MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Mi smo i pre Sv. Jovana Vladimira imali župana i kneževa, i imali smo ih dosta i posle njega. Ako uopšte pokoljenja dela sude, onda mnoga od tih dela raznih župana i kneževa otišla su u zaborav zajedno sa samim županom i kneževima, no iz broja tih mnogih župana i kneževa jedino ime koje se očuvalo i svetli evo kroz 900 godina i čija se svetlost ne gasi, i čije se ime ne predaje zaboravu, jeste Sv. Jovan Vladimir. On je umro pre 900 godina, ali duh njegov živi, tradicije narodne i crkvene čuvaju uspomenu o njemu, a pri kraju XVII i početkom XVIII veka duh Sv. Jovana Vladimira oživeo je i iz mrtvih vaskrsnuo, duhovno i političko roblje oko Ohrida i Prespe i Albanije zadahnuo novim duhom, oživio i za borbu osposobio.

(…) Možemo postaviti pitanje: kakav značaj ima Sv. Jovan Vladimir kao istorijska ličnost? Na prvom mestu o Vladimiru kao političkoj ličnosti nećemo govoriti. On je živeo pod izvanredno teškim političkim prilikama. Knez jedne male pokrajine, vazal Vizantije – ogromne imperije, mlad i neiskusan nije se mogao snaći u vremenu kad Samuilo stvara veliku državu te Vladimir postaje njegov zatočenik. Jedna slučajna okolnost, ženidba sa Samuilovom kćerkom Kosarom, vraća ga na presto i on sada razvija svoju delatnost. U političkom pogledu on ostaje samo veran vazal svome gospodaru, ovde tastu Samuilu, i svu svoju pažnju posvećuje kulturnim poslovima.

Treba se preneti u ono vreme i setiti se čime su se zagrevali uzvišeniji duhovi. Sloveni, razumevajući tu i Srbe, prelazili su iz divljačkog u kulturni život u to vreme, i most preko koga se prelazilo iz starog u novi život bilo je Hrišćanstvo, ali ne ono iz VII, VIII i IX veka sa grčkim jezikom, grčkim sveštenstvom i grčkom jerarhijom, već novo Hrišćanstvo sa slovenskim jezikom, slovenskim sveštenstvom i slovenskom službom. Vladimir je prozreo sve dobre strane toga novoga pokreta i stavio mu se na čelo. U Zeti on podiže crkvu Sv. Marije – donacije prozvanu Sv. Prečiste Krajinske, on podiže mnoge manastire po Albaniji, u manastirima prikuplja kaluđere, koji knjige pišu, tako da je pop Dukljanin morao reći da im srpskih knjiga i u tim knjigama ima mnogo više o Vladimiru i Kosari nego što je on napisao. Sve nam to pokazuje da je u Zeti i današnjoj severnoj Albaniji, u kojoj su onda živeli Srbi, Hrišćanstvo bilo razvijeno tako da je Vladimirova država bila potpuno hrišćanska država još na izmaku X i početkom XI veka. Tamo Hrišćanstvo nije bilo primljeno nominalno, gde bi se vršile samo izvesne forme, već je skroz bilo proniklo dušu tadašnjih hrišćana te su ovi živeli po hrišćanskim normama i u hrišćanskom duhu. Idealni tip takvog hrišćanskog života toga vremena predstavlja sobom sam Vladimir. On je prva hrišćanska duša, sušta dobrota, milostiv, iskren, predan, pun ljubavi i nežnosti, religiozan do dubine duše, on se svojim vrlinama uzvisio nad savremenicima, osvojio ih i oni su ga zavoleli, poklonili se njegovoj hrišćanskoj duši i njegovim vrlinama te ljubav i poštovanje svoje u tradicijama prenosili s kolena na koleno do danas.

Vladimir je u sebi imao nečeg višeg nego što imaju obični ljudi, nečeg višeg nego što imaju vladari. Te njegove vrline uzdigle su ga među ljudima i hrišćanima. Ako tome naročito dodamo njegovu mučeničku smrt, biće razumljivo zašto i Crkva nije mogla ostati ravnodušna prema jednom zetskom knezu iz daleke Krajine, već ga je proglasila za sveca, a narod potrčao da se pokloni njegovim moštima, da čuje za njegova dela, da se zapoji njegovim duhom i da živi životom i vrlinama kojima je živeo Sv. Jovan Vladimir.

I evo tim moštima narod pristupa već 900 godina: tih duhom zapajao se u slobodi, ropstvu i opet u slobodi: tim vrlinama živi ne zaboravljajući nikako Sv. Jovana Vladimira ma da je predao zaboravu mnoge careve, kraljeve, vojvode i silnike ovoga sveta, koji su bili sile zemaljske ali ne i sile nebesne, duhovne.

Zbog toga ličnost Sv. Jovana Vladimira u istoriji Srpske crkve javlja se kao jedna velika i retka pojava. O njoj ima šta da se govori i danas i ako su svi podaci izgubljeni, ali koliko i šta se sve imalo govoriti o njemu u vremenu pre 900 god. On je svakojako za srpski pravoslavni i rimokatolički narod do Sv. Save bio ono što je od XIII veka bio Sv. Sava. On je bio idealan hrišćanin, idealan vladalac, idealan srodnik, drug i prijatelj. Sve su ga te vrline uzdigle te ga je i tradicija ovekovečila i njegovu uspomenu očuvala do danas (…)

Dr Čedomir Marjanović: „Sveti Jovan Vladimir“, Podgorica 2003.

Prvo izdanje knjige objavljeno je 1925.

Smrtovnice Osmrtnice