У НЕМАЧКОЈ КУТАК СВЕТЕ ГОРЕ НА ЗАПАДУ
У невеликом братству ове српске православне светиње, коју једнако посецују припадници разлицитих народа, православни као и инославни, заинтересовани за православље и монаску духовност - нема ниједног Србина. Ктитор, схи-игуман Василије (Горлимунд) је Свајцарац, монах Пајсије Немац, као и један искусеник, док је други украјински Јеврејин. На богослузења викендом и празницима долазе Срби, али цесто има висе Грка, Руса, Немаца&хеллип;
Безеци од теских захтева хрисцанства, а тразеци неопходни духовни ослонац млади људи данас постају лак плен за дрогу и секте које су све агресивније. Како да се застите?
-Да одлазе у православне храмове, да цитају Библију и духовне књиге, да зиве моралним зивотом, да се моле Богу свакодневно, да се исповедају и иду на свето Прицесце. Искусења су стална и сагресења наса велика, али ако се искрено кајемо и исповедамо, ми се знаци бринемо о насој дуси и цистимо је. На крстењу нам је дата Бозја благодат, али она се губи ако се цовек целог зивота не труди и не ради на свом спасењу.
Кратак животопис схи-игумана Василија (Гролимунда)
Схи-игуман Василије родјен је на Васкрс 1943. године у Муриу код Цириха. Матурску екскурзију са својој класицном гимназијом отац Василије имао је у Грцкој где се први пут сусрео са православним црквама и манастирима и од тог тренутка је радио на томе да постане православни монах.
После пуно административних перипетија, стигао је на богословски факултет у Атину, у Грцкој примио православље, упознао се и друзио са данасњим владикама Амфилохијем, Атанасијем, Артемијем и Иринејем. Висе пута посецује манастире у Србији и тада упознаје оца Јустина Поповица, који га је замонасио 1971. године.
Следе посдипломске студије у Паризу, где стице диплому за руски језик и културу у Националном институту истоцних језика и култура. Говори десетак језика.
По савету оца Јустина и атонских стараца, поцетком 1975. монах Василије одлази на Свету Гору. Десет година проводи у манастиру Ставроникита и јос једну у манастиру Симонопетра. У цин дјакона и свестеника рукополозио га је владика Амфилохије 1985. године у Атини.
Крајем исте године одлази у француску да тамо слузи као сабрат симонопетрског метоха у храму Православног центра у Монзерону код Париза. Кад је 1989. године уз канонски отпуст пресао у епархију владике Амфилохија, он га у договору са епископом западноевропским Лаврентијем саље у Немацку да оснује Скит Св. Спиридона.
Касније, приликом монасења о. Василија у Велику Схиму (најстрози монаски резим зивота), владика Амфилохије је овог великог православног духовника ознацио за "грану Свете Горе на Западу.
http://www.orthodoxfrat.de/seite7.htm
СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ СКИТ СВЕТОГ СПИРИДОНА У СЕЛУ ГАЈЛНАУ,
НЕДАЛЕКО ОД ЛИМБУРГА У НЕМАЦКОЈ КУТАК СВЕТЕ ГОРЕ НА ЗАПАДУ
Пут који из правца Лимбурга прати ток реке Лан води право у село Гајлнау. Улица са усореним поретком куца на својој десној страни. Лево, кад поглед предје реку, појас пасњака и одмах потом брдовити посумљен венац. Скит Светог Спиридона препознајемо по крсту, то је једино сто га цини разлицитим од породицних куца у окрузењу.
У невеликом братству ове српске православне светиње, коју једнако посецују припадници разлицитих народа, православни као и инославни, заинтересовани за православље и монаску духовност - нема ниједног Србина. Ктитор, схи-игуман Василије (Горлимунд) је Свајцарац, монах Пајсије Немац, као и један искусеник, док је други украјински Јеврејин. На богослузења викендом и празницима долазе Срби, али цесто има висе Грка, Руса, Немаца...
Православци слабо долазе
Многи не зале труда да додју у овај, како га је приликом недавне посете назвао о. Гаврило, "кутак Свете Горе на Западу" и ту цете срести људе из Свајцарске, Француске, Мадјарске и удаљених градова, Келна, Дортмунда, Хамбурга, Лајпцига. Света Литургија се зато у овом манастиру дрзи на цетири језика: српском, руском, грцком и немацком. И на сваком од њих моли за српски народ и српског патријарха.
-Имамо и овде у близини људе из дијаспоре, православце, али нису изгледа велики верници, долазе само понекад послом, углавном кад им је слава казе схи-игуман Василије (Гролимунд) с којим запоцињемо разговор после висесатног богослузења и скрмног посног руцка обављеног у тисини и молитви.
Отац Василије не мисли да се мозе уопстити запазање да се у последње време људи у вецем броју врацају вери и Богу.
-У истоцној Европи повецава се број верника, отварају се цркве и манастири у Русији, људи се крставају. На Западу мислим да је секуларизација јака и да је она јос у току, да није досла до краја. У мом детињству, у једном маленом месту у Свајцарској, вецина су били католици. Сада то није тако. Исто је и у Немацкој, цркве су готово празне и католицке и протестантске, омладина слабо иде у цркву и ту је по среди једна декаденција.
Ста мислите да је разлог томе, тој декаденцији и окретању од Бога?
-Тај процес траје јос од средњег века, када су сви били јако религиозни и онда долази ренесанса, људи се окрецу световном зивоту. Прво интелектуалци, а за њима и обицан народ. Цовек се окренуо себи, а Бог је био негде у периферији. Тако се стигло до материјализма и вулгаризације атеизма. Тај процес траје до данас, јос није досао до краја. Мада је вец приметан један супротан процес у истоцним земљама, да се углавном интелектуалци сада врацају цркви, а масе јос не толико. Мислим да овде у Немацкој јос има пуно интелектуалаца који су атеисти, лево оријентсани. Али ни они други, који се рецимо декларису као демохрисани, хрисцанство су задрзали само у имену, али ниста од његове сустине. Тако да су леви и десни веома слицни
Свет пропагира егоизам
Нисте нам рекли, ста цовека вуце да иде тим путем а не другим?
-Дјаво. Нема другог одговора. Постоји борба стална измедју добра и зла и то нису само идеје, то су духови. Назалаост, они зли су сада у предности, али и у Библији је рецено да мора бити отпадниства од вере све до краја света и поновног доласка Господа Исуса Христа. И заиста, Европа која је била центар хрисцанства све је мање хрисцанска. У Француској и у Немацкој све је мање хрисцана, иступају из своје вере или зато сто су атеисти или прихватају неку другу религију, најцесце истоцну, будизам јер је сада у моди и, уопсте, окултизам. То је увек тако кад се људи окрену од хрисцанства, тразе несто друго, њима несто треба, па је тако масовна појава окултизма.
Како то људи не знају ста цине, како то не могу да виде?
-Ослепили су духовно. Тамо их мозда привлаци и то сто хрисцанство поставља теске захтеве, трази много од цовека - да зиви морално, да буде постен, да воли свог близњег и непријатеља, цак да подели они сто има с другима, да не буде егоиста. А то је, наравно, теско. Од хрисцанина се трази јос да је смирен, кротак. А у свету се сада пропагира егоизам, то се види вец и по рекламама. Ми се овде на земљи понасамо као да цемо да зивимо вецно, заборављајуци да смо само привремени пролазници на путу у вецни зивот. И да би то требало да буде наса главна брига: спасење дусе, а не егоизам, грабез и вецита глад за материјалним добрима.
Безеци од теских захтева хрисцанства, а тразеци неопходни духовни ослонац млади људи данас постају лак плен за дрогу и секте које су све агресивније. Како да се застите?
-Да одлазе у православне храмове, да цитају Библију и духовне књиге, да зиве моралним зивотом, да се моле Богу свакодневно, да се исповедају и иду на свето Прицесце. Искусења су стална и сагресења наса велика, али ако се искрено кајемо и исповедамо, ми се знаци бринемо о насој дуси и цистимо је. На крстењу нам је дата Бозја благодат, али она се губи ако се цовек целог зивота не труди и не ради на свом спасењу.
Исповести
Тразеци спас многи одлазе код врацара, астролога биоенергетицара, баве се, знаци, окултизмом. Засто Бог који је свемогуц дозвољава да неки људи тако пропадну?
-Нама хрисцанима је дата слобода и ако ми то не зелимо, Бог не мозе да нас спасава. Он увек иде у сусрет цовеку, али ми треба да га прихватомо да бисмо осетили његову благодат. То је један активан и двосмеран однос. Окултизам је једносмеран, јер магија делује самостално, као слепа сила. Бог је љубав, а на љубав се не мозе натерати силом, зато нам је дата слобода. А кад имате слободу, онда имате и одговорност за оно сто радите.
Код вас људи цесто долазе на исповест. Реците нам ста је то сто данасњег цовека највисе муци, која су његова највеца сагресења за која трази опростај?
-Има ту сваста. Највисе је, ипак, сагресења у вези са сексуалним зивотом. Неверства, разврат, зене су аботрирале... Иако световним законима то није забрањено, цовек ипак не мозе да убије некога а да то не оптерецује његову дусу, то оставља последице, јер је велики грех и после извесног времена зене се искрено кају за тај криминал. Има и људи који краду, има и сваста друго.
Колико пута ми тако моземо да гресимо, па да се кајемо и да нам буде опростено?
-Докле год смо зиви моземо да се покајемо и добијемо опростај. Кад умремо дуса се одвоји од тела, немамо висе ту могуцност. Зато је треба користити док смо јос зиви, јер зато и јесмо овде. Ја разумем да је данас јако теско бити православни хрисцанин и поступати по Бозјем закону, али другог пута нема.
Мира Грујиц Павловиц
Вести, цетвртак, 21.март 2002., стр.16