МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Није било лако пронаћи забавиште бр. 94 у Рафијевој улици, у Минску, међу бројним вишеспратницама. Прво, био сам тамо ујутру рано и једва успео да видим бројеве зграда, а друго, никада пре нисам био у овом делу града. Био је радни дан, на улици није било пролазника, а ја сам већ каснио. Покрај мене је прошла једна старија жена. Решио сам да је упитам да ли зна где је забавиште, мада сам био убеђен да од ње нећу добити одговор. «А, онај вртић тамо!» одговорила је. «Хоћете да упишете Ваше дете? Упишите га онда у православну групу. У моје време, када су деца васпитавана у атеизму, о томе сам могла само да сањам, а сада, радујем се када видим децу како стоје у храму са родитељима и када знам да знање о Богу примају не само код куће, већ и у вртићу. Нажалост, моја деца су већ одрасла.»

Многи родитељи желе да упишу своје дете у православну групу јер се у њој деца друже, играју, али примају и духовно васпитање. Када се узме у обзир да дете проведе више времена у вртићу него код куће, то је веома важно. Малишани се са својим пријатељима уче заједничкој молитви, уче и почињу да схватају да смо сви ми браћа и сестре у Христу.

У забавишту бр. 94, у Минску, постоје две православне групе. Како смо сазнали од директорке Наталије Јосифовне Максимович, обе групе су формиране на иницијативу родитеља. «Када су родитељи дошли код мене са овим предлогом,» каже Наталија Јосиповна, «посаветовала сам их да се за дозволу обрате вишим властима. Обратили су се Одбору за образовање у Минску, и администацији Московског региона. Све се дешавало брзо, нико није поставио никакве забране. Овај посао је био у почетку тежак, јер је било неопходно пронаћи васпитаче са два главна услова - да имају педагошко образовање и да буду оцрковљени. Није било лако, али смо, уз Божју помоћ, успели да превазиђемо те потешкоће. Постоји традиција у нашем граду да сви вртићи доставе занимљиве пројекте. Ми смо такође били позвани да напишемо пројекат па смо одлучили да изаберемо тему о православљу. Такве теме су мање истражене и мало ко их је писао. Када почнете да пишете такав пројекат, радите глобално у групи. Пројекат смо именовали «Духовни и морални развој деце предшколског узраста путем православне културе.» Прошао је са успехом.

Једно од главних облежја православних група јесте смерна атмосфера испуњена религиозним духом. Ту је иконостас, свештеник долази у посету сваке недеље, како би служио молебан, а у ходнику на зиду, поред улаза у групу налази се изложба дечјих радова на тему - «Пут до храма». Гледајући поједине радове, тешко је поверовати да су осликани дечјом руком, јер су контуре купола на црквама тако јасно изображене, обојене лепо одабраним бојама. Васпитачица Ирена Викторовна каже: «Сви догађаји токома дана су пропраћени молитвом. Молимо се пре спавања, пре и после јела, пре шетње. Молитве се читају по благослову свештеника. Имамо мешовиту групу, деца су узраста од 3 до 6 година и то има своје особености. На пример, млађа деца имају више проблема да стоје мирно током молебана од старије деце, али бар се навикавају. По речима оца Валерија Абрамовича, из парохије светих Стараца Оптинских, који је долазио у посету групи три године (други свештеник долазио је пре њега), ова деца се не разликују много од њихових вршњака, који похађају друге групе: они се радосно играју, умеју да буду немирни, али када молитва почне, они се смире и понашају се као одрасли за тренутак. Ово је можда један од најбољих резултата православног васпитања, када дете схвати да је молива озбиљна ствар, да је она «разговор са Богом.» Као што је навео отац Валериј, данашњи главни проблем у православном васпитању деце јесте недостатак оцрквољених наставника. Постоје многи добри наставници, али нису сви оцрковљени...

Ирена Викторовна подробно је појаснила срж овог проблема, а то је да понекад васпитачу недостаје специфично знање, да одговори на многа питања деце и да сложене ствари објасни једноставним језиком. «Једног дана,» каже она, «једна девојчица питала ме је: да ли сте видели Богородицу са три руке? Испричала сам јој о икони Богородице Тројеручице.»

Дечја православна литература је веома богата: ту су песме и кратке приче за децу. Свештеник такође доноси одабране књиге. На пример, он је деци поклонио књигу где су познате руске бајке испричане другачије, у православном духу. Свака бајка има моралну поуку, која се лако може туамчити у складу са православним учењем. Међутим, постоје одређене потешкоће у проналажењу православне литературе тако да сценарије за дечје приредбе Ирена пише сама. Деца и њихови родитеље славе све празнике у православном духу. Долазак јесени и Покров Пресвете мајке Божије слави се у јесен, Рождество Христово и Нова Година славе се у зиму. Не прослављају се празници као што је 8. март (Дан жена). Деца мајкама честитају Васкрс као главни празник у години.

Свештеник обично говори деци о значењу празника и свему шта се дешава уочи празника. Завршетак школске године у вртићу и полазак деце у школу обележава се посебном завршном приредбом. Током једног таквог догађаја, свештеник је благословио да деца отпевају све молитве које знају.

Родитељи деце која иду у ову групу су у највећој мери активни хришћани, али су се многи од њих приближили Богу захваљујући деци. Деца их подсећају које молитве да читају и уче их како се оне поју. Са васпитачем деца постепено уче тропаре светитељима, а недавно су научили «Царице моја Преблагаја...» Иако у дечјем вртићу раде по програму духовно-моралног васпитања у белоруској традицији, духовно васпитање треба да буде постављено у породици.

Од петнаесторо деце у групи Ирене Викторовне, десеторо деце је из великих породица које броје троје, четворо, петоро или чак шесторо деце. Морам напоменути да неке мајке успевају да издвоје време за своје хобије: неке воле да се баве ручним радовима, на пример воле да везу. Наредне године оне ће учествовати на манифестацији Дан града, када ће огроман постер бити начињен од радове домаћих излагача. Један познати магазин за ручне радове позвао је све жене које се баве тиме да се пријаве на ову манифестацију.

У почетку постојања ове групе, родитељи су били углавном занитересовани за духовно васпитање, а један од главних аспеката јесте - васпитање послушности. Са становишта православне културе, учити дете послушности значи да оно мора да зна зашто треба да буде послушно. Разлог због којег оно мора да се понаша на одређен начин није због речи или личности васпитача, већ због чињенице да је понашање на другачији начин неприкладно. На пример, један од најјачих метода да децу научите послушности је понашање током оброка. Свако дете има своје омиљена јела, и она која то нису, иако су та јела хранљива и укусна. Није тајна да многа деца не воле да једу хлеб током оброка, међутим деца која похађају правосалвну групу знају да овај производ није само користан и неопходан у исхрани, али је изнад свега дар Божији према коме човек мора да се односи са пажњом.

Ученици коју похађају Православну групу уживају у веома интересантном и разноликом животу: на пример жена која чува личне ствари блажене Валентине Минске посетила је групу. Она је испричала деци многе занимљиве детаље из живота ове блажене светитељке. Заједно са децом васпитачица такође посећује света места: на пример, деца су била веома импресирана након њиховог пута у село Барон, где су посетили манастир св. Ксеније. Очекују да ускоро посете и гроб блажене Влентине Минске.

Овај вртић је тек од недавно почео да користи веронауку као средство општег развоја предшколске деце, а она деца који су већ завршили код нас, постали су ученици православног одељења школе бр. 181. Желела бих да током живота наставе да цене и умножавају сва добра и све високе духовне вредности које су одавде понели.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Извор: http://www.obitel-minsk.ru/_oid100036565.html