андреја, Буразерски Скит и Скит Кавсокаливију. Посјетио сам и једну испосницу, и то нашу, Испосницу Светог Саве у Кареји.

МАНАСТИР ХИЛАНДАР - Првог дана кренуо сам за манастир Хиландар. Из луке Уранополис укрцао сам се на брод који је ишао према Светој Гори. Већ тада, првог дана мог светогорског путовања био сам одушевљен са путовањем и гостопримством браће Грка које сам упознао на аеродрому у Солуну. Први дан провео сам у манастиру Хиландар који је посвећен празнику Ваведења Пресвете Богородице. Кад сам дошао у манастир, одмах по пријему, монах гостопримац, нас је одвео до наших соба гдје ћемо преспавати. Моја светогораска рута је планирана за девет дана и то тако да сваки дан и ноћ боравим у другом манастиру. Тако се надам да ћу моћи видјети више Светогорских манастира. У хиландарској соби за поклонике има много кревета. Мени монах који је гостопримац каже да спавам на једном од њих, који је окренут на неки посебан начин. Присјетио сам се тада своје посјете оцу Гаврилу када је боравио у београдској боници. Тада смо га брат Ненад Бадовинац и ја посјетили и он нас је тада замолио да окренемо његов кревет на неки посебан начин у односу на врата и прозор. Обрадовао сам се када сам видио да сам овдје у Хиландару добио кревет који је окренут управо на тај начин. Тада сам од оца Гаврила добио послушање да у болници станем поред његовог кревета и да се тако молим Богу. Тако сам ја недостојни већ првог светогорског дана доживио свог духовног оца Гаврила. Отац Гаврило се упокојио у априлу ове 2017. године, али он је, дубоко вјерујем у то, својим духом био овдје поред мене. Касније током поподнева обишао сам Хиландарски храм, присустовао сам службама, али прије свега, поклонио сам се и цјеливао Чудотворну Богородичину икону Тројеручицу, игуманију replique rolex манастира Хиландара.

МАНАСТИР ВАТОПЕД - Сљедећег, другог светогорског дана из манастира Хиландара кренуо сам у манастир Ватопед који је посвећен празнику Благовести. Касније сам сазнао да манастиру припадају два скита, и да је један од њих Скит Светог Димитрија, а други је Скит Светог Андреја који се налази у Кареји. Када сам дошао да се пријавим у Ватопедску манастирску порту, због слабог знања енглеског и још слабијег знања грчког језика, имао сам проблем са пријавом. Моје одлично познавање њемачког језика овдје ми није било од користи. Међутим, хвала Богу, у манастирској порти упознам брата Срдјана Маринића који ми је помогао око разговора и пријаве администрације у Ватопеду. Управа манастира нас је смјестила у исту собу. Разговарао сам касније са братом Срдјаном и сазнао сам да је он дугогодишњи познаник монахиња из манастира Јасеновац, које ја јако добро познајем. Размишљам како је Господ свемогућ. Навече смо били на вецерњој служби и кад смо излазили позове мене монах и ја му приђем. Каже он мени: "Френд Френд". Ја сам његов коментар схватио у смислу да треба да надјем Срдјана. Кад сам га нашао дођемо ми код монаха, и он је тада причао брату Срђану повијест манастира на енглеском, а Срђан је мени све преводио. Том приликом нас је ватопедски монах позвао да цјеливамо мошти светитеља које се чувају овдје и поклонио нам је Богородичин појас и свето миро. Захвалили смо му се за његову љубав коју нам је пружио. Већ тада, тог другог дана сам схватио да је Света Гора један другачији свијет и да овдје вриједе нека друга животна правила. Размишљао сам и о томе како човјек не треба о ничему бринути, већ је потребно само да се препусти Господу. Слава и хвала Богу за све.fake uhren

СКИТ СВЕТОГ АНДРЕЈА И БУРАЗЕРСКИ СКИТ - Сљедећег дана имао сам резервиран смјештај у Скиту Светог Андреја који се налази у Кареји, административном сједишту Свете Горе. Када сам дошао у центар за ходочаснике, тамо су ме питали од куда долазим. Ја сам покушао да се с њим споразумијем на нашем, али он ме није разумио. Кажем му да причам њемачки и он на њемачком ми каже да причекам, да останем задњи. Схватио сам да ће ме на крају смјестити у собу. Не вјерујем како сам имао срећу да монах прича њемачки и да сам се тако могао с њим споразумјети. Каже ми да су његови родитељи радили у Њемачкој и он је био тамо и научио Њемачки. Пошто сам ја имао жељу да посјетим Буразерски Скит у којем је мој духовни отац, блаженопочивши отац Гаврило (Вучковић) боравио годину дана, питао сам монаха и он мени све објасни на њемачком. Благодарио сам Богу за то, јер без његових упута тешко би нашао скит. Пресвета Богородица овдје на Светој Гори ми шаље људе који ми помажу тијеком путовања. Када сам дошао у Буразерски Скит, монах ме уведе у гостопримницу и почасти ме рахатлуком, чашом воде и ја га питам за Буразерски Скит, али он мене није разумио, а ја тада нисам био свјестан да сам ја дошао у Буразерски Скит. Никако се нас двојица нисмо могли споразумјети. Тако да сам ја убрзо кренуо у потрагу за Буразерским Скитом у којем сам се налазио. Узео сам благослов од монаха и кренуо даље да тражим Буразерски Скит. Он мене изведе на неки пут попријеко и каже ми да туда кренем према Скиту Светог Андреја. Кренем по Светогорским стазама и залутам. Цијело вријеме сам и даље имао мисао да морам пронаћи Буразерски Скит. Ходајући стазама наиђем на једну келију и ту сретнем једног старца. Питам га за Буразерски Скит и он мени каже да је Скит доље од куда сам дошао. Кренуо сам поново назад и опет уђем ја у Буразерски Скит и сретнем поново истог монаха који отвара Грцима цркву да им покаже светињу. Тек тада сам схватио да је то Буразерски Скит и да сам у њему већ био. Послије су ме опет понудили послужењем и причали смо о оцу Гаврилу Лепавинском. Ушао сам у храм и поклоним светињама. Узео сам касније благослов и кренуо назад Светогорским стазама према Скиту Светог Андреја гдје сам преночио. Отац Гаврило је цијело вријеме мог трагања за Буразервким Скитом био самном и подучавао ме стрпљењу и трпљењу. Као да сам у мислима чуо оца Гаврила у тренуцима мог маловјерја како ми говори да наставим да тражим и да не одустајем. Само да се молим и да ћу наћи скит. Захвалан сам му јер био је поред мене. Помагао ми је у тренуцима када ми је помоћ била потребна. Слава и хвала Богу за све и Мајци Бозијој и Господу Исусу Христу и мом оцу Гаврилу.

МАНАСТИР ИВЕРОН - После ноћена у Скиту Светог Андреја рано ујутро сам устао спремио ствари и кренуо да стигнем на Свету Литургију. Након богослужења, кренуо сам према манастиру Иверон који се налази на посебно важном мјесту. Након што су Пресвета Богородица и посада њеног брода доживели олују на мору, они су присилно пристали на полуоток Атос и са брода су сишли управо овдје гдје се данас налази манастир Иверон. Због тога ми је било важно да додјем овдје и доживим овај манастир. Овај древни манастир основан је давне 985. године и посвећен је Успенију Пресвете Богородице. Том манастиру припада и Скит Светог Јована Претече. Након што сам дошао у манастир Иверон, у уреду за ходочаснике сам пријавио свој долазак и своју резервацију смјештаја. Одмах послије пријаве кренуо сам да обиђем манастир. Посјетио сам тада извор воде који се налази у близини манастира, на свега неколико метара од мора. То је Богородичин извор са чудотворном водом. Опет по промислу Божијем Господ се и ту побринуо за мене и сигуран сам и отац Гаврило кога сам осјетио да је покрај мене тијеком путовања. У манастиру Иверону сам познао три брата из Србије, брата Марка, његовог кума и пријатеља. Кад смо се смјестили у Манастир ја сам предлозио да пјешачимо до оближњег манастира Филотеј. Брат Марко каже да би ишао самном и тако ми кренемо. Манастиру Филотеј је подигнут крајем 10.вијека и посвећен је празнику Благовести. Али овај манастир је мени био посебно важан јер је у њему отац Гаврило задобио исихастичку молитву. Остала наша два брата су нам предложили да посетимо још један Богородичин извор који извире из камена. Видјевши овдје монаха како је изнемогао од жеђи, сама Пресвета Богородица му приђе. Удари тада Богомајка штапом по камену и отвори се извор воде у камену. Важно је било да се вратимо до 17 сати, како би боравили на вечерњем богослужењу које почиње у 18 сати. Брат Марко и његова браћа нису вјеровали да ћемо стићи, али кажем ја брату Марку: што је човјеку немогуће Господу је могуће. И ми кренусмо.

МАНАСТИР ФИЛОТЕЈ - Када смо стигли у Манастир Филотеј доживио сам тамо манастир Лепавину и оца Гаврила Лепавинског. Осјећај ми се појавио у смислу како је отац Гаврило лепоту овог Манастира Филотеј пренио у Лепавину и заиста од манастира Лепавине направио малу Свету Гору. Успут смо тијеком пјешачења посјетили Манастир Каракал и извор воде поред којег се Пресвета Богородица указала изнемоглом монаху и том приликом из камена пустила извор воде. Ту смо стали. Овдје сам ја био ботаничар, залијевао сам цвијеће. Мало сам се потрудио око ружа да се боље размножавају. Овдје смо се умили, напили смо се воде, узели ове исцјељујуће воде да је понесемо кући породицама и кренули смо пут повратка, ка Манастиру Иверон. Много смо далеко отишли и сада више нисмо могли стићи на службу. Међутим, чим смо изасли на пут наишла су два монаха с джипом и повезли су нас према Иверноу. Ипак смо стигли на вечерњу службу. Тако да се још једном обистинило да оно што је човјеку не могуће, драгом Господу Богу је могуће. Слава и хвала Господу за све. У наставку се налазе слике из Манастира Каракал који је основан вјероватно почетком 11.вијека и посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. По повратку из Манастира Филотеј наишли смо на овај предивни Манастир. Овдје смо узели Благослов од монаха и кренули смо даље.

МАНАСТИР КАРАКАЛ - У наставку је Манастир Каракал и неколико фотографија на којима смо брат Марко и ја поред изора гдје смо дошли да се умијемо, да узмемо изворску воду за понијети кући својим породицама. Овдје сам на чудесан начин и сигуран сам по промислу Божијем, осјетио оца Гаврила како ми у мислима каже: "...ви сте браћо завршили овдје своју посету треба да се вратите у Иверон. Као и Богородичине ријечи да каже: "...хвала вам што сте дошли у мој Врт и мало га уредили. Крените сада према Иверону како би стигли на вечерњу службу."

БОГОРОДИЧИН ИЗВОР ВОДЕ - Тако смо брат Марко и ја кренели назад према Иверону. Каже брат Марко: "ајде брате сједи", ја казем: "сједи ти брате", а мени неки глас говори несједајте браћо јер ће сада наићи превоз, док је брат Марко тражио мјесто гдје да сједне, чуо сам да се из даљине приближава возило. Била су то два монаха у возилу са приколицом. Повезли су нас и довезли точно испред Манастира Иверон. Тако да смо стигли и да се истуширамо и одморимо пола сата и да стигнемо на вечерњу службу. Размишљам о томе како је Бог свемогућ. Само је потребно да човјек вјерује и да све то схвати и прихвати. Брат Марко се исто чудио томе. Кажем ја њему: "брате воља Божија" и мислим у себи то нам је све било благословено, јер смо дошли до извора, потрудили се да залијемо руже и остало цвијеће. И зато нас је Богородица наградила као што је наградила и оног изнемоглог монаха са извором воде. Слава и хвала Господу Богу, Пресветој Богородици и драгоме оцу Гаврилу, који је цијело вријеме био ту поред мене и са чијим сам благословом дошао на Свету Гору у Богородичин врт.

КАРЕЈА И МАНАСТИР КУТЛУМУШ - Сљедећег дана после Свете Литургије којој сам присуствовао у Манастиру Иверону, кренуо сам у Кареју да тамо посјетим испосницу Светог Саве, али прво сам отишао да посетим оближњи Манастир Кутлумуш који је основан у 11. вијеку и посвећен је Преображењу Господњем. Касније сам се вратио до аутобуске станице у Кареји и одавде сам планирао да кренем за луку Дафни и затим за Манастир Симонопетру. Дошао сам до аутобуса у који су се укрцавали путници, и ту је била велика гужва, ја нисам хтео да улазим, већ сам пропуштао људе да уђу у аутобус и толико је била гужва да их је у аутобусу стајало једно двадесетак, јер није било мјеста. Мени је било јако важно да са тим аутобусом кренем за Дафни због наставка свог путовања према манастиру Симонопетра. Тек када су сви путници ушли у пренатрпани аутобус, тек тада сам ја ушао и једва некако се угурао унутра. На моје запрепашћење, треће сједало је било празно. Питам брата јел слободно, каже јесте. Ово је био прави дар за мене, и схватио сам да само смирен и стрпљен човјек може бити спашен и Богом награђен. Тада сам осјетио присуство блаженопочившег, али и даље живог, мог вољеног духовног оца, архимандрита Гаврила који ми је сачувао ово место у аутобусу и то још сједеће мјесто, у препуном аутобусу. У случају да се нисам укрцао у овај аутобус наставак мог путовања био би упитан. Каснио бих у сљедећи манастир и пропустио бих дио свог планираног путовања. Хвала ти оче Гаврило, хвала Ти драги Боже, Пресвета Богордице, и Свети Василије Острошки. Хвала вам што сте мене грешног удостојили да доживим Свету Гору.

ЛУКА ДАФНИ - МОНАХ КАКО ПЕЦА РИБУ - По доласку у луку Дафни док сам чекао комби за Манастир Симонопетру угледао сам монаха како пеца рибу и ту сам се задржао гледајући тог монаха. Помислио сам да је и мени пецати, пошто обожавам риболов. Касније ми се на ову моју мисао догодило још једно чудесно искуство. Господ је Велики и све удовољи што је по Његовој вољи, али ако је корисно за душу човјекову, па је тако и мени приликом мог даљег путовања кроз Богородичин Врт услишио моју молитву и омогућио и мени да пецам рибу као овај монах. Слава и хвала Господу што ме је удостојио да све ово доживим кроз своје путовање на којем као да сам се поново родио. Тијеком преподнева сам из Кареје отишао у Дафни и касније стигао у Манастир Симонопетру којег је основао у 14. вијеку преподобни Симеон. Манастир је посвећен Христовом рођењу.

МАНАСТИР СИМОНОПЕТРА - По упокојењу оца Гаврила узео сам да читам књигу о Светом Порфирију Кавсокаливиту. Та књига ми је много помогла да схватим живот мог оца Гаврила, јер је отац Гаврило прошао сличан животни пут као и Свети Порфирије. Након упокојења оца Гаврила боравио сам у Манастиру Лепавини око 15 дана и свако сам вече читао ту књигу о животу Светог Порфирија који је живео на Светој Гори у Кавсокаливији. Књигу тих дана нисам стигао да прочитам и понесем је кући. Кад год сам је читао одмах бих заспао. Узео сам је на Свету Гору и отворио сам је овдје када сам се смјестио у Манастиру Симонопетру. Старчева келија у којој је он живео била је у близини, недалеко од манастира Симонопетре у скиту који се зове Кавсокаливија. Тамо је много народа долазило старцу и од њега тражило помоћ, баш као што је много народа долазило у Манастир Лепавину и од оца Гаврила такође тражило молитву и помоћ. Видјет ћете касније кроз моје путовање и слике како сам, по Божијем Промислу и уз молитве оца Гаврила чудом дошао до келије старца Порфирија. Слава и хвала Господу за све и Мајци Бозијој Пресветој Богородици, свим Светитељима Бозијим и мом духовном оцу Гаврилу који је тијеком путовањем био уз мене.

МАНАСТИР ГРИГОРИЈАТ - Слиједећег дана послије Свете Литургије у манастиру Симонопетри кренуо сам пјешице према манастиру Григоријату, који је основан половином 14 вијека. Посвећен је Светом Николи. По доласку у Манастир Григоријат упознао сам брата Јована. Он борави овдје у Манастиру мјесец дана и спрема Грчки језик на факултету. Овдје сам упознао и два брата Грка. Овдје ми се пружила могућност да пецам рибу с њима, јер ми је то била жеља од неки дан када сам био у луци Дафни, и тада сам ми показао свој начин везања удица и пецања. Касније сам од брата Јована сазнао како да дођем до Кавсокаливије да посјетим келију Старца Порфирија. Брат Јован ми је све то лијепо објаснио. Убрзо сам кренуо према скиту Кавсокаливија у коме се налази келија Старца Чудотворца Порфирија. Кад сам кренуо из Манастира Григоријат брат Јован ми каже да могу да кренем бродом до Кавсокаливије у 14 сати и да се вратим тим бродом у 16 сати. Када сам дошао у Кавсокаливију изађем из брода и ту сретнем монаха који разумије мало руски и нас двојца пјешке се почнемо пењати. Међутим, он је отишао једном стазом, а ја сам наставио стазом до Старчеве келије. Нисам могао одмах да је нађем. Помислио сам да ће ми брод отићи па ћу остати, почнем се враћати до обале и промашим пут и наиђем на једну келику у којој живи један грк који разумије руски. Испрачам му ја све и каже он мени да немам брод све до јутра. Казем па шта ћу сада, како да дођем бар до келије када сам закаснио на брод. И тако ме он упути код другог старца који ме одведе до монаха који ме одвео до келије старца Порфирија. Та келија је посвећена мојој Крсној Слави, Светом Великомученику Георгију. Када сам се смјестио у келију, тамо сам наставио читати књигу Старца Порфирија. Прво сам почео да је читам у Манастиру Лепавини, па код куће и сад у његовој, светитељевој келији. Нико од нас не може да организира живот по својој вољи, ово је најбољи примјер, нема ништа без Божије воље. Тако ми треба да живимо, по Божијој вољи и доћи ће нам спасње. Од монаха сам добио икону Старца Порфирија, а ја сам њему поклонио икону Мајке Божије Пресвете Богородице Лепавинске. Вратим се ја у конак који није далеко од Келије преспавам и ујутро сам узео благослов од старца који ме ту дочекао, он ми скуха каву и послужи ме рахатлуком и онда сам још једном, прије силаска до луке отишао у светитељеву келију да се поклоним иконама и да узмем благослов од старца. Када сам силазио неко ми рече: "ти брате треба да напишеш књигу МОЈ ПУТ КА БОГУ". Када сам то чуо застао сам, и окренем се, али иза мене није било никога. Не знам одакле глас, али вјерујем да је по благослову. Видјети ћу даље како ће то бити, вјерујем да ће се ту показати Божија воља уз помоћ мог плаженопочившег духовника оца Гаврила и мог драгог брата у Христу, Ненада Бадовинца који ми је организирао руту путовања и обиласка Свете Горе - Богородичиног Врта. Када сам сишао до луке, срео сам једног мирјанина из Бугарске, који одлично прича Њемачки. Враћали смо се бродом, он је тада наставио у манастир Зограф, а ја сам сишао са брода у манастиру Григоријату.

СКИТ КАВСОКАЛИВИЈА - Када сам сишао са брода у Манастир Григоријат, овдје сам се сусрео са братом Јован који је био помало уплашен за мене, јер се нисам вратио цијелу ноћ. Питао ме је том приликом: "Гдје сам био?" и ја му кажем да није наше да планирамо, већ да препустимо планове Господу. Брат Јован је био уплашен цијелу ноћ за мене, јер ми је криво рекао за повратак брода. Кажем ја њему да ништа не брине, и да није ништа погријешио, јер је тако требало да буде, све се дешава по Божијој вољи, и да је то нама порука да не требамо ништа планирати, већ да се препустимо вољи Божијој. Кажем ја њему, да оно што је човјеку не могуће, Богу је могуће. Слава и хвала Господу за све. Био сам изненађен путовањем из Кавсокаливије према манастиру Григоријат, јер на том дијелу пута зачудио сам се љепотама природе, каруљског гребена и видио сам многе монашке келије у којима живе светогорски подвижници. Када сам дошао из Кавсокаливије у Григоријат, план моје руте је био одлазак у манастир Пантелејмон. То је руски манастир из 12.вијека и посвећен је Светом Пантелејмону. Питао сам брата Јована за вријеме поласка брода за Манастир Пантелејмон и каже мени брат Јован да имам брод који иде око 16 сати. Помислио сам да је то добро, јер таман ћу са тим бродом наставити на моје сљедеће одредиште, за манастир Пантелејмон. Чекао сам ја тај брод, међутим он је само прошао поред Григоријатске луке и није пристао, тако да се нисам укрцао на њега. Убрзо се спустио до луке брат Јован и каже ми: "брате, опрости ја теби опет криво рекао". На то сам му ја одговорио, да ми није ништа криво рекао, јер то је опет по Божијој промисли. Тако ме је брат Јован смјестио у Григоријату и ту сам преспавао. Убрзо су у Григоријат дошла два брата из Бањалуке и тако сам са њима разговарао о вјери и сазнао сам многе занимљиве ствари које су ми биле важне и корисне. Кажем ја брату Јовану: "ето видиш брате, да сам отишао са оним бродом, не бих чуо ове важне ствари". Сљедећег дана, посље Свете Литургије са бродом сам отишао у луку Дафни и из луке Дафни према Манастиру Зографу.

МАНАСТИР ЗОГРАФ - Бугарски Манастир Зограф основан је у 11.вијеку и посвећен је Великомученику Светом Дјордју, светитељу којег моја обитељ и ја прослављамо као Крсну Славу. По мом доласку у манастир, дочекао ме брат којег сам упознао у Кавсокаливији. У манастиру Зограф сам цјеливао Свете мошти Светог Ђорђа. Ту сам освештао ствари које сам носио кући. Причестио сам се на Светој Литургији на којој је служба била јако слична нашој, тако да сам могао да разумијем браћу Бугаре. Послије Вечерње службе сам отишао да легнем и да наставим да читам књигу Старца Порфирија и у једном моменту брат кога сам упознао у Кавсокаливији носи ми икону Старца Порфирија на поклон. Тада ми се исто указала Божија Промисао, јер ми је за чудо он поклонио светитељеву икону у тренутку када сам читао светитељеву књигу. Устао сам, прекрстио се и цјеливао икону, а свом драгом брату у Христу, за успомену сам даривао икону Пресвете Богородице Лепавинске. Неколико пута сам у себи славио и благодарио Господа за све што ме удостојио да доживим у овоземаљском животу. Благодарио сам и Мајци Божијој, Пресветој Богородици која ме призвала у свој Врт - Свету Гору. Омогућено ми је ово предивно путовање кроз цијелу Свету Гору, све од Манастира Хиландара до келије Старца Порфирија у Кавсокаливији, такође по благослову мог духовног оца, блаженопочившег архимандрита Гаврила Вучковића, који је такође својим молитвама био поред мене. Слава и хвала Светом Василију Острошком, јер сам под Острогом осјетио Божију радост и призив Господу Богу.

Укратко сам вам описао своје прво путовање и боравак на Светој Гори. Сљедећег дана сам из Зографске луке испловио са Свете Горе и вратио се на копно. Био је то мој повратак у свијет, али само физички повратак. Човјек кад једном оде на Свету Гору и доживи ово што сам ја доживио, никад се духовно не може вратити са Свете Горе, схватио сам да ћу увијек бити тамо и да убудуће неће проћи ни дан ни ноћ, а да се нећу сјетити свог првог боравка и доживљаја Свете Горе. Доживјевиш Свету Гору, ја сам тек сада у потпуности схватио оца Гаврила када ми је говорио да он непрекидно доживљава Свету Гору, без обзира гдје се физички налазио. Тијеком мог боравка на Светој Гори осјетио сам његово присуство, да је непрекидно био ту негдје изнад мене и око мене. Много ми је помогла књигу брата Ненада Бадовинца: "Сусрети са Светим Местима". Брат Ненад је такође духовно чедо блаженопочившег архимандрита Гаврила, он је посјетио Свету Гору прије мене и написао књигу, па ако желите да у потпуните моје путовање и што боље разумијете и доживите Свету Гору, предлажем вам да прочитате ненадову књигу и да се упознате са његовим духовним искуством путовања које је започео у манастиру Лепавина и наставио преко манастира у Србији све до Свете Горе.

Након повратка са Свете Горе, одлазим на аеродром у Солун и тамо наилазим на неспоразум приликом предаје мог пртљага. Нису хтјели на аеродрому да ми приме светогорски дрвени штап са којим сам пропутовао Свету Гору и којег сам намјенио оцу Марку у Манастиру Лепавини. Стао сам на аеродрому и рекао да не идем без штапа. Међутим, то ми није помогло. Упорна службеница на аеродрому није хтјела да прихвати штап у авионски пртљаг. Увидио сам да осим молитве ми ништа неће помоћи, па сам почео да се молим. У том тренутку, на моје запрепашћење, госпођа је довикнула да ће прихватити мој штап и она га је узела са осталим мојим стварима. Тако да сам мирно и радосно наставио своје путовање. Кад сам слетио у Београд имао сам пресједање за Загреб јер сам летио Солун-Београд-Загреб. Када сам дошао на контролу прије уласка у авион за Загреб имао сам у торби флашицу воде са Богородичиног Извора. Каже мени контролор да ова флашица воде не може ући у авион. Кад замислите, у том тренутку се јави други контролор и каже овом првом, да је то вода са Богородичиног извора и да је он исто тамо био прошле године и каже мени, брате срећно и нека је Господ са тобом.

Задивљен сам како је све ишло својим тијеком од тренутка када сам све препустио Вољи Божијој. Слава и хвала Богу, Пресветој Богородици и хвала мом блаженопочившем духовнику оцу Гаврилу. Сви они су ме својим молитвама удостојили да доживим Господа Бога, Исуса Христа. Хвала и Светом Василију Острошког, јер мој први одлазак у манастир је био управо одлазак у Манастир Острог и тамо сам спознао Господа. То је врло занимљива прича. Међутим, ако добијем Благослов за књигу "МОЈ ПУТ КА БОГУ" за коју сам на чудесан начин чуо глас када сам се спуштао из Кавсокаливијског скита, у тој књизи ћу све описати. Хвала оцу Василију, сабрату Лепавинске монашке обитељи и свој братији Манастира Лепавина јер су ме подржали својим молитвама пред Иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Хвала мом у Христу брату Ненаду Бадовинцу који ми је помогао око формалних детаља организације путовања по Светој Гори - Богородичином Врту. Хвала вама браћо и сестре што сте пратили мене и моје путовање, нека вам буде на здравље тијела и спасење душе. АМИН.

Лета Господњег, 2017.
Ваш брат у Христу, Драгослав Кос.