МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

АКАТИСТ

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

СЛУЖБА

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Погледајте који нам је рејтинг на Интернету?

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

...Све си премудрошћу створио" (Пс.103,24)

РЕЗУЛТАТИ АНКЕТЕ О

РАДИО БЛАГОВЕСТИ

ВИЊЕТЕ И УКРАСНА СЛОВА

ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ ФРЕСКЕ И ВИЊЕТЕ

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ ГАВРИЛОМ О МОДЕРНИМ ТЕХНЛОГИЈАМА

КРОЗ МИСИОНАРСКИ РАД ОЦА ГАВРИЛА

РЕЛИГИЈЕ И ИНТЕРНЕТ

РАЗГОВОР АХРИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА СА ПРИМ.ДР РАДЕТОМ КАЛАМАНДОМ

ВИРТУАЛНА ПОРОДИЦА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА

МИКРО КЊИГА - ИНТЕРНЕТ КЊИЖАРА

ДУХОВНА ДЕЦА СВОМЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЛЕПАВИНСКОМ У ЧАСТ ПОЛА ВЕКА ЊЕГОВОГ ДУХОВНОГ ПОДВИГА

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА У МИСИЈИ ЦРКВЕ

ВЕБМАСТЕР НЕНАД БАДОВИНАЦ У ЈУТАРЊЕМ ПРОГРАМУ РАДИЈА СЛОВОЉУБВЕ

ИГУМАН СЕРАФИМ ГОВОРИ О МОНАШТВУ У АМЕРИЦИ

A+ A-

Манастир Светог Крста у Западној Вирджинији постао је један од најбрже растућих монашких обитељи Руске православне заграничне цркве. Дописници за односе са јавношћу провели су седмицу дана живећи међу монасима како би могли боље разумјети монашки живот. Читалац Петар Лукианов састао се са игуманом манастира, о. Серафимом (Воепел), у вези интервјуа о начину приступања у манастир, као и духовном утицају који манастир има на ходочаснике.

- Пошто сам седмицу дана провео са монасима у овој светој обитељи, не могу а да не примијетим огромно присуство младих искушеника и монаха. Тешко је повјеровати да се толико младих људи одлучило придружити животу у манастиру у земљи као што је наша, гдје је све у изобиљу и гдје је живот веома удобан. Због чега тако много младића напуша свјетовни живот и бјежи у манастир?

У једну руку то што говорите јесте истина. Јако пуно младића се придружује манастиру, мада, са друге стране, погледајте величину Сједињених Америчких Држава. Да је ово заиста хришћанска држава имали бисмо на стотине манастира.

Када погледам наше савремено друштво, луксуз и изобиље у ком живимо, изненађен сам да било ко може пронаћи свој пут мимо монашког живота. Наша омладина се одгаја у друштву које је развило потрагу за задовољствима до степена који је нечувен у било ком претходном друштву. Чини ми се да чак ни пагански Рим не може ни свијећу држати за неке ствари које се данас дешавају у нашем друштву. Погледајте само корупцију која путем интернета слободно улази у домове. Погледајте употребу дроге у нашим основним школама и забрињавајући степен промискуитета који налазимо међу средњошколцима и студентима. Погледајте тако висок проценат разведених бракова и тужан утицај који он има на дјецу.

Већина наше омладине је заиста у потрази за нечим вишим, нечим што је духовније, али нема ко да их води тако да једноставно слиједе већину. Послије одређеног времена, неки од ових младих људи постају преморени и засићени овом потрагом за задовољствима, док расте њихова глад за нечим дубљим, када се окрећу Богу свим својим срцем, својим сломљеним и потамњеним срцем. А Бог, који је посадио ову жељу у њихова срца, долази по њих као отац по свог блудног сина. Он их прихвата широм раширених руку, Он их прихвата и зацјељује њихове ране тјешећи их својом милошћу. Затим кроз покајање Он их води путем који је Он одабрао за њих, а тај пут често је пут монаштва.

- Као духовни отац обитељи, шта гледате код оних који желе да се придуже манастиру?

Највише од свега ми тражимо дух искрености, понизности и покајања. Мушкарци улазе у монашки живот зато што изнад свега осталог траже Бога, али на који начин они долазе на ово мјесто током свог духовног путовања највећим дијелом је специфично за сваког човјека. Неки долазе из побожних породица гдје су још као дјеца били учени да се моле и да одлазе на службе у цркву. Одабир монашког живота за ове младиће изгледа сасвим природно. Други долазе из породица гдје ништа нису знали о Богу. Никада нису ишлу на службе у цркву и слиједили су врло свјетован животни стил. Ови људи понекад достижу фазу када схвате да нешто није у реду, да нешто недостаје и они почињу искрено тражити дубље и истинско значење и сврху свог живота. У овом искреном тражењу и покајању ми тражимо кандидате.

- Можете ли објаснити на који начин се неко може придружити манастиру Светог Крста?

Прије свега треба написати писмо у ком ће навести податке о себи, свом образовању, радном искуству, а посебно о свом духовном развоју. Онда би га ми охрабрили да дође у посјету и остане у манастиру неколико дана, те разговарамо о његовом могућем позиву. Ако овај почетни контакт прође добро, онда тражимо од његовог парохијског свештеника или духовника писмо препоруке. Затим би услиједиле дуже посјете, можда пар седмица или мјесец дана. Ако све прође добро онда му одобравамо да дође у манастир као кандидат. Након неколико мјесеци проведених као кандидат, он би добио благослов да носи црну мантију за вријеме црквених служби и обједа. Након још пар мјесеци, уколико све прође добро, он би се писмено обратио епископу Георгију са молбом да постане искушеник. Уколико епископ да благослов, он се облачи као искушеник са мантијом, појасом и камилавком. Након тога он ће носити своју монашку одежду читав живот.

Након три године искушеништва, он се обраћа молбом да постане расофорни монах. Ако његова молба буде прихваћена епископ врши постриг и облачи га у расу и клобук. Након одређеног временског периода (ово може да варира од неколико мјесеци па доживотно), расофорни монах може упутити молбу да положи пуни монашки завјет и да буде постриган у малу схиму. Ако се његова молба прихвати онда у прелијепом обреду у ком он улази у цркву одјевен у бијелу одору крштења даје завјете пред епископом, врши се постриг, добија ново име, и одијева се у пуну монашку одору, мантију, подрасник, парамон и клобук.

- Који су то неки од изазова са којима се придошлице суочавају по доласку у манастир?

Можда је највећа потешкоћа придошлицама у манастир она врста самопожртвовања која долази од живота у заједници. Ако човјек истински тражи Бога онда ће му ријечи нашег Спаситеља бити изазов: "Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде." Без тог умирања себе, ове понизности, он неће бити у стању да остане у манастиру.

- Које су неке од највећих заблуда које људи имају о манастиру Светог Крста и монашком животу уопштено?

Многи људи мисле да су монаси живи светитељи, анђели у тијелу, али ово напросто није тачно. Монаси су људи који су позвани од стране Бога да буду као анђели, који изнад свега траже Бога и клањају Му се. Монах се бори да, уз Божију помоћ, буде човјек од молитве и човјек од вјере. Монах је само човјек. Чак иако је позван од Бога да буде као анђео, монах доживљава падове али устаје и поново се враћа на свој пут. Овај процес пада и устајања представља духовну борбу кроз коју монах иде на свом путовању ка јединству са Христом.

- Требали бисте бити духовно слијепи када не бисте уочили да се свијет око нас неконтролисано отео контроли. Секуларизам, модернизација и либерализам изједају хришћанске коријене ове велике нације и многи од нас се осјећају безнадежно. Укључите било који канал са вијестима и видјећете да постоји нека врста скривеног прогона Хришћана. Ђаво је паметан у својим нападима на оне који исповиједају Христа, и иако ријетко видимо отворено насиље, борба сасвим сигурно бјесни. Сматрамо да је све теже молити се зато што се проблеми овога свијета сваљују на душе православних Хришћана. Провевши неколико дана на овом светом мјесту, човјек нема жељу да се врати у свијет, зато што душа чезне да буде са Богом, и тешко је одржати однос са Христом у секуларном свијету. Који савјет дајете ходочасницима приликом њиховог одласка у свијет? Да ли је могуће одржати монашки дух живећи у секуларном свијету?

Нажалост оно што говорите је тужна истина. Савремени свијет је постао непријатељски расположен према правом хришћанском животу. То осјећамо чак и унутар манастира. Искрени модерни Хришћани морају потражити уточиште у молитви, литургијској и властитој. За ово нема замјене. Ако се свакодневно не молимо из нашег срца, онда ћемо бити поражени. Понекад модерни Хришћани мисле да је духовни живот само још један од програма самопомоћи који могу испробати, што је потпуно нетачно. Православни духовни живот представља везу између Богочовјека Исуса Христа, Створитеља свега. Духовни живот представља улазак у Његово присуство, гдје понизношћу и покајањем тражимо Његову милост и руковођење. Без тога нећемо имати снагу и мудрост да се одупремо снажном заводљивом секуларном свијету око нас.

- Понекад као православни Хришћани ми осјећамо као да нисмо од овога свијета и да ту не припадамо. Како би требали реаговати на промјене које се дешавају око нас, посебно на разне и растуће успјешне либералне и напредне покрете, а без да изгубимо себе и наш унутрашњи духовни мир?

Разумијем и дијелим вашу бригу, али једини одговор је онај који је дао св. Серафим Саровски: "Тражите мир Божији у свом срцу и хиљаде душа око вас ће се спасити." Ви као индивидуални православни Хришћанин не можете промијенити правац у ком свијет иде, али можете промијенити себе. Али заправо, лакше је размишљати да се промијени свијет него да покушамо промијенити себе. Ако видимо да је свијет око нас све више испуњен мржњом, онда морамо покушати да волимо; ако видимо да свијет трчи за материјалним добрима и задовољством, онда ми морамо покушати да живимо једноставним животом; ако видимо да је свијети постао преокупиран тјелесним стварима, онда ми морамо покушати да будемо чисти и чедни.

Унутрашњи мир који нам Христос даје није свјетовни мир. Он не зависи од одговарајућих друштвених услова или еколошких фактора. Рани Хришћани би мирно ушетали у арену појући химне када би их лавови нападали. У житијама раних мученика читамо изнова и изнова како су пролазници, па чак и римски војници, бивали преобраћени у Хришћане видјевши чврсту вјеру и мирну одлучност ових раних мученика.

Превод са енглеског Д. П.

27 јануар 2014 год.

Извор: хттп://бѕзтеџ.блогспот.цом/2010/09/аббот-серапхим-дисцуссес-монастицисм-ин.хтмл&нбсп;

Прочитано: 4595 пута

A+ A-