МАНАСТИР ЛЕПАВИНА - СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

NASLOVNA NOVO NA SAJTU GALERIJA RADIO BLAGOVESTI KONTAKT LATINICA
Krst
Krst
Krst
Manastir Lepavina

АКАТИСТ

ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

Manastir Lepavina

Baner

Погледајте који нам је рејтинг на Интернету?

Prva verzija sajta

Druga verzija sajta

Manastir Lepavina

ПРИРОДНЕ ЛЕПОТЕ СВЕТА

...Све си премудрошћу створио" (Пс.103,24)

Manastir Lepavina

РЕЗУЛТАТИ АНКЕТЕ О

РАДИО БЛАГОВЕСТИ

Manastir Lepavina

ВИЊЕТЕ И УКРАСНА СЛОВА

Manastir Lepavina

ВИЗАНТИЈСКЕ ИКОНЕ ФРЕСКЕ И ВИЊЕТЕ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР СА АРХИМАНДРИТОМ ГАВРИЛОМ О МОДЕРНИМ ТЕХНЛОГИЈАМА

Manastir Lepavina

КРОЗ МИСИОНАРСКИ РАД ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

РЕЛИГИЈЕ И ИНТЕРНЕТ

Manastir Lepavina

РАЗГОВОР АХРИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА СА ПРИМ.ДР РАДЕТОМ КАЛАМАНДОМ

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ВИРТУАЛНА ПОРОДИЦА АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА

Manastir Lepavina

МИКРО КЊИГА - ИНТЕРНЕТ КЊИЖАРА

Manastir Lepavina

ДУХОВНА ДЕЦА СВОМЕ ОЦУ ГАВРИЛУ ЛЕПАВИНСКОМ У ЧАСТ ПОЛА ВЕКА ЊЕГОВОГ ДУХОВНОГ ПОДВИГА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕКО ФЕЈСБУКА ДО ДУХОВНОСТИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

DIGITALNA TEHNOLOGIJA U MISIJI CRKVE

ДИГИТАЛНА ТЕХНОЛОГИЈА У МИСИЈИ ЦРКВЕ

Manastir Lepavina

ВЕБМАСТЕР НЕНАД БАДОВИНАЦ У ЈУТАРЊЕМ ПРОГРАМУ РАДИЈА СЛОВОЉУБВЕ

Разговор архимандрита о.Гаврила са игуманијом манастира Свете Ане мати Магдалином



Једна од светиња која вец неколико стотина година насем народу у Хрватској осветљава уски пут ка Богу и пруза му духовну утеху јесте и манастир Свете Ане код Дарувара. Сместен је на веома лепом месту: са јузне стране га опасује висока букова сума на падинама брда званог Светоанско било, а са северне се пруза плодна долина кроз коју теце река Илова.

У току богате историје манастира, који потице из 1412. године, било је раздобља духовног и материјалног процвата, али и раздобља запустености, пустосења и пропадања. У ово насе време се у тој богомољи под окриљем њене заститнице св. Ане ипак узносе молитве Богу и горе кандила пред светим иконама. На духовној стрази је мати Магдалина, која је током свих ратних година - изузевси осам месеци проведених у избеглиству - била у манастиру и одрзавала га. Њеним непоколебивим стајањем то се духовно огњисте насег народа, макар и тињало, ипак није угасило, па јој је за усрдни труд и ревност Његово Преосвестенство епископ славонски Г. Сава доделио цин игуманије. Црква и конак су доста руинирани и цекају своју генералну обнову. Кров цркве је у веома лосем стању и захтева сто скорији поправак.

image


Није боље ни са кровом конака, за цију су обнову - барем ону најнеопходнију - добротом Дусанке Песикан из Цириха ипак надјена средства. Услови за остварење тог поправка створени су након доласка преосвеценог Г. Саве за епископа славонског, па је њен милодарни прилог архимандрит о. Гаврило, игуман манастира Лепавине, предао надлезном архијереју. Том приликом, посетивси манастир Свете Ане, о. Гаврило је са мати Магдалином обавио и разговор за цасопис "Пут, Истина и Зивот".



Мати игуманијо, да ли бисте нас најпре укратко упознали са васим досадасњим монаским путем?

- Родјена сам 7. фебруара 1945. године у селу Прибељци код Сипова. У манастир сам отисла 1964.
године, и то у манастир Мостаницу, а 1966. сам досла овде у Свету Ану. Била сам овде цетири месеца, а затим ме је покојни владика Емилијан послао у манастир Пакру, код мати Евгеније. У том манастиру ме владика Емилијан и замонасио, 1968. године на Ваведење, и у њему сам провела 27 година, до овог рата. Кад је поцео рат, отисла сам у избеглиство, у Бањалуку, где сам остала око осам месеци. Онда ме је владика Лукијан вратио у манастир Свете Ане, а стигла сам са УНПРОФОР-ом. Досла сам ту код мати игуманије Варваре (Бозиц), са нама су биле јос бака Јована и сестра Рада. Након сто се догодило оно искусење, онај инцидент, мати Варвара је отисла. Бака Јована се упокојила, Рада је погинула у саобрацајној несреци. И сада сам остала сама...

Хоцете ли да нам исприцате несто о том искусењу које сте споменули?

- Било је то уоци Дјурдјева дана, 1995. године. Ту смо биле нас цетири: мати игуманија Варвара, ја, покојна бака Јована и покојна Рада. Ја сам заспала, а Рада није могла дуго да заспе и несто је поправљала. Пробудило ме јако пуцање у близини, одмах од курузане. Тргла сам се из сна и, упласена, упитала Раду ко то пуца. Она је одговорила да су досли да нас поубијају. Скоцила сам из кревета, а она је онда легла доле на под јер су поцели да пуцају по куци и кроз прозор. Изасла сам на ходник и видела да гори вањско светло. Они су прво усли у стару куцу и тамо су упалили светла. Видела сам их на тераси: пуцали су, викали: "Отвори!" и лупали пускама о врата. Ја сам ту била као избеглица, а помислила сам да би Рада мозда неког могла да зна, па сам је дозивала. Она није могла тако лако да се подигне, али је досла. Викали су: "Отварај" Она је рекла: "Брацо, овде смо само нас цетири зене, никог другог нема". А они казу: "Ниста те не питам, само отварај!" Дотле су вец били разбили врата, па је она откљуцала и они су усли, са пускама, имали су царапе на глави... Онда су кренули у собе, све редом. Мати игуманија је била закљуцана у својој соби, она није добро цула. Лупали су иконе, уперили пуске у нас: "Ми цемо вас поубијати, дајте злато и ланцице! Имате ли пусака?" Ми смо рекле: "Ако Бога знате, ми то немамо". Један је носио бомбу; стајао је код пеци и одмотавао неку траку, а кад сам ја видела бомбу, он је рекао: "Сада цу ја све ово да дигнем у зрак". Тада је досла и мати из своје собе. Мислиле смо да нам је то крај, она је рекла: "Сестро, опрости!" Ја сам казала: "Бог да прости, опростите и ви мени!"

Били су неке ствари на орману, они су то срусили, и онда се из друге собе појавила и наса бака Јована, јаукала је из свег гласа. Рекла сам: "Не дирајте ту баку, видите да је болесна". Онда смо сви сели у једну собу; узели су моју тасну и однели у другу собу, истресли сва документа, мени рекли: "Дај новац! Трази новац или цемо те убити!" Ја сам им рекла: "Имам 200 долара мојих и бакиних сто смо добиле као избеглице, налазе се у плавој коверти, ако надјете носите". Они опет: "Трази новац или цемо те убити". Поцела сам са њима да тразим, јер су све просули по соби. Нисам насла... Исли су и у цркву, сестра Рада им је отворила; тамо су њу претукли, са Цасног Престола све порусили, крстове поломили, из ормара све одезде побацали... Вратили су се из цркве. И, онда се цуло неко цукање о врата, у ограду зељезну. Врата су ударила о зељезну ограду и ја сам им рекла да су то врата, а они казу: "Нема ветра, нису то врата". Упласили су се, један од њих је рекао: "Нека цасна прва иде напоље, онда цемо ми за њом". Рада је казала: "Немој, Магдалина, да идес". Поцели су на њу викати, а ја сам рекла: "Посто моје не иду ван, не идем ни ја, а ви полако идите, нема овде висе нико него нас цетири". Они су онда запуцали у стану, и кроз прозор, разбили су стакло. Ја сам седела на кауцу, мислила сам да це ме убити, пролетео је метак, али ме није погодио. Онда су отисли... Сестра Рада је о свему јавила полицији. Полиција је досла, брзо су их и пронасли. Исле смо после на суд у Бјеловар, и неки су осудјени на затворску казну. Њиховим родитељима је било теско, досли су и рекли да це све поправити. Али, мати игуманија се није усудила да то дозволи, пласила се. А они су хтели да поправљају...

Ви сте и после тог догадјаја остале у манастиру?

- Да, остале смо ту. Поцела је да долази полиција, УНПРОФОР... Није било насег свестеника, па је мати звала зупника из Ивановог Села да би подигао ствари које су биле поразбацане са Светог Престола и проскомидије, и он је досао... Касније, мозда након три недеље, досли су и конзерватори из Осијека, они су све записали... Ми смо се најпре бојале да ноцимо у конаку, па смо неколико ноци преспавале у селу. Полицајци су нам онда рекли да не идемо у село спавати, да це нас они цувати. Мати им је уступила кухињу, били су ту неколико вецери, и затим казали да нас висе не могу цувати, да су добили наредјење да иду. Али, долазили су с времена на време, питали имамо ли проблема...
image

Током овог рата Ви сте искусили и теску избеглицку судбину...

- То се догодило 1991. године. Тада сам била у манастиру Пакри, са сестром Љубом и баком Јованом; мати игуманија Евгенија се била упокојила. Сав народ се отамо вец био повукао; они су отисли 12. децембра, а ми смо у манастиру остале јос сест дана. И наисли су онда неки људи из Борака, они су рекли да не идемо у село јер у њему висе нема никога. Ја сам гледала у сестру Љубу ста це она реци, али она се тада није ресила да идемо. Казали су нам: "Пребацујте се или у Бањалуку или у Србију, ако имате некога". Јос смо ту биле, и онда је рекла Љуба: "Само се од једне стране пуца, ту нема само једна војска. Ми не смемо овде да цекамо војску, сада морамо да идемо". Казала је да је врло лосе сањала. И тако смо кренуле. Исле смо пет-сест сати кроз непознате суме. Пре тога смо питале једног лугара где цемо изаци ако будемо исле борницким путем, а он је рекао: у Брањесци. И стварно смо изасле у том селу, које се налази лево од Пакраца према Позеги. Она наса бака је све падала од умора. А ми смо јос понеле и неке ствари, било нам је претеско. Кад смо изасле из суме, цуле смо пуцање и виделе војску. Повикали су: "Стој! Руке увис!" То је била све нека млада војска, и они нас питају да ли знамо ко пуца. Каземо: "И ми цујемо да се пуца, али не знамо ко је". Онда су нам они рекли: "Идите тамо у један дом, тамо цете наци познате, они це вас сместити". Насле смо једног господина који је мене познавао, он нас је сместио у једну куцу. За нама су из Потоцана досле јос неке избеглице, и оне су исто хтеле у ту куцу. А један је професор ту био, он је рекао: "Не мозете ви с њима, оне морају имати мир". Војска нам је понудила храну, али имали су мрсно јело, а био је Бозицни пост. Бас смо безале уоци Светог Николаја, мислим. Захвалиле смо им се и рекле да постимо. "Онда вам не моземо помоци", рекли су. А било је у тој куци хране, па смо саме себи припремале. Ту смо биле неколико дана, а онда је досао један војник и рекао: "Спремите се и ноцас у 12 изадјите тамо; ви цете први ици, а затим це и војска". Досао је аутобус и покупио бакице. Тада смо кренуле за Бањалуку.

Најпре смо досле у место које се зове Партизан, тамо су нам дали цаја, а неке су и негде сместили. Нама је зена из Кола српских сестара рекла да требамо ици у цркву. Цекале смо, па су касније досли она и један свестеник. Владика нас је послао у манастир Гомионицу и ми смо тамо отисле. Духовник сестринства о. Григорије, то је диван цовек, он нам је рекао: "Сестре, док ја имам хлеба, ни ви нецете бити гладне". Ипак, у манастиру Гомионици нисмо биле дуго, после само неколико дана отисле смо у Бањалуку и сместиле се у баракама са осталим избеглицама. Увек смо исле у цркву... Бањалука је тада била препуна избеглица, али смо код људи наисле на разумевање.

Када сте се вратиле из избеглиства?

- Вратиле смо се у осмом месецу 1992. године овде, у манастир Свете Ане, са УНПРОФОР-ом. Имале смо избеглицки статус. Једно време је сестра Љуба била ту са нама, а онда је мати игуманија рекла: "Добро, вас две немате где становати, а Љуба има своју куцу". И онда је она са УНПРОФОР-ом отисла у своју куцу. Била је залосна сто мора ици, морала сам да је тесим: "Сестро Љубо, па идете у Дарувар, а не у Америку". После нам је рекла да је теско зивела, да је од мисева отимала брасно, правила погацу... Било јој је теско.

Ни вама није било лако. Да ли су вам у васим тескоцама помагали људи из села, да ли су долазили у манастир, питали за вас?

- Јесу, посебно кад смо тек досле неки од њих су доносили брасно, неки би донели хлеб, и тако... Слабо и има народа, претезито су стари. Једни стари, други болесни, младих нема... Владика Лукијан нам је помагао и кад је вец био отисао, после рата. Послао би нам с времена на време помоц преко митрополита Јована или свестеника. Да нам он није понекад тако помогао, не бисмо могле овде опстати и обрадјивати земљу. Од те помоци смо обрадјивале земљу, и плацале резије, и имале несто за зивот. И садасњи владика Сава нам помазе, цесто пута додје. Зове ме да идем са њим на Св. Литургију, казе да изадјем медју народ, да ме људи виде, јер нада се да це нека сестра да додје к мени у манастир. Добар је, воли све људе, али некако највисе монаство, цини ми се...

Има и друкцијих примера. Цула сам једном како неко сеце манастирску суму. Одем да погледам, и видим цика Саву, био је добар са мном. Секао је за једног цовека ција се земља границила са манастирском сумом. Тај газда који га је унајмио ми је казао: "Ја имам своју суму, али сецем ову јер смета мојој њиви". А није до сунцане стране, то је он само тако рекао. И насекао је троја кола дрва. Јесам тада била мало љута, али нисам му ниста приговорила, нисам му ниста директно рекла јер сам знала да је болестан на срце. И ето, јос је кратко зивео, умро је а да није ни потросио та дрва... Или, додје један цовек да купи кукуруз, одвезе две пуне приколице, па никад не плати. Рекла сам то полицији кад је била овде, они ме питају хоцу ли га тузити. Ста цу га тузити? Нецу пропасти, даце Бог однекуд. Углавном, да ја никог не преварим; ако мене неко превари, то је његов грех.

Остале сте саме након сто је мати Варвара отисла из манастира?

- Да, кад се догодио онај инцидент, она је рекла да ту висе никад не мозе спавати. Казала је: "Ја сам стара, а овде нема гробља. Идем медју своје". Тако је ресила да оде. Остала сам са баком Јованом. Она је била родом из околине Пакраца, а око 1970., вец као дусевно болесна, досла је у Пакру; од тада па до маја просле године, кад се упокојила, бринула сам се за њу. Са њом сам 1994. била три месеца и у манастиру Ораховици, кад ми је владика Лукијан писао да одем и помогнем покојном игуману Милутину (Амидзицу). А овде, у Светој Ани, ми смо биле као тудје, зато сто смо као избеглице досле из другог манастира, из Пакре.

Игуманија тог манастира била је покојна мати Евгенија. Реците нам несто о њеном зивоту.

- Мајка Евгенија (Станимировиц) ме је примила у манастир Пакру. Била је веома побозна, много је цитала духовна стива. У манастиру Пакри смо нас две цитале правило, на прицесце исле у Бијелу, или је долазио о. Доротеј да нас прицести... Она је родјена је у Сегедину, у Мадјарској, а кад су њени одатле били протерани, зивели су у Боботи и Дарди. Онда је она отисла у Македонију и из Македоније досла у манастир Пакру, не знам бас тацно које године, 1957. мозда. Кад је њен отац умро, досла јој је и мајка, и она се замонасила у манастиру Пакри. Добила је име Софија. Обадве су сахрањене тамо на манастирском гробљу. Мати Евгенија се упокојила 2. новембра 1990. године.

Да ли зелите, на крају, несто да поруците цитаоцима цасописа "Пут, Истина и Зивот"?

- Нека се увек уздају у Бога, нека увек цине добро, нека редовно иду у цркву. И кад би се нека сестра одлуцила, па досла овде у манастир... Да не замру наси манастири, него да има ко да пали кандила и свеце. Теско ми је бити самој... Сестри Дусанки Песикан и осталим прилозницима много хвала на прилогу, нека им Бог умнози сто пута толико колико су помогли. Мозда це по њеном примеру јос неко да се надје и помогне. Добро би било, јер нам кров у цркви прокисњава, и куца је у лосем стању, све је вец дотрајало. И Вама хвала на цасопису, кад ми је год теско ја га цитам. Видим да га и људи радо примају, и много смо Вам захвални.

Богу хвала на свему, и Вама на разговору... (разговор водјен за време васкрсњег поста 2000. године)

По договору и благослову надлезних епископа мати игуманија Магдалина је ове 2002. године преместена из славонске епархије у милесевску и постављена за игуманију манастира Милесева.

Данас у манастиру зиви свестеник Саво Лазиц са својом породицом.

Прочитано: 6412 пута

Krst
Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit G. Porfirije

Његово Високопреосвештенство Митрополит Г. Порфирије

Otac Gavrilo

БИОГРАФИЈА ОЦА ГАВРИЛА

Manastirski Casopis PDF

МАНАСТИРСКИ
ЧАСОПИС - PDF

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК: ИКОНОГРАФСКИ СПОМЕНИЦИ ЛЕПАВИНСКИ

ARHIMANDRIT GAVRILO U EMISIJI POZITIVNO NA HRT

АРХИМАНДРИТ ГАВРИЛО У ЕМИСИЈИ "ПОЗИТИВНО" НА ХРТ

Manastir Lepavina

ПРИЛОГ О ИНТЕРНЕТ МИСИОНАРЕЊУ

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА ВУЧКОВИЋА У ЕМИСИЈИ "ДУХОВНИ МОСТОВИ" НА БХТВ

Manastir Lepavina

МИТРОПОЛИТ ЈОВАН О МИСИОНАРЕЊУ СА НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА У ЕМИСИЈИ "ИСКРЕ ПРАВОСЛАВЉА" РТРС

Manastir Lepavina

ПОСНА ЈЕЛА ПО ИЗБОРУ О. ГАВРИЛА
"Христе Боже, благослови јело и пиће слугу Твојих..."

Manastir Lepavina

ORTHODOX MISSION
ПРАВОСЛАВНА МИСИЈА

Manastir Lepavina

РЕЦЕПТИ ЗДРАВЕ И
ЛЕКОВИТЕ ХРАНЕ

Manastir Lepavina

МАЊИНСКИ МОЗАИК

ЧУДЕСНА ИСЦЈЕЉЕЊА

Manastir Lepavina

МАНАСТИРСКО ЦВЕЋЕ

ИЗ ФОТО ОБЈЕКТИВА ЈЕРОЂАКОНА ВАСИЛИЈА

Manastir Lepavina

РЕПОРТАЖА О МАНАСТИРУ ЛЕПАВИНИ

О ЧУДЕСНИМ ИСЦЕЛЕЊИМА

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ-књига друга" Архимандрита Гаврила (Вучковића)

НА РАДИЈУ СЛОВОЉУБВЕ

Manastir Lepavina

ВИДЕО ПРЕЗЕНТАЦИЈА "ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ - КЊИГА ДРУГА"

АРХИМАНДРИТА ГАВРИЛА (ВУЧКОВИЋА)

Manastir Lepavina

СПЦ ХОЛАНДИЈА

ЕПАРХИЈА ЗАПАДНОЕВРОПСКА

Manastir Lepavina

РАДИО СЛОВО ЉУБВЕ

РАДМИЛА МИШЕВ О ПОЛА ВЕКА ДУХОВНОГ ПОДВИГА ОЦА ГАВРИЛА

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

Manastir Lepavina

ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

РАЗГОВОР СА РАДОМИРОМ ВУЧИЋЕМ

Manastir Lepavina

КЛЕСАРСКА РАДИОНИЦА АГИАЗМА

SATELITSKA KARTA I VREMENSKA PROGNOZA

САТЕЛИТСКА КАРТА И ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА

Ekologija i Medicina

ЕКОЛОГИЈА И МЕДИЦИНА