МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

NASLOVNA NOVO NA SAJTU GALERIJA RADIO BLAGOVESTI KONTAKT LATINICA
Krst
Krst
Krst
Manastir Lepavina

АКАТИСТ

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Manastir Lepavina

Baner

Погледајте који нам је рејтинг на Интернету?

Prva verzija sajta

Druga verzija sajta

Manastir Lepavina

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

...Све си премудрошћу створио" (Пс.103,24)

Manastir Lepavina

РЕЗУЛТАТИ АНКЕТЕ О

РАДИО БЛАГОВЕСТИ

Manastir Lepavina

ВИЊЕТЕ И УКРАСНА СЛОВА

Manastir Lepavina

ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ ФРЕСКЕ И ВИЊЕТЕ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ ГАВРИЛОМ О МОДЕРНИМ ТЕХНЛОГИЈАМА

Manastir Lepavina

КРОЗ МИСИОНАРСКИ РАД ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

РЕЛИГИЈЕ И ИНТЕРНЕТ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР АХРИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА СА ПРИМ.ДР РАДЕТОМ КАЛАМАНДОМ

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ВИРТУАЛНА ПОРОДИЦА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА

Manastir Lepavina

МИКРО КЊИГА - ИНТЕРНЕТ КЊИЖАРА

Manastir Lepavina

ДУХОВНА ДЕЦА СВОМЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЛЕПАВИНСКОМ У ЧАСТ ПОЛА ВЕКА ЊЕГОВОГ ДУХОВНОГ ПОДВИГА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

DIGITALNA TEHNOLOGIJA U MISIJI CRKVE

ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА У МИСИЈИ ЦРКВЕ

Manastir Lepavina

ВЕБМАСТЕР НЕНАД БАДОВИНАЦ У ЈУТАРЊЕМ ПРОГРАМУ РАДИЈА СЛОВОЉУБВЕ

ТРАДИЦИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ПОДВИЖНИШТВА У СЈЕВЕРНОЈ ЕВРОПИ



Какав је однос између Финске православне цркве и Свете Горе?

Сљедећи текст је изведен из научног рада представљеног на симпозијуму "Византија и Сјевер" одржаног 12. јуна 1981. године. Намјера садашњег рада је да дефинише традицију византијског подвижништва у сјеверној Европи. "Пошто у скандинавским државама, осим Финске, нема трагова византијског подвижништва" према аутору, предмет ће бити ограничен на испитивање традиције Православне цркве у Финској.

Аутор истиче да је монашки живот у Финској дошао из Византије, тачније са Свете Горе. Из тог разлога он вјерује да је неопходно прво испитати поријекло и развој византијског монаштва, а затим наставити са истраживањем преношења овог монаштва у Финску и његовој развој тамо.

Рад је подијељен у два дијела:

- византијско монаштво и његово оснивање,
- традиција византијског монаштва у Финској православној цркви.

Византијско монаштво и његово оснивање


Византијско монаштво захваљује своје оснивање пустињским оцима у Египту, а посебно оцу подвижништва и монашког живота, св. Антонију, његовом ученику, св. Пахомију, који је оснивач киновијског живота (општежића), двојици познатих подвижника Макарију Египатском и Макарију Александријском, те Евагрију Понтском, који је био каснији ученик.

Монашки живот је пренесен из Египта, који се сматра колијевком монаштва, у остатак Истока и Запада.

Источно монаштво организовано је у Малој Азији и Арменији од стране епископа Јевстатија средином 4. стољећа, а у Понту у Кесарији од стране Василија Великог нешто касније. Св. Василије био је превасходно оснивач монашког живота у Византији. У ову сврху он је посјетио све монашке центре у Египту, Палестини, Сирији и Мезопотамији упознавши велике личности монашког живота и монашких идеала. Када се вратио у Кесарију Кападокијску повукао се у пустињу близу Понта поред ријеке Ирис, започевши строги подвижнички живот.

У писму упућеном Јевстатију, Василије Велики је описао побожне подвижнике и пустињаке и монахе са којима је био у контакту у Египту и Палестини, а који су утицали на његову одлуку да се посвети подвижничком животу. Пахомије, кроз своје монашко правило које је написао за своје ученике у Египту, промијенио је живот пустињака од отшелничког ка општежићу. Он је почаствован називом покровитеља и признат за оснивача киновијског живота (општежића), не само у својој земљи већ и у историји монаштва. Значај који је приписан Пахомију у Египту за његов допринос у оснивању кеновијског живота, без сумње треба бити приписан св. Василију на Истоку и византијској Цркви за његов изузетан допринос оснивању и развоју кеновијског живота у монаштву.

Св. Василије је оснивач и истакнути организатор кеновијског живота у Малој Азији. Одатле се овакав начин живота проширио према Цариграду, престоници Византијског царства. Киновијски живот је рад, надахнуће и пракса св. Василија. Подвижничка правила која је одредио за манастир који је основао у Понту 361. године, и поред своје строгости имала су за циљ да монасима обезбиједе врсту друштвеног живота којим би живјели у општежићу. Од тада па надаље подвижничка правила добила су на значају и постала су правила живота за све оне који живе монашким животом и желе да успију у намјери и достигну јединство са Богом.
Киновијски монашки живот убрзо је био веома поштован на Истоку, гдје је исказан велики интерес за њега. Тако је још за живота св. Василија показан велики интерес за придруживање монашком животу који је довео до наглог повећања броја манастира. Каже се да је он видио више од 80.000 монаха да слиједе подвижничка правила и да живе у општежићу, које је он тако успјешно увео у Византији.

Тек на пријелазу 9. у 10. стољеће подвижничка правила монашког живота св. Василија била су поново регулисана у Византији. Теодор Студит, један од највећих представника традиције византијског монаштва и достојни насљедник генијалног организатора св. Василија, отпочео је нову еру у монашком покрету својим списима о монаштву. Његова монашка правила израђена су на основу подвижничких правила св. Василија и она су превладала над свим другим која су се користила у периоду од св. Василија до тада.

У периоду св. Теодора Студита цариградски манастири који су практиковали у потпуности киновијски живот постали су образовни центри, обезбјеђујући Цркву образованим свештенством. Он је био игуман старог и чувеног Студитског манастира у Цариграду, који је под његовим вођством процвјетао и достигао највишу тачку у монашком развоју својим прилагођавањем киновијског начина живота.
Дакле, престоница Византије са чувеним Студитским манастиром и многим другим манастирима у њеној околини, постали су центар монашког живота на Истоку, као што су Египат и Сирија то били у прошлости.
Монаштво у византијској Цркви достигло је свој врхунац оснивањем монашке заједнице на Светој Гори. У 10. стољећу је Света Гора, уз подршку византијских царева, постала главним центром монаштва за цијело Православље кроз вијекове.

Године 961. Атанасије, који је родом био из Трабзона на Црном мору, и монах у Витинији на азијској обали поред Цариграда, основао је манастир Велика лавра на Светој Гори. Он је тамо увео општежиће као и у неколико других манастира, Ивирону, Ватопеду и Ксиропотаму, који су били основани у његово вријеме доживотног игумана чије одговорности су биле проширене на све манастире. Он је постао први главни игуман и сматра се оснивачем киновијског живота у светогорској заједници. Стога је прозван Атанасије Атонски.

Монашки живот који је развијен на овај начин у Византијској Цркви од њеног оснивања у 4. стољећу до 10. стољећа постао је један од највећих фактора у животу Цркве, њена енергија и њена мисија. Ревност монаха који су живјели киновијским животом и међу њима присуство динамичних вођа који су водили монаштво до врхунца развоја, били су основни фактори у одржавању православне вјере и традиције у византијској Цркви, током Византијске империје.

Учени и познати црквени писци Византије и Истока, као и многе велике црквене вође који су били поштовани као црквени оци, разликовали су подвижнике и монахе, и значајно су допринијели ширењу монаштва својим списима и остваривањем свог пастирског рада и одговорности.

Вриједи се осврнути на непроцјењиви допринос неких црквених отаца подвижника, као што су св. Василије и св. Атанасије, у дефинисању вјере једне, неподијељене Цркве и њене потврде од стране Васељенских сабора у првих осам стољећа.

Монаштво у Византији, на сличан начин као оно у Египту у вријеме пустињских отаца и њихових сљедбеника, било је највећи бедем против јереси, иконоборства и папства. Ова три фактора из тог времена не само да су реметила мир Цркве у Византији, већ су озбиљно угрозили православну вјеру. Сви они су имали за циљ да разоре Православље и да му наметну страна црквена учења и вјеровања.
Монашка заједница се касније храбро суочила са прогонима крсташа и освајача Византијског царства, и вјерског преобраћања практикованог на Западу током турског јармства у цијелој православној Цркви.
Под овим изузетно тешким условима за православну Цркву, монаштво је сачувало и одржало православну вјеру и православну традицију.

Традиција византијског монаштва у Финској православној цркви

Традиција византијског монаштва прво је пренесена на Запад у 6. стољећу, а затим даље на Исток у Русију и њене сусједе у 11. стољећу. Монашки живот преношен је са Истока према Западу, у византијском типу и традицији, али кроз правила св. Бенедикта, који је у њиховом формулисању користио правила св. Василија. Даље на истоку, Финска је била једна од држава под утицајем византијског монаштва од самог почетка ширења хришћанства у тој земљи. Опште је увјерење да је хришћанство у Финску дошло из два различита правца, са Истока и са Запада, и у различито вријеме.

Традиција византијског монаштва у Финској датира из 12. стољећа у Карелији, нарочито око великог језера Ладога. Становници овог дијела Финске, који се сматрају другим основним племеном финског народа, највјероватније су примили византијску монашку традицију директно и индиректно, из Византије и преко Русије, гдје је у том периоду византијски монашки живот уведен и раширен широм земље.

Монашки живот почео је у Русији средином 11. Стољећа, када је 1051. године монах по имену Антоније са Свете Горе, дошао у ту земљу. Први је увео монашке форме столпника и пустињака. Међутим, он сам је убрзо промијенио своју подвижничку пећину близу Кијева за чувени манастир Кијевско-Печерски, успостављајући у њему киновијски облик монашког живота под игуманом Варламом. У складу са предањем, игуман Теодосије, који је наслиједио игумана Варлама, увео је у Кијевско-Печерски манастир монашка правила Теодора Студита, великог представника традиције византијског подвижништва.

У Финској православној цркви стари и обновљени манастир Валаам на језеру Ладога у јужној Финској сматра се колијевком и центром монаштва. Под великим покровитељима, св. Сергијем и св. Германом, монаси ове монашке заједнице практиковали су неколико облика византијског монаштва, на примјер општежиће, лавра и скит, који су заправо три облика једне традиције. Монаси овог центра монаштва радили су у Карелији на ширењу и развоју византијског монаштва, као и православне вјере и учења. Дакле, њихов рад је заиста био мисионарски и апостолске природе, тако да се сматра највреднијим доприносом развоја живота Финске православне цркве.
Манастир Валаам

Сталним ширењем и развојем монаштва у Карелији такође је дошло и до пораста броја манастира. Најпознатији послије био је Коневитски манастир, монашки центар под покровитељством св. Арсенија, који је дошао са Свете Горе, гдје је био послан да стекне искуство подвижничког живота и да се врати у своју земљу ради мисионарског рада. Он је поставио темељ манастира у 14. стољећу. Затим долази у манастир Свир, са св. Александром, родом из Карелије као својим покровитељем у 15. стољећу. Ово је праћено оснивањем манастира Петсамо средином 16. стољећа, од стране св. Трифона, који је био његов покровитељ.

Традиција византијског монаштва је практикована и превладала је у монашком животу горе наведених манастира, и од тада је неминовно утицала на развој монаштва у Цркви у Финској који је затим слиједио стољећима.

Монашки живот у Финској православној цркви кроз стољећа све до времена када је Црква добила своју незавиност у 20. стољећу, био је снажни и највјернији чувар православне вјере и православне традиције те Цркве, у свим тешким временима њене црквене историје. Ова чињеница је најважнији свједок наслијеђа традиције византијског монаштва Финске православне цркве. Стога је она посебан тип византијског монаштва.

Монаштво Финске православне цркве чврсто је стајало уз Цркву, заједно се неустрашиво суочавајући са дугим и тешким страним јармом, и оштрим и фанатичним преобраћањем који је Финска окусила у својој историји. Опстанак православне Цркве и православне вјере у Финској, када је била окупирана од стране страних сила и када је православна вјера била под директним утицајем Римске католичке цркве и Протестантске цркве, јесте невјероватан и задивљујући догађај у историји Финске православне цркве. Овај опстанак, наравно, мора бити приписан православној вјери која је остала чврста и непоколебљива у својим учењима, вјеровањима и вјерским увјерењима, упркос изгнанству и патњама.

Међутим, Црква несумњиво дугује опстанак своје вјере у великој мјери и другом фактору, тј. монаштву, и сјају, снази и расту монашких заједница. У већини случајева манастири су били мјеста на којима су се вјерни склањали, било да су се придруживали монаштву било да би избјегли прогон и притисак освајача, и да сачувају своју вјеру.

Из тог разлога монаштво се сматрало чуварем вјере у Византији и православне Цркве уопште, кроз стољећа. Ове историјске чињенице о монаштву у Финској православној цркви показују близак однос и идентитет који има са византијским монаштвом.

Нема сумње да је монаштво Финске православне цркве суштински и у својој основи византијско.

Први монашки мисионари у тој Цркви, који су се истакли као вође монашког живота и који су покровитељи првих великих манастира основаних у Финској, дошли су из Византије, нарочито са Свете Горе која је, убрзо по оснивању великих манастира тамо, постала средиштем традиције византијског монаштва почетком 12 стољећа.

Истина је, међутим, да се православно монаштво у Финској раширило и развило под утицајем монаштва Руске православне цркве, свог сусједа. Монашки живот у Финској православној цркви био је под утицајем монашког живота руске Цркве као резултат њиховог сусједства и заједничке климатолошке средине. Овај утицај углавном се налази у црквеном размишљању, литургијском језику, начинима и обичајима монашком живота и праксе ове двије Цркве.

Ово је било неизбјежно с обзиром на то да су Карелијанци са Ладога остали под Новгородом око 300 година (1323-1617), и под руском окупацијом током 19. и почетком 20 стољећа. И поред тога православна Црква и православно монаштво у Финској сачувало је свој интегритет и свој идентитет. Њихов комбиновани рад и њихове активности на "црквеној пуноћи" обезбиједили су браниоце православне вјере, мучеништво, исповједнике, оце, учитеље, подвижнике, монахе, мисионаре и проповједнике, и одржање православне Цркве, православне традиције и живог православног монаштва.

Желио бих закључити овај рад са неколико напомена у вези са традицијом византијског монаштва у животу православне Цркве као цјелине.

Иако византијско монаштво дугује своје оснивање пустињским оцима у Египту, ипак од времена његовог оснивања у 4. стољећу оно има сопствени идентитет и оригиналност и на крају постаје монаштво цијеле православне Цркве. Стога, традиционално византијско монаштво је истовјетно са монаштвом Једне Православне Цркве.

Подвижничка правила св. Василија и подвижничка правила св. Теодора Студита никада нису престала бити основа и традиционално обележје православног монаштва. Велика монашка заједница Свете Горе, која се сматра монашким центром православне Цркве, била је под утицајем традиције раног византијског монаштва још од њеног оснивања. Света Гора је била школа, али и чувар, византијског монаштва за цијелу православну Цркву прије и послије пада Византијског царства.

Православна Црква Византије, тј. Цариградска патријаршија, прихваћена је као Мајка Црква неколико независних аутокефалних православних цркава које су осниване кроз стољећа, да је Црква у ствари, директно или индиректно, њихова мајка у монаштву такође, у свом византијском облику и традицији. Ово је опет, сматрам, један више разлог да прихватимо традицију византијског монаштва у Финској православној цркви.
Василије Анагностопулос

Из "Ацта Бѕзанитна Фенница", в. 1, 1985.

Пријевод с енглеског: Д. П.
17.12.2012.

Извор: http://www.pemptousia.com/2012/12/the-tradition-of-byzantine-asceticism-in-the-northern-europe/ ;

Прочитано: 6065 пута

Krst
Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit G. Porfirije

Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Порфирије

Otac Gavrilo

БИОГРАФИЈА ОЦА ГАВРИЛА

Manastirski Casopis PDF

МАНАСТИРСКИ
ЧАСОПИС - PDF

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК: ИКОНОГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ ЛЕПАВИНСКИ

ARHIMANDRIT GAVRILO U EMISIJI POZITIVNO NA HRT

АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО У ЕМИСИЈИ "ПОЗИТИВНО" НА ХРТ

Manastir Lepavina

ПРИЛОГ О ИНТЕРНЕТ МИСИОНАРЕЊУ

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА У ЕМИСИЈИ "ДУХОВНИ МОСТОВИ" НА БХТВ

Manastir Lepavina

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН О МИСИОНАРЕЊУ СА НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА У ЕМИСИЈИ "ИСКРЕ ПРАВОСЛАВЉА" РТРС

Manastir Lepavina

ПОСНА ЈЕЛА ПО ИЗБОРУ О. ГАВРИЛА
"Христе Боже, благослови јело и пиће слугу Твојих..."

Manastir Lepavina

ORTHODOX MISSION
ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА

Manastir Lepavina

РЕЦЕПТИ ЗДРАВЕ И
ЛЕКОВИТЕ ХРАНЕ

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК

ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА

Manastir Lepavina

МАНАСТИРСКО ЦВЕЋЕ

ИЗ ФОТО ОБЈЕКТИВА ЈЕРОЂАКОНА ВАСИЛИЈА

Manastir Lepavina

РЕПОРТАЖА О МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНИ

О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЛЕЊИМА

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ-књига друга" Архимандрита Гаврила (Вучковића)

НА РАДИЈУ СЛОВОЉУБВЕ

Manastir Lepavina

ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈА "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ - КЊИГА ДРУГА"

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА)

Manastir Lepavina

СПЦ ХОЛАНДИЈА

ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Manastir Lepavina

РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ

РАДМИЛА МИШЕВ О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

Manastir Lepavina

КЛЕСАРСКА РАДИОНИЦА АГИАЗМА

SATELITSKA KARTA I VREMENSKA PROGNOZA

САТЕЛИТСКА КАРТА И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА

Ekologija i Medicina

ЕКОЛОГИЈА И МЕДИЦИНА