MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MOZE LI SE COVEK VOLETI A PRITOM MU NE POVEROVATI?



Može. Istinska ljubav prema čoveku uopšte ne znači oboženje svih njegovih osobina, i poštovanje svih njegovih dela. Istinska ljubav može da primećuje i čovekove nedostatke, isto tako oštro kao i zloba. Pa možda čak i oštrije. Ali se ljubav ne kao zloba, na svoj način nežno odnosi prema čovekovim nedostacima. Ljubav čuva i spasava ljudsku dušu za večnost; zloba je muči, ubija. Ljubav ljubi samog čoveka, a ne njegove grehe, ne njegovo bezumlje, ne njegovo slepilo …i izoštrenije nego zloba vidi svo nesavršenstvo ovoga sveta.

Podvig duhovne prozorljivosti je videti sve ljudske grehe i osudjivati svo zlo, a pritom nikoga ne osuditi …Samo čovek Sviše ozaren je sposoban na takvu ljubav.

Da, može se voleti, i – ne poveravati. Ali, nije li poverenje znak iskrene duše, i nije li iskrenost svojstvo ljubavi? Ne, ljubav je – šira od iskrenosti. I bez iskrenosti duše ljubav može da postoji u ovom svetu …Starac Amvrosije Optinski ili Prepodobni Serafim su voleli ljude plamenom ljubavlju i služili im u Duhu. Medjutim, nisu se svima otkrivali, a i kada su to činili – činili su u maloj meri; čuvali su svoju dušu od ljudskih pogleda, proničući svojim pogledom u ljudske duše. Duhovnik na ispovesti uopšte ne otkriva svoju dušu onima koji se ispovedaju. Ali duša istinskog duhovnika je otvorena – ne posmatranjem, već ljubavlju i kroz ljubav se vidi u svetu.
Starac ne otkriva uvek i svima ono što je saznao od Boga. Ali svakome prilazi u odnosu na njegovo duhovno stanje.

Majka, ne govori svome detetu sve o čemu razmišlja, i skriva nešto od njega ne zato što ga ne voli, već ispoljava ljubav prema njemu upravo skrivajući od njega sve ono što je za njega nekorisno, čega on još nije dorastao, što ne može da primi u svoje nezrelo telo i u svoju nezrelu dušu.
Neiskrenost, indirektnost, kao i “nepoveravanje”, - mogu da budu dobri … Lekar ne otkriva sve bolesniku, kao ni načelnik – potčinjenom, niti učitelj – učeniku. Stanje i uzrast, kao i spremnost odredjuju predmet i istinu koja se projavljuje u svetu.

Ljudska duša je slična brodu. Brod ima svoj podvodni deo, i duša treba da ima svoju za svet nevidljivu svest. Ne “podsvest”, već svest skrivenu radi dobra istine. Zlo treba skrivati da nikoga ne bi zamarali. Dobro treba skrivati da ga ne bi prolivali. Treba skrivati radi koristi svih. Duševno skrivanje svoga zla je ponekad duhovna potreba; skrivanje svog dobra je skoro uvek mudrost i pravednost.
Nije svaka “neispravnost” laž, i nije svako “nepoverenje” izdaja krajnjeg poverenja.
Krajnje poverenje se može imati samo prema Bogu Trojedinom, i prema svim Njegovim zakonima i rečima. Nepoverenje prema sebi je uvek mudrost, i svako istinsko, pozitivno nepoverenje, po ljubavi, prema drugima jeste nastavak svetog nepoverenja prema samom sebi.

“Ne u svemu verovati sebi”…- ima duboki i spasonosni smisao. Svoje iskustvo, sopstveni um, sopstveno srce, sopstvena misao, sopstveno nastrojenje … sve je to kolebljivo, jadno i neodredjeno: ovde nema apsolutnog predmeta za verovanje … A od neverovanja svemu nesigurnom nastaje svesavršeno i bezgranično poverenje ka Bogu Trojedinom.
Bližnjima se sme verovati (i toliko isto i može!) kao i sebi – samo po meri svoje saglasnosti sa Božijim Otkrovenjem, sa Hristovom voljom, otkrivenom u svetu i onom koja se otkriva u duši.

Samo istinskim i iskusnim duhovnim očevima i rukovodiocima u Hristu, je moguće da u potpunosti veruju sebi, a više nego sebi da predaju svoj sluh i svoju dušu u Ime Boga.
Moj bližnji, prijatelj moj, je samo čestica mene samog (jer je on čestica celog čovečanstva, koga sam i ja čestica). Posledice prvorodnog greha i strasti su svojstvene njemu kao i meni. Naravno u različitoj meri i u raznim nijansama, ali kako on tako i ja imamo osnovu da ne verujemo svojoj još dvoličnoj prirodi i nepreobraženoj volji. Mi delujemo skoro uvek “po strasti”, s primesom grehovnog, a ne “bestrasno”, ne slobodno – u Hristu.

Ja sam zaista promenljiv, nepostojan, kolebam se zbog raznih “ubacivanja” nečastivog i čistota dubine moje duše se pomučuje muljem koje se podiže sa dna. Moj bližnji je takodje promenljiv kao i ja, pa isto toliko sposoban za dobro kao i za zlo.
Meni je potrebno da neprekidno sebe proveravam, što treba da čini i moj bližnji. Treba neumorno da proveravam svoja dela u svetu: “da li su ona po Bogu?”. Provere su potrebne ne samo za zlo, već i za moje “dobro”, jer zlo često biva očigledno, onda kada se dobro samo čini “dobrim”, a u stvari je zlo. Uostalom i zlu je potrebna provera; i zlu se ne sme “verovati” po prvom znaku “zloga”. Pomračenim ljudima (kakvi smo mi) dobro se predstavlja lošim, ukoliko je ono povezano sa boli, mukom i uvredom našeg samoljublja.

Ovde nije reč o zloj podozrivosti, već o dobrom nepoverenju prema sebi, i prema svemu što nas okružuje u ovom svetu.
Greh nam se skoro uvek čini kao nešto “slatko” – ne treba verovati toj sladosti, jer ona i jeste najgorča tuga i stradanje. Stradanje (naprimer borba za čistotu tela i duše) se čini nepodnošljivom i odvratnim; ne treba verovati tom zaključku; iza dobrog stradanja sledi mir, koji je iznad svake radosti.

Ljudi mnogo i često, dugo govore kako njihove ideje treba da služe dobru, ali koliko toga neiskrenog i sablaznog izlazi iz njihovih usta. Ne treba verovati svim ljudskim rečima …Ljudi često sami stradaju za te reči koje su sami izgovorili, i kaju se zbog njih.

Da, nije sve ono što dolazi od čoveka (pa čak i pri njegovim najblagorodnijim namerama!) dobro. Mnogo toga je uzaludno, grehovno, nepotrebno, i ono je takvo ne samo za onoga koji to stvara, nego i za onoga ko to nepažljivo prima.
Produbljujući svoju ljubav prema ljudima, nikada ne treba da zaboravljamo da su svi ljudi bolesni, i da je neophodno živeti medju njima u neprekidnoj trezvenosti, ne samo u odnosu na sebe, već i u odnosu na sve koji nas okružuju … Samo uz prvo, je i poslednje plodonosno.

Naravno, ne treba imati nepoverenje prema samom čoveku, već prema njegovom datom stanju. Stepen poverenja treba uvek menjati, srazmerno stanju prosvetljenosti čoveka u Bogu. Ukoliko čovek koga volimo, i kome smo uvek do sada verovali, odjednom pred nama ispolji svoju netrezvenost i počne da nam daje neke savete …da li će nestati naša ljubav prema tom čoveku? Ukoliko ga duboko volimo, naša ljubav neće nestati, i čak neće ni oslabiti. Ali nestaće poverenje, ne samo prema rečima već i prema osećanjima takvog čoveka, dok je on u takvom stanju.

Opijanje vinom je kod ljudi redje nego opijanje nekom drugom strašću: gnevom, zlopamćenjem, pohotom, slavoljubljem, željom za sticanjem novca …strasti kao vino deluju na čovekov razum i volju i izopačuju celu njegovu dušu. Čovek opijen bilo kakvom strašću ne vlada sobom, prestaje da bude ono što jeste, postaje “igračka zlih duhova”, čak i onaj koji u vreme kada nema strasti biva ispunjen istinskom dubinom i čistostom Hristovom, koliko je ona moguća u oblastima naše ovozemaljske, lične i nasledne grehovnosti.

Svetlijem čovekovom stanju odgovara i potpunije poverenje … Naprimer, ja želim da izgovorim Reč, ili da primim Svete Tajne, ali osećam da mi je duša puna smetnje i strasti …U tom slučaju treba da postupim po Jevandjelju, to jest da ostavivši svoj dar pored žrtvenika, odem da se pomirim sa dušom, “s mojim bratom”. To je obrazac dobrog i pravednog nepoverenja sebi, u ime Hristove ljubavi prema samom sebi.

Moja egoistična ljubav bi naprotiv želela da prezre, da ne primeti moje nedostatke i smatrala bi moju dušu “dostojnom”, nepravedno bi joj verovala, i dozvolila bi njenom grehovnom stanju da se izlije na svet, ili da se bez pokajanja približi Bogu, k Njegovoj Kupini koja ne sagoreva. Dozvolila bi, - ne po Božijim zapovestima (koje su: izuj obuću svoju”, to jest grehovno stanje duše), već po svojevoljnosti … I bio bih opaljen bezuslovnim zakonima Božije čistote.

Nesumnjivo je da treba da se nepristrasno odnosim prema sebi i prema drugima. Ali da li će to značiti da ja “činim sud”, nad nekim uprkos Reči: “ne sudite, da ne budete osudjeni?” Nikako. Rasudjivanje je znak izlaska ljudske duše iz njene buntovne mladosti. Rasudjivanje je “mudrost” za koju je rečeno: “budite mudri kao zmije”. Rasudjivanje je venac ljubavi, i Sveti Učitelji crkve čak – o Tajne! – ga smatraju višim od “ljubavi”, iznad naravno “ljudske”, nerazumne često čak i pogibeljne ljubavi. Rasudjivanje je nebeska mudrost u životu, duhovni razum ljubavi, koji joj ne oduzima snagu već je osoljava.

“Ne bacajte bisere…” – to nije odsustvo ljubavi (Reč Božija uči samo jednoj ljubavi!), već mudrost ljubavi, poznavanje viših zakona neba, koji se izlivaju na ceo grehovni svet, ali se ne mešaju ni sa čim grehovnim.

“Ne bacajte bisere …” – je zapovest o nepoverenju u ljubavi, zapovest koja vodi ka ljubavi, čuvajući je.
“Da dodje Carstvo tvoje, da bude volja Tvoja” …Ja neprekidno želim da ostvarim u sebi i u svemu tu ljubav, - da uništim “carstvo svoje”, i otkrijem - Božije. Ne verovati, ne prihvatati ništa “svoje”, “ljudsko”, grehovno i polugrehovno … Otvoriti svoj sluh i svoje srce (svu njegovu dubinu!) samo za Božije, čisto, svetlo … “Da dodje Carstvo Tvoje”! Ja - do svoje smrti – ne želim da se smirim u traganju za Njim u svemu. Molim se, i toplo sleće reč ta sa mojih usana, izlazi iz celog mog bića, i primorava me da se mučim kao u pustinji.

Sladak je Sud Božiji koji se odvija u mom srcu, nad mojim srcem … Sladak mi je Hristov Dolazak. Svuda srećem Gospoda. Gospod mi se ne javlja svuda, ali Ga ja srećem u svakoj reči u svakom disanju … U ljudskim razgovorima, namerama i delima.

Ja želim samo Njega. I želim da mrzim svaku istinu koja nije Njegova. Ja sve hoću samo u Njemu, bez Njega mi ništa ne treba, i sve mi je beskrajno teško i mučno. On je svetlost moga srca. Ja ne bih uradio ništa dobro, ako bih znao da to dobro Njemu nije ugodno. Znam da je i noću i danju On uvek blizu mene, ali ne čujem uvek Njegovo plameno disanje, jer ne težim uvek k Njemu i ne želim uvek Njega više od svega drugog. U tom svom preživljavanju osećam takvu nemoć, takvu slabost i siromaštvo, da ne mogu da se umirim ničim ovozemaljskim, i ništa ne može da me podrži. Samo On, Koji je rekao: “Mir Moj, dajem vam” …


Arhiepiskop Jovan San-Franciskanski (Šahovski), Apokalipsa sitnog greha, M., 2002 god.

Preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_1528.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 5727 puta