МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Уз сјећање на моју покојну баку Стану, дјетињство и мирис тамјана у бакиној кући најинтензивнији доживљај православне мистике је за мене сусрет са манастиром Лепавина. Мој први одлазак тамо био је сада већ далеке 2007. године. Тадашњи сусрет са манастиром није ишчезнуо из мојих сјећања, као нити умилни литургијски глас упокојеног игумана ове светиње, архимандрита Гаврила. Управо тај први сусрет уласка у лепавинску цркву остао је дубоко записан у мојој души.

Кроз године пуно сам лутала и још увијек лутам тражећи себе и свој пут. Некако увијек с радошћу и чежњом враћам се Лепавини која је мој духовни дом. Моје уточиште. Мој бијег од реалности и стварности и мој прелазак у неку другу стварност. Тако је било и прошле суботе, пожељех сусрести се са Светињом и монасима који су ми унаточ сусретима са многим монасима остали некако јединствени, непоновљиви и уникатни. Нека ми сви други опросте, али ипак лепавински монаси су ми некако најдражи. Како не би и били, јер отац Теофан се толико пуно трудио око мене у мојим почецима корачања кроз духовност. Преносио је на мене своју љубав према православљу кроз нешто нама заједничко, кроз љубав према књигама. Књиге су моја друга реалност. Или мој бијег од туге живота, углавном ка радости.

Кренула сам раном зором влаком из Загреба, путем проматрала, сусретала цвјетове сунцокрете. То је мој најдражи цвијет. Сјећам се како је Лаура прије пар година тражила од сусједе Марице да нам да сјеме, рекавши јој: "моја мама воли Сунцокрете". То је истина, јер они уносе неку Свјетлост и радост у моје биће, тако велики увијек су насмијани. Стигла сам једним комфорним влаком до Лепавине. Путем су ми стале и повезле ме двије жене из Чаковца, тако је писало на регистарским таблицама њиховог аутомобила. Одмах ми се учинио њихов нагласак интересантним, другачијим, али тек кад је једна од њих поздравила пса по руском "привет", схватила сам да су Рускиње. С оном разговорљивијом сам тијеком дана разговарала на руском, похвалила ме. Та похвала ми је буде драга. Руски језик је моја велика, велика љубав. Тако је била симпатична. Рекла је да је једнако њена "родина", и Русија и Хрватска. Тако је исправно. Запалила сам свијеће за све оне који су ми у срцу. Почела је Света Литургија, трачак Неба на Земљи. Које блаженство, поглед ми лети с иконе Богородице Лепавинске до Богородице Иверске коју Лаура некако чудесно одувијек воли. Човјек не може, а да не буде сретан. Причестили смо се и поклонили иконама. Услиједило је кратко дружење и кава. Потом молитва за нас и наше ближње, за здравље. То је оно најпотребније сваком бићу, а све остало некако буде. Требало је и ручати, мало сам окаснила. Чекали су мене. Срамота. Такве ствари нису мени баш уобичајене, али добро, могу некад и ја мало заказати. Послије ручка исповиједао ме отац Василије. Није да се често исповиједам у Лепавини, свега неколико пута за ових десет година и некако пред Светињом Мајке Божје увијек пред лице Божје изађе оно најскривеније, најмрачније у мојој души, мојем бићу. Тренутно је то одгој Лауре, стално питање лебди над главом, гдје сам и зашто сам толико погријешила. Цијелу себе сам дала том дјетету. Рекао је отац Марко пред Литургију: "то што Вам је она изнадпросјечна у школи, то Вам ништа не значи. Такви најлошије прођу". Знам ја то и сама, зато је желим извести на пут. Супротставља ми се. Мени највише. Има осјећај да је желим контролирати, а то никако не желим. Само је желим усмјерити, а она мисли да је одрасла, да све боље зна од мене. Каже Отац на исповиједи, не смијете јој говорити у гњеву. Па ја никад нити нисам гњевна. Она јесте. Тражите прилику да јој говорите. Трудим се. Заиста се трудим. Бирам ријечи којима јој се обраћам. Некад је то напорно, заморно. Нема ми друге, но да је предам на милост Божју. Вапијем Ти Богородице, сачувај моје дијете од свег зла овог палог свијета. То ми је једина истинска овоземаљска жеља, све остале су тако, успутне и мање битне. Бити мајка је мени најважније. Тога постајем све свјеснија од како примјећујем да се моје тијело мијења, прелази из једне фазе у другу. Све јасније видим своје животне промашаје. У паузи уочила сам једног брата на гробу оца Гаврила. Велик човјек тјелесном појавом, а тако мален, повијен уз крст оца Гаврила. У том тренутку и сама сам одлучила отићи до гроба нашег драгог Оца Гаврила.

Гроб архимандрита Гаврила

Никад нисам одлазила из манастира без његовог благослова. Цјеливах и сама крст на гробу Оца Гаврила уз жељу да ме се сјети и на Небу. Кроз дружења с Русима спознала сам значај дрвећа за нас људе. О, како смо ми често глупи и ограничени. Ја прва. Колико сам путовала и колико духовника сусрела, а као теле сам ја ходала около. Сад кад размишљам, да ли сам требала неку дубљу поруку узети за себе, не знам. Сигурно сам и ту промашила. Отишла сам са оцем Теофаном и рускињама у околини да купимо лубенице, парадајз и још понеко поврће, код људи који су у посљедњем несретном рату мјењали кућу. Дошли су из Руме која је мени тако тужна. Лијепа им је кућа овдје, али они пате за својим домом. То је тако нормална и природна појава. Сви волимо свој дом. Отац Теофан је у неком разговору успут рекао да он не зна како би живио тамо гдје су само Срби. Тако га волим, волим га због те његове ортодоџие, због тога што није националан, јесте, али то му није примарно. Примаран му је Христос и зато је он мени тако велик. Вратили смо се у манастир и појели кремшните. Неки су пили и каву, ја нисам, иако би хтјела. Услиједио је Акатист Почајевској икони Мајке Божје. Надам се и Њеном Покрову у одгоју моје кћери и проналаску мојег пута: Пута, Истине и Живота. Касније поподне вратих се кући. Сретна.

У Загребу, 07.08.2017. год.
Александра