МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Presveta Bogorodica Lepavinska
NASLOVNA NOVO NA SAJTU GALERIJA RADIO BLAGOVESTI KONTAKT LATINICA
Krst
Krst
Krst
Manastir Lepavina

АКАТИСТ

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Krst
Manastir Lepavina

СЛУЖБА

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Manastir Lepavina

Baner

Погледајте који нам је рејтинг на Интернету?

Prva verzija sajta

Druga verzija sajta

Manastir Lepavina

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

...Све си премудрошћу створио" (Пс.103,24)

Manastir Lepavina

РЕЗУЛТАТИ АНКЕТЕ О

РАДИО БЛАГОВЕСТИ

Manastir Lepavina

ВИЊЕТЕ И УКРАСНА СЛОВА

Manastir Lepavina

ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ ФРЕСКЕ И ВИЊЕТЕ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ ГАВРИЛОМ О МОДЕРНИМ ТЕХНЛОГИЈАМА

Manastir Lepavina

КРОЗ МИСИОНАРСКИ РАД ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

РЕЛИГИЈЕ И ИНТЕРНЕТ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР АХРИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА СА ПРИМ.ДР РАДЕТОМ КАЛАМАНДОМ

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ВИРТУАЛНА ПОРОДИЦА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА

Manastir Lepavina

МИКРО КЊИГА - ИНТЕРНЕТ КЊИЖАРА

Manastir Lepavina

ДУХОВНА ДЕЦА СВОМЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЛЕПАВИНСКОМ У ЧАСТ ПОЛА ВЕКА ЊЕГОВОГ ДУХОВНОГ ПОДВИГА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

DIGITALNA TEHNOLOGIJA U MISIJI CRKVE

ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА У МИСИЈИ ЦРКВЕ

Manastir Lepavina

ВЕБМАСТЕР НЕНАД БАДОВИНАЦ У ЈУТАРЊЕМ ПРОГРАМУ РАДИЈА СЛОВОЉУБВЕ

Teleklik

Архимандрит Назарије (Лавриненко)



ГРАДСКО МОНАШТВО, САВРЕМЕНО СВЕДОЧАНСТВО

Мој чланак је посвећен једном од најважнијих и истовремено најактуелнијих проблема свакидашњице: међусобном односу савременог манастира и цивилизације. У насој епохи...епохи целокупне глобализације и "сазимања" света на велицину компјутерског монитора, када могу истовремено да цитам једну и добијам нову информацију са свих делова планете, епоху култура разних народа помесаних у једну, "бојазљиву" мултикултуру - проблем постојања монаског опстезица као једног од висих форми заједниства и савременог мегаполиса као висе форме сједињености и разједињености, месања разних раса, обицаја и веровања, - постаје један од главних. Како зивеци у самом центру владавине "кнеза овога света", не само не заборавити вец и задобити вецу хрисцанску благоцестивост? Да ли је могуце спојити монаски подвиг и зивот у центру петомилионског града? Засто су уопсте потребни градски манастири и није ли замрла потреба за њима?

Ста је представљало друствену основу руског монаства у току девет векова? Која је то била плодна средина у Русији која је дала толико много светлих примера хрисцанске благоцестивости? Ако се вратимо на насу историју, видецемо, да су велики део монаха представљали досељеници из сељацких, земљорадницких сталеза. Богобојазљивост руских земљорадника је била толико велика, да цак рец "крестјане" на руском језику, представља други назив за "христиане". У Русији је постојао стари обицај, по којем је најстарији син у породици преузимао домацинство, средњи се запосљавао у дрзавној слузби, или у војсци, а најмладји - постајао монах.

Упоредо са тим, треба приметити, да су у току целокупне руске историје, а нароцито у периоду од ЏИ до ЏВИИ века, манастири били светилници не само благоцесца, вец и просвецености у Русији. Страсно је цак и помислити ста би било са руском историјском науком, кад у Русији не би било светих обитељи. У манастирима су водјени летописи, белезена иоле вазна десавања. Руска историја поциње од Светог преподобног Нестора, Кијево-Пецерског летописца, сто представља најбољи доказ непрекинуте везе просвецивања и монаства у Русији из давних времена. Назалост, после страсних десавања у прослом веку, моземо с горцином констатовати, да у данасње време у Русији нема остатака ни сељаства, ни тих људи који би представљали основу "образованог" монаства.

Политика комунистицке власти је довела до потпуног унистења дотадасњег нацина зивота у руском селу, а велики део интелигенције је у току протеклих векова мењао своје "непоколебљиве" идеје толико пута, да је само схватање вере и црковности, зивота у Христу и Христа ради, за огромну вецину садасњих образованих људи, у најбољем слуцају редовна "егзотика", која се сврстава у ред са многобројним "исцелитељима", који су преплавили огромне територије руске дрзаве. Схватања "демократије" и "плурализма мисљења" се потпуно неразумно преносе на однос према вери и Господу. При томе, садасња "интелигенција" испуста из вида то, да демократија у преводу на богословском језику знаци политеизам или многобоство, устројство пак Цркве као друственог института је по својој сустини јерархицно и ознацава анархију, или да бисмо били сасвим прецизни - конституциону монархију.

Какви су људи који данас долазе у Цркву и моле за монаски постриг из Његове Руке? Каквим су помислима и побудама они подстакнути, ста их подстице на тај узан пут, који води у Царство Небеско? Такве људе је могуце поделити на цетири (сасвим приблизне и условне) групе или категорије према разликама у њиховим зивотним условима, стремљењима и друственом статусу. Прво, ти људи захваљујуцу свом образовању и васпитању без сумње су се прилагодили и помирили са устројством савременог друства. Ти људи се у свако време налазе у било којој земљи, са било каквим друствено-политицким поретком, а у време наглих промена политицких, економских и моралних праваца, који се тренутно десавају у Русији, број тих људи се повецава геометријском прогресијом.

Друго, то су људи, који су подстакнути да долазе у Цркву због немогуцности разресења својих лицних проблема. Лицни духовни и морални проблеми тих људи су толико велики, да они не могу сами да их ресе, а притом, једноставно немају искуства у борби са својим пороцима захваљујуци васпитању у атеистицкој дрзави. Ти људи се према Цркви односе као према лековитом средству за све, које мозе да излеци сваку њихову бољку без њиховог било каквог залагања.У ту групу спадају алкохолицари и наркомани, мускарци и зене, који нису могли да оцувају породице. Доспевси у теску зивотну ситуацију, такви људи сматрају манастир као неко склонисте или утоцисте, које мозе да их застити од свих невоља. Вецина тих људи не мозе бити примљена у манастирско братство, поред свега осталог и због тога, сто у сагласности са канонским правилима Свете Цркве, имају непунолетну децу. Треце, то су људи, које условно моземо да назовемо "скитнице". Класицан пример тог типа људи се мозе наци у познатој прици руског писца Николаја Лескова. Такви људи су у непрестаној потрази за "главном истином", "по сваку цену зеле да додју до саме сустине". Једна од етапа тог трагања и промене самих себе, за те људе представља обрацење ка Православљу и зивот у светој обитељи. На залост, они не могу да продју монаски испит, јер при првим искусењима они поцињу да уверавају себе, како ни овде нису насли "главну истину" и настављају са својом потрагом. Такве "скитнице" цесто називају "братијом Сатајеве пустиње".

И на крају, цетврто, то су људи који долазе у манастир Христа ради, људи који искрено зеле да послузе Господу на том узаном и трновитом путу. Управо ти људи представљају основу и духовни скелет руског монаства. Назалост, морам да приметим, да ти, који долазе у манастир ради свесног примања монаског пострига, као по правилу, бирају најудаљеније и најмање насељене манастире, а не градске манастире, који се налазе у самом центру светских збивања. Ко долази у градске манастире? Како поступати са тим људима? Како градити зивот у тим манастирима, тако да он послузи као пример, а не као саблазан? И да ли треба уопсте стварати манастир у граду (одмах се оградјујем, да надаље нецу говорити о вец постојецим градским манастирима, вец о могуцности стварања нових манастира или обнављања старих)?

Мој монаски испит (постриг сам примио 1985-е године, и од тад сам практицно две трецине свог монаског пута провео као настојатељ градских манастира) показује да постојање монаске заједнице у граду мозе бити оправдано, само уколико таква заједница није самостални манастир, вец градска црква са пријемном просторијом, неког провинцијског манастира. Самостални могу да остану само они манастири, који су од поцетка изградјивани и замисљени као градски. У том слуцају градска црква са пријемном просторијом има следеце функције:

1) оперативна веза манастира са руководством својих надлезних и епархије;

2) представниство манастира у разлицитим дрзавним структурама;

3) организација снабдевања манастира;

4) организација и координација поклоницких путовања у манастир.

Манастирска Црква мозе да обавља и друге функције, зависно од конкретних услова у манастиру, и града у којем је организована, али претходно набројане 4 врсте посла су доминирајуце за сваку манастирску Цркву.

Зелео бих одвојено да се задрзим на питању о саставу братије у градској Цркви са пријемном просторијом. Моје, и не само моје искуство, вец и многобројне поуке Светих Отаца говоре о томе да и настојатељ, као и огромна вецина братије у таквом манастиру, морају бити духовно искусни људи, не младји од 40 година, (како би били прави ауторитет за поцетнике), који су просли дуг монаски испит у забаценом манастиру, далеко од светских саблазни. Манастирска братија мора да буде у градској цркви једино ради испуњавања основних вазних послусања, на која сам раније указао. Послусанике у градско - манастирској Цркви треба по мом мисљењу бирати из категорије оних који долазе у манастир, који при свој својој зељи да ступе у манастирско братство изазивају сумњу код настојатеља манастира. Навикнути на много јацу и тезу врсту искусења на духовном плану, с поцетницким узбудјењем, насавси се у градској сујетној средини у поредјењу са тихом манастирском средином, мозе се са увереносцу реци, да зивот таквих послусника у градској Цркви, а не у самом манастиру, це бити као "лакмус папир" који це на најјаснији нацин показати истински, а не издекламовани циљ поцетника. Безусловно, то је строг метод избора братије, мозе бити цак и провокативан, али само такавим "хирурским" путем је могуце у одредјеним условима истински проверити спремност нових искусеника за носење теског Крста монаског нацина зивота. Наравно, притом је немогуце уопсте и помислити да се завиди настојатељу Цркве.

Даље бих зелео да се задрзим на питању постојања самосталних градских манастира, које је тако вазно као и претходно.

Историјски се тако десило, да су неки манастири били основани у старим руским градовима, у самом њиховом центру, како би имали посебну улогу у духовном, културном и политицком зивоту земље. Говореци о томе, не треба заборавити, да су манастири у поцетку били пустиње, а затим су људи који су били привуцени од стране манастирске братије, оснивали град око манастира, и на тај нацин је он постајао градски. Класицан пример такве метаморфозе је - Свето-Тројицка Сергејева Лавра. Ту су јос и друге познате обитељи као, пре свега, московски Цудов манастир, основан у ЏИВ веку у Московском Кремљу (назалост он је био разрусен у време гоњења у прослом веку), Свето-Успенска Кијево-Пецерска Лавра и наравно Лавра Александра-Невског. У насе не лако време, због разлицитих околности, и пре свега одсуства "образованог монаства", такви манастири морају бити пре свега центри духовног просвецивања, паралелно са њима постојецим Духовним сколама. Назалост, данас у Руској Православној Цркви постоји само један пример мање-висе хармоницног постојања правог манастира и Духовне сколе - то је комплекс Тројице-Сергејеве Лавре, која у себе укљуцује и Московску Духовну семинарију и академију. Ста су проблеми у медјусобним односима измедју Духовних скола и манастира? Како сам вец напоменуо напред, матуранти Духовних скола су представљали основу руског монаства у Русији до ЏЏ века, "образовано монаство", из кога је настајала цела црквена јерархија. Тренутно је проценат монаских пострига, на пример, у Сент-Петербурским Духовним сколама веома низак - у најбољем слуцају 1-2 монасења са курса од 40 људи. То је делимицно повезано са тим, да је огромна вецина предаваца у сколама - бело духовниство или мирјани, који некад тајно, а некад потпуно отворено говоре о непотребности и некорисности за младе људе да приме монаски подвиг.

Поред природне зеље сваке науцне установе за добијање најбољих студената, после заврсеног курса, такав став се заснива јос и на томе, да у условима комунистицког резима у Русији практицно није било активних манастира, и новопостризене монахе је просто требало негде упутити, јер, узимајуци у обзир цињеницу о традицији руског монаства, зивети у свету, а бити монах, је веома теско. На тај нацин предаваци у Духовним сколама, као највеци ауторитет за студенте, цесто нису могли да дају зрео духовни савет матуранту, вец су јос висе продубљивали његове недоумице. Као резултат тога су не ретки бракови медју студентима Духовне сколе, кроз кратко време заврсавали разводима. Највисе од свих у тој ситуацији страдају супруге студената, и сто је најтузније њихова малолетна деца. Остаје да се надамо, да це се током времена и доласком у Духовне сколе нових, младих предаваца, који имају другацији однос према монаском подвигу, ситуација коренито изменити, и да цемо с радосцу моци да посматрамо како насе Духовне сколе постају истински расадник благоцесца и да це у Цркви, као и у просла времена, поново засветлети прави стубови "образованог монаства". Последњи део свог наступа бих зелео да посветим теми о свакодневном зивоту савремених руских градских манастира, да казем несто о њиховим свакодневним проблемима, с којима мора да се суоцава практицно сваки монах, који зиви у градском манастиру. Историја Лавре нам говори о томе, да је према првом пројекту Лаврске каре, који је направио велики италијански архитекта Доменико Трезини, улаз у саборни храм морао да буде са стране Неве. Пројекат је био одбацен, због тога сто би у том слуцају верници улазили у храм са истоцне стране, сто је у сагласности са традицијом Православне Цркве немогуце, а Трезини будуци да је припадао католицкој цркви није уцио о слицним детаљима. У овој прици је као у огледалу одсликана једна од најоцитијих разлика измедју православног и класицног католицког манастира. У католицком манастиру, по правилу, страни цовек мозе уци само у храм; посета осталих просторија и територија манастира је могуца само уз посебан благослов настојатеља. Улаз у храм у православним манастирима је са територије манастира, изнутра; за поглед са стране су недоступне само братске келије.

Али ако монах у сеоском манастиру мозе наци себи место за усамљену молитву, цак и ако свакодневно верујуци мирјани посецују манастир, за монаха у граду је јединствено место, на којем мозе бти сам са собом, његова келија. У манастир практицно 24 цаса долазе екскурзије (тако на пример под прозорима лаврских зграда у летње време долазе екскурзије од раног јутра до дубоко у ноц), манастирска врата су затворена мозда само ноцу на кратко (приступ у Лавру је отворен од 5 ујутру до 11 увеце). Највисе од свега разоцарава то, да ако у сеоски манастир цовек путује са циљем, као ходоцасник, онда огромна вецина људи који долазе у градски манастир, су - просто туристи, који цесто не схватају смисао постојања манастира. Становници манастира, излазеци из зграда у којима зиве, у храм на Богослузења, се осецају као у зоолоском врту или као експонати у музеју.

Али и келија мозе бити право место за осаму при ниском степену духовног развоја. Савремена достигнуца система телекомуникација доводе до тога, да зивеци у центру града, цак и у манастиру, могу да се приусте савремени аудио-видео системи, и цак да се прикљуце на Интернет. Схватајуци, да савремена техницка достигнуца не могу сама по себи донети ни само зло ни само добро, зелео бих истовремено са тим да подвуцем, да се у одсуству правилних духовних приоритета корисцење техником мозе претворити у пагубну страст, која само стети дуси. Забрана корисцења савремене технике це довести до тога, да це се њом користити цак и они којима она раније није била потребна, јер сви знамо да се највисе зели - оно сто је забрањено. Такодје је неопходно приметити, да присуство великог броја мирјана на Богослузењима у манастиру, открива јос једну грану зивота градског манастира. Велики број ревносних верника у храмовима градског манастира дају нам основу да каземо да такви манастири не само да су место спасења братије вец и верника. Мозе се цак говорити и о свеобразном феномену постојања парохијског зивота у градском манастиру.

С друге стране, због таквог тесног опстења са мирјанима постоје и негативне последице. У Русији се приликом слома совјетског поретка, образовала довољно борбена, иако малобројна група верних, која је свим силама тезила да "сири идеје" Православља таквим методама, којима су ти исти људи пре 10-15 година сирили идеје науцног комунизма. У потрази за местима за своју активност, такви људи неизбезно долазе у градске манастире, јер у некомфорним за њих удаљеним манастирима могу провести у најбољем слуцају недељу-две за време одмора, а сагласне парохијске заједнице теско дозвољавају активно уцесце у зивоту парохијана, лица са отвореним деструктивним намерама. Рад са таквим парохијанима је такодје вазан део слузења градских манастира.

Сто се тице питања о саставу братије у градским манастирима у данасње време, то на пример у Свето-Тројицкој Александро-Невској Лаври, цији сам ја намесник вец скоро пет година, могуце је реци да су практицно сви монаси у Лаври - градски зитељи, притом само половина од њих има духовно образовање, и сасвим мало - висе светско. Сва братија поред послусања у храму имају и лицна послусања.

Једна од основних разлика данасњег градског монаства је практицно за сваког монаха поседовање сопственог стана, уколико је он местанин. То је условљено пре свега односима дрзаве и Цркве. У условима, када су јос увек свезе успомене на предјасња гоњења, многи не могу да предају свој стан, страхујуци, да практицно сваког момента власт мозе да затвори манастир и остави монахе без крова над главом. Дрзавни органи не предузимају никакве мере за измену ситуације. Делимицно, у манастирима Сент-Петербурске епархије је забрањено регистровање монаха у месту њиховог непрекидног боравка у манастиру. Слицни проблеми у медјусобним односима са дрзавним органима само продубљују то стање неодредјености, које је искусење за многе који долазе у манастир.

Поред свега осталог, вецина монаха има и своје породицне обавезе, као сто је обилазак својих старих родитеља. Монаси у Русији (сем свестеника) нису ослободјени ни војне обавезе. Испуњавање тих и других обавеза, се несумњиво, одразава на свакодневни зивот у манастиру.

* * *

Моја прица о зивоту савремених руских градских манастира није прица о неком "идеалном" зивоту. За десет и по година, посматрајуци зивот руских монаха "изнутра", будуци и сам монах, ја сам пре свега зелео, користеци се рецима старог историцара, да описем зивот у манастиру насих дана, таквим какав је он одиста, сине ира ет студио. Да, није све добро у савременим манастирима. Али мозе ли манастир бити оаза, које се не дотице данасњи свеопсти недостатак духовности? Да ли је при свеопстој секуларизацији друства могуце постојање манастира који је у строгој сагласности са старим Уставима? Одговор на ова питања, иако тузан, је оцигледан за све нас. Али, да ли то знаци да у последња времена постојање манастира и монаства нема никакве основе? Наравно, не!

У "Отацнику" који је саставио један од истакнутих руских Светитеља ЏИЏ века, Свети Игњатије Брјанцанинов, моземо наци следеце поуке осниваца монаства, Светог Преподобног Антонија Великог: "Наступи некад време, сине мој љубљени, када монаси напустају своје пустиње и уместо њих одлазе у најбогатије градове, и тамо уместо јазбина и колиба, којима је "посејана" пустиња, они,трудеци се да превазидју једни друге, изградјују велелепна здања, која се по својој раскоси могу поредити са царским палатама. Уместо сиромаства поткрада се зеља за стицањем богатства, смиреност срца се претвара у гордост, због добијеног знања љубав це охладнети; уместо уздрзања јавља се стомакоугадјање и многи од монаха набавивси одабрану храну која се не разликује од оне коју једу мирјани, од којих це се само разликовати по одезди и камилавци, налазеци се усред света, неце се постидети да себе неправилно називају монасима и пустињацима. Неце престати да се хвале, говореци: Ја сам Павлов, а ја Аполонов (1 Кор. 1, 12)како се дозвољено и оправдано хвале Светим Оцима, као сто су се Јудејци хвалили својим претком Аврамом! Истовремено це медју монасима тих времена бити далеко бољих и саврсенијих од нас: јер блазен је онај ко је могао да преступи а није, и зло творити а није (Сир. 31, 11), него онај који се везба у добром по примеру многих добрих".

Недавно ми је постављено следеце питање: "Реците нам да ли тренутно у Русији постоје исихисти?". Наравно има их, и њиховим молитвама се и ми спасавамо. Монаси треба да се моле за цео свет, и они то раде мање или висе успесно. Али и свет треба да се моли за монахе, јер су њима потребне молитве близњих не мање него осталим људима. Зато вам поруцујем, драги оци, брацо и сестре, не заборављајте у својим молитвама, молитву за оне, којима Господ и Света Црква поверавају велико наследје Отаца, подвизнике вере и благоцесца, а пре свега оно највазније: људске дусе!

http://www.bogoslov.ru

Прочитано: 4226 пута

Krst
Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit G. Porfirije

Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Порфирије

Otac Gavrilo

БИОГРАФИЈА ОЦА ГАВРИЛА

Manastirski Casopis PDF

МАНАСТИРСКИ
ЧАСОПИС - PDF

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК: ИКОНОГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ ЛЕПАВИНСКИ

ARHIMANDRIT GAVRILO U EMISIJI POZITIVNO NA HRT

АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО У ЕМИСИЈИ "ПОЗИТИВНО" НА ХРТ

Manastir Lepavina

ПРИЛОГ О ИНТЕРНЕТ МИСИОНАРЕЊУ

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА У ЕМИСИЈИ "ДУХОВНИ МОСТОВИ" НА БХТВ

Manastir Lepavina

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН О МИСИОНАРЕЊУ СА НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА У ЕМИСИЈИ "ИСКРЕ ПРАВОСЛАВЉА" РТРС

Manastir Lepavina

ПОСНА ЈЕЛА ПО ИЗБОРУ О. ГАВРИЛА
"Христе Боже, благослови јело и пиће слугу Твојих..."

Manastir Lepavina

ORTHODOX MISSION
ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА

Manastir Lepavina

РЕЦЕПТИ ЗДРАВЕ И
ЛЕКОВИТЕ ХРАНЕ

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК

ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА

Manastir Lepavina

МАНАСТИРСКО ЦВЕЋЕ

ИЗ ФОТО ОБЈЕКТИВА ЈЕРОЂАКОНА ВАСИЛИЈА

Manastir Lepavina

РЕПОРТАЖА О МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНИ

О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЛЕЊИМА

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ-књига друга" Архимандрита Гаврила (Вучковића)

НА РАДИЈУ СЛОВОЉУБВЕ

Manastir Lepavina

ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈА "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ - КЊИГА ДРУГА"

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА)

Manastir Lepavina

СПЦ ХОЛАНДИЈА

ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Manastir Lepavina

РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ

РАДМИЛА МИШЕВ О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

Manastir Lepavina

КЛЕСАРСКА РАДИОНИЦА АГИАЗМА

SATELITSKA KARTA I VREMENSKA PROGNOZA

САТЕЛИТСКА КАРТА И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА

Ekologija i Medicina

ЕКОЛОГИЈА И МЕДИЦИНА