MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Na Miholjdan, ove 2017. godine, navršilo se šest meseci od upokojenja arhimandrita Gavrila (Vučkovića). Osvećenje spomenika na grobu i polugodišnji parastos arhimandritu Gavrilu služen je u subotu, na praznik Pokrova Presvete Bogorodice. Zaista, kao da je juče služena zaupokojena Liturgija u lepavinskom hramu u kojem se tokom bogosluženja nalazio kivot sa posmrtnim ostacima oca Gavrila. Ovde na zemlji vreme više ne prolazi normalno, već kao da leti i tako nas ubrzano uvodi u večnost. Svi koji su bili prisutni na polugodišnjem parastosu, svesni su da je otac Gavrilo tamo, u prostoru gde nema prostora i vremena, tamo gde vlada večnost. Otac Gavrilo je u Gospodu prevazišao prostor i vreme.

Za vreme boravka oca Gavrila u bolnici u Beogradu, početkom 2017. nekoliko nedelja pre njegovog upokojenja, često bi oca uz pomoć bolničara stavio u invalidska kolica i vozio ga u krugu bolničkog odeljenja. On je to voleo, jer mu je to došlo kao odmor od celodnevnog boravka u krevetu. Jednom dok sam ga dovezao iz vožnje do bolničkog kreveta u njegovom apartmanu, on mi je pričao o mojoj nesposobnosti, jer ga nisam mogao samostalno podići iz kolica u krevet. Bio je pomalo ljut na mene. No, nije mi bilo jasno zašto bi to zahtevao od mene, jer lakše i sigurnije je bilo da ga podignem uz pomoć bolničara. Gledao me tada pravo u oči, i tada me pitao: “Zašto me ne podigneš?”. Bio sam pomalo uplašen, jer ne bih mogao da ga podignem i stavim u krevet bez pomoći bolničara. O čemu je tada otac pričao saznao sam tek mesec dana kasnije. Naime, po završetku zaupokojene liturgije kivot sa posmrtnim ostacima oca Gavrila iz lepavinskog hrama je trebalo da se preveze na manastirsko groblje. Nekoliko ljudi je stalo pored kivota. Nekoliko njih sa jedne strane i nekoliko njih sa druge strane. Sa kivotomspo su krenuli prema izlasku iz crkve, tj. prema meni, jer ja sam tada stajao u priprati crkve. Na moje zaprepašćenje, kivot su zaustavili blizu mene na taj način da je ručka sa držačem očevog kivot bio na nekoliko centimetara od mene. Prema kivotu se približavao jedan monah i primicao se kivotu sa željom da primi ručku i da on podigne oca zajedno sa ostalom bratijom. U tom trenutku, u toj sekundi, pre nego će monah da primi ručku setio sam se očevih reči iz bolnice kada je rekao: “Zašto me ne podigneš”. Odmah sam priskočio prema kivotu i primio ručku, tako da sam sa ostalom bratijom nastavio da nosim kovčeg sa posmrtnim ostacima oca Gavrila prema manastirskom groblju.

Od sahrane do polugodišnjeg parastosa, prošlo je šest meseci. Otac se preselio u večnost, a ja ostao na zemlji. Koliko god bio Hrišćanin, uvek sam nedovoljno Hrišćani što se primetilo i u trenutku očevog preseljenja u večnost. Nije mi bilo teško shvatiti da je fizički rastanak prirodna pojava, ali sam saznao da čak ni emocije Hrišćana ne mogu ostati ravnodušne u trenucima fizičkog rastanka sa najbližima. Odnos oca Gavrila i mene zapisan je u knjizi koju sam nedavno napisao, ali koju još nisam objavio: “Kako sam sreo svog duhovog oca – arhimandrita Gavrila”. To je priča o odnosu jednog svetovnog, savremenog čoveka i njegovog duhovnika, svetogorca koji se nakon 13 godina života na Svetoj Gori vratio u savremeni svet. Odnos dvoje ljudi opisan je u knjizi, taj odnos ne završava fizičkom smrću, jer taj odnos je prevazišao smrt. U Hrišćanstvu je to moguće. Dokaz koji ide tome u prilog je radost koja se osetila u trenutku parastosa ocu Gavrilu na njegovom grobu. Parastos i opelo nije služeno kao raskid i prekid očevog odnosa sa svetom, već suprotno, kao produbljenje odnosa koji prevazilazi granice ovog privremenog života. Stajati pored očevog groba i moliti se za upokojenje njegove duše koja sada živi u drugoj dimenziji, bilo je iskustvo koje samo produbljuje odnos opisan u knjizi. Odnos duhovnika i čeda se nastavlja u budućnosti.

Nakon molitve na očevom grobu, nastavljeno je druženje i posluženje sa ljudima koji su bili pozvani da prisustvuju današnjoj parastosu na praznik Pokrova Presvete Bogorodice. Tako je to uvek u Lepavini, jer ovde dolaze pozvani ljudi koji znaju radovati se radosnim trenucima i koji međusobno dele tugu kada je i to potrebno. Danas nije bilo vreme tuge, već radosti, kojoj se cela manastirska kotlina radovala. Da bi bolje sponao radost prirodnog ambijenta, zajedno sa bratom Dragoslavom krenuo sam u obilazak okolnih livada i pašnjaka. Nas dvojica smo uzeli dve pletene korpe i krenuli u lov na manastirske voćke, na kruške i jabuke koje su rasli na obodima manastirske kotline. Kada smo se popeli na vrh okolnih brda, pronašli smo klupu na koju smo seli i odmorili. Ovde smo opustili svoje misli, rasteretili dušu svojim svetovnim brigama i prepustili se pogledu koji je bio usmeren na lepavinski hram, okolnu šumu iscrtanu jesenjim bojama i zvukovima prirode kao što je pesma ptica. Sedevši u ovom ambijentu u trenu je prošlo puna dva sata. Nismo se maknuli sa klupe i nismo sklanjali pogled sa našeg lepavinskog hrama i okolne šumske krošnje. Nismo ni pričali puno, kako bi što više mogli uživati u zvukovima prirode.

Komentarisali smo očev trud i zalaganje, jer je otac Gavrilo došavši u manastir Lepavinu sa Svete Gore, svetogorskim duhom obogatio svaki detalj, i ugao ove kotline. Sa ove klupe proteže se prekrasan pogled na celu lepavinsku kotlinu. Odavde je moguće primetili paralelu koja povezuje manastir Lepavinu i Svetogorske manastire odakle je otac Gavrilo došao i doneo svetogorski blagoslov. Kada smo sedeli na klupi, otac Gavrilo je bio sve vreme sa nama. Bio je pored nas i dok smo se molili za njega i dok smo brat Dragoslav i ja skupljali kruške i jabuke i tada je otac Gavrilo bio pored nas. Kasnije takođe, kada sam odlazio kući, otac je duhom i tada bio pored mene i blagoslovio mi put. On je uvek sa mnom i zato sam siguran da se duhovna nit i dalje proteže od mog duhovnog oca prema meni. Duhovna nit ojačava, ne raskida se očevim prelaskom iz ovog života u drugi, večni život.

Na dan polugodišnjeg parastosa Arhimandritu Gavrilu, 14.10.2017.

Tekst i slike: Nenad Badovinac