МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

...тада на свету не би остало многобозаца

Интервју са Митрополитом Корчинским Јованом (Албанија) за часопис «Роад то Еммаус». Превод са енглеског специјално за портал «Православље и мир» Марина Леонтјева.

- Црква у садашњем тренутку предузима значајне напоре указујући подршку целом албанском друштву. Чини ми се да сте једном навели цитат из једне од проповеди св.Јована Златоуста, где он каже да «када би сви у Цркви били хришћани, тада на свету не би остало многобожаца».

- Да, он је био у праву. Махатма Ганди је говорио: «Ја бих се обратио у хришћанство када бих срео бар једног хришћанина». Један светитељ је једном рекао: «Зашто се у првим вековима хришћанство ширило тако брзо, а данас не?». Одговорио је: «У првим вековима хришћанство су проповедали хришћани».

Ако бисмо то заиста схватали како треба онда не бисмо тако журили да приметимо тудје недостатке. Позната "Меа цулпа" (моја кривица) представља основу хришћанске веонауке. Свети Серафим је говорио: "Стичи духа мира и хиљаде око тебе ће се спасити". Ми не можемо спасти хиљаде јер не можемо спасти саме себе. То је најважнија ствар и она помаже људима да виде хуманизам у другом светлу. У светлу у коме он дарује љубав, а не мржњу.

На основу мог искуства општења са хришћанским фанатицима, већина од њих самих има недостатак вере. Они сумњају и покушавају да угуше сваку сумњу која се појављује око њих. Један број најжешћих православаца које сам сретао су били из бивших комунистичких држава - бивши чланови тајне полиције и сл. Они просто не умеју да живе без мржње.

Њихова природа, нажалост, је негативна јер се заснива на тој зависти. Они кажу: "Ја сам против тога и тога". Они не говоре о томе шта је то истинско хришћанство. Не говорим то да бих их осудио то је просто њихова трагедија.

Могуће је да се то дешава на свим нивоима, али овде је то просто очигледно. Мали број људи може да реши тај задатак и каже: "Ја сам - хришћанин": Само под условом да припадате истинском хришћанству можете да кажете да сте - хришћанин. Само Господ има право да говори о истинском хришћанству. Али свако ко се сједини с Њим, усваја Његову природу.

- То се понекад примећује у Русији и Србији са порастом броја екстремних националиста. Ти људи често користе Православље као транспарент, иза кога нема хришћанског духа, и то плаши јер су обични људи онда необавештени и мисле: "Треба да подржим ту групу јер су они православни".

- Да, такве злоупотребе су увек постојале. Ти људи паразитирају на тудјим религиозним осећањима, јер не знају какву снагу има религија, и желе да је искористе за своје циљеве. На пример, у Југославији су већина људи који живе у областима Косова, Србије, Македоније, Босне - атеисти. И зато такозвани верски рат овде просто не постоји. Наишао сам на следећу комбинацију речи:"Верски рат атеиста", јер су сви људи који учествују у тим ратовима атеисти. Знам их лично. Наравно, они су људска бића, али користе религију а не верују. Од тога се веома тешко може избавити. Православна Црква у Албанији се довољно јасно изјашњавала против злоупотребе религије. Мислим да најјачи глас у томе има Архиепископ Албански Анастасије, чија девиза гласи овако: "Јелеј религије никада не треба да се користи за распиривање конфликата, већ само за омекшавање срца и исцељење рана".

- Западна прес-служба је веровала у спољашње знаке на Косову. За њих је то увек био конфликт измедју православних Срба и муслиманских Албанаца.

- Да тако им је било једноставније. Објаснити истинске узроке је превише сложено и тешко. Њима је било потребно брзо објашњење.

- Да ли мислите да је рат на Косову био пре на културној и територијалној основи, него на религиозној?

- То је био етнички рат. Када је ова или она страна рушила дзамије или цркве, то није било из религиозних разлога. Цркве и дзамије су национални симболи.

- На то подсећа и многогодишња борба у северној Ирској. Тамо је потпуно очигледно да се за религију боре неблагочестиви католици и протестанти.



- Да као у оној шали када Ирца питају: "Да ли сте ви католик или протестант?". Ирац се смеје и одговара: "Ја сам - атеиста". "Добро - али да ли сте атеиста-католик или атеиста-протестант"? (смеје се).

Због тога је пророчка улога Цркве тако важна. Пророчка улога значи, да смо сви на крсту по речима Самог Господа. У Јевандјељу постоји драгоцена фраза, коју често цитирам: "Ово говори Господ". Људи најчешће не желе то да чују. Они желе да се осећају "изнад", јер следе лажне пророке, а истинске пророке убијају. Ако будемо непрекидно изогаварали речи: "Ово говори Господ", то од нас захтева труд, али пошто ми не волимо да се трудимо, и избегавамо крст ми то ни не изговарамо. Ми говоримо оно што околина жели да чује. То је одувек био један од главних проблема у Цркви. Ми треба да испуњавамо пророчку улогу Цркве, и да говоримо у Име Господа, да понављамо Његове речи.

- Једна ствар ме је приморала да први пут осетим обнављање Албанске Цркве, када су у време косовског конфликта на Западу расла настројења против притешњења косовских муслимана од стране православних Срба. А потом су се почеле појављивати ретке вести о томе да Албанска Православна Црква пружа уточиште хиљадама муслиманских избеглица са Косова. Тоје разбило предрасуде. Можда је Албанија прва земља у савременом свету где Православна Црква пружа руку помоћи не само својим сиромашним људима већ и својим "непријатељима".

- Шта бисте посаветовали новообраћеним хришћанима у вези са хришћанским животом? На Западу постоји склоност за млако обраћење к вери, у смислу ми читамо дела раних светих отаца или житија светих, например житије светог Серафима Саровског. Али често је Православље нешто лично и не помиње наше суседе, наш град, земљу. У крајњој мери није тако како Албанска Православна Црква утиче на дела овде.



- Као прво, ми хришћани не треба да имамо непријатеље, јер је немогуће да истовремено будемо хришћани и имамо непријатеље.

Као друго, често се шалим (и то је шала) да читање о светом Серафиму доноси више штете него користи. Кажем тако јер савремени православни имају лажну представу о светом Серафиму. То одражава чињеница да свако од нас ствара неко слично лажно-православно Ја, које с нама нема ништа заједничко. На пример, узимамо у једну руку бројанице, а у другу своју девојку под руку, и водимо разговор о светом Серафиму Саровском. То уопште нема никакве везе са светим Серафимом Саровским.

Људи не схватају у потпуности светог Серафима, већ виде само његове речи. Њима се свидја да читају како је он био окружен светлошћу, али не размишљају о томе шта значи клечати хиљаду дана и ноћи на камену. То је лажна идентификација личности. Идентификујемо се са нечим што у ствари не постоји, а потом негирамо околину с висине своје тачке гледишта, заборављајући да смо гори од њих. Не покушавамо да спасемо себе.



Познати Раби Зусја је говорио: "Господ ми неће судити због тога што нисам био Мојсије. Он ће ми судити због тога што нисам био Зусеј". Тим људима се неће судити због тога што нису били као Серафим Саровски. Судиће им се због тога што нису били оно што јесу. Свако тражи себи безопасно место на земљи, али оно постоји само у другом свету. Манастир Хора у Констатинопољу је био посвећен једном од Христових Имена: "Земља свих Живих". Та земља постоји, али то није та лажна духовност, коју стварамо у својој уобразиљи.

Не индивидуе, већ личности

- Често цитирају Вашу фразу о томе да "Црква постоји не ради тога да би стварала индивидуе, већ ради тога да би стварала личности. Индивидуе се налазе у стању разједињења". И још, када су Вас питали чиме се руководи Црква предлажући часове енглеског младим Албанцима. Ви сте рекли: "Ми не покушавамо да обраћамо у нашу веру преко наших пројеката. Ми покушавамо да помогнемо младим људима да увиде одредјене могућности и путеве. Наш задатак је да чувамо њихову слободу, с тим да они могу да изаберу свој сопствени пут".

- Да управо због тога нам је потребно јединство јер смо различити. Вештачки системи уједињења: комунизам, социјализам, фашизам - руше личност. Они покушавају да направе људе истима, и примењују силу да би они поступали исто. Данас се на богатом Западу дешава још нешто опасније. То је једнообразност, која потиче изнутра. Људи добровољно желе да буду једнообразни. Често још пре него што поставите неко питање човеку из тих земаља већ знате шта ће да одговори. Они имају исте примедбе, исте ставове и незадовољства. То руши личност.



Ми говоримо о својствима личности у медјусобном односу индивидуе са околином, а не у изолацији. Нико не може да буде хришћанин сам по себи. Онос Цхристианос , номос Цхристианос - је позната фраза. Само слобода и љубав могу да сачувају равнотежу измедју друштва и индивидуе. Како је говорио француски политичар Аристид Бриан о познатој слици Лувра, на којој изражене врлине Благодарност и Доброта грле једна другу: "Јадне, оне се тако ретко срећу". То су исто - слобода и љубав. Али ја не желим да идем тако далеко у критици савременог живота као Керкегор, који је говорио: "Последњи Хришћанин је умро на Крсту". Господ каже да треба да идемо узаном стазом, а то није тако лако.