MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Dani su takvi da između jutra i večeri nemamo mnogo vremena za sebe i svoje bližnje. Ako ne promenimo sebe i ne popravimo ovakvo vreme, uskoro nećemo imati priliku da tokom dana radimo ono što volimo. Nećemo stići da mislimo na ono što nas čini srećnim, nećemo stići da brinemo za bližnje i zbog toga se nećemo moći osećati voljenim.

Potrebu iskazivanja brižnosti tokom slobodnog vremena podseća me na vreme koje sam proveo pored oca Gavrila tokom njegovog bolničkog lečenja u bolnici "Sveti Sava" u Beogradu. U ovoj bolnici otac je smešten od marta 2017. Ovde je dovežen na hitnu zdravstvenu rehabilitaciju. U bolnici je otac dobio svoj apartman gde mu je pružena sva potrebna nega. Zajedno sa gospodjom Radmilom dovezli smo oca u bolnicu i nakon prijema ocu je dodeljen jedan od najboljih apartmana. Ispred apartmana dočekala nas je doktorka Nevena Kovačević i viša sestra Marija. Sestra Marija se obradovala kada me videla i spomenula je da me pozna sa Lepavinske veb stranice. Pitala je u tom trenutku za oca, a njega su baš dovozili sa rengenskog snimanja i Marija se obradovala kada je saznala da će otac da nastavi svoje lečenje baš na njenom odeljenju.

Svakodnevno sam posećivao oca Gavrila moleći portire da mi dozvole da uđem ranije, pre termina poseta i da ostanem duže, nakon termina poseta. Imali su razumevanja shvatajući moju potrebu da budem češće pored svog duhovnog oca. Kako je prolazilo vreme lečenja, ocu je zdravstveno stanje bilo bolje. Otac je uskoro iz kreveta mogao da sedne u svoja invalidska kolica. U mojoj svakodnevnoj poseti organizovao bi akciju voznje oca u kolicima. Otac bi uvek imao volju da se vozi, a u tome su pomagali brat Dragoslav iz Dubice, brat Ljubo, brat Stamenko, brat Milan, a gotovo svakodnevno brat Dragomir kojeg sam ovde kod oca i upoznao. Bilo je interesantno gledati kako brat Dragoslav, koji je fizički jak, primi oca i bez problema sa kreveta ga u jednom pokretu prenese u kolica. Svi ostali, kada smo to hteli izvesti morali bi imati još nekoga kao pojačanje. Brat Dragoslav je zahvaljujući svojoj izrazito fizičkoj snazi mogao to sam da uradi. Krenuli bi u kraću vožnju, dva ili tri kruga po spratu bolnice bilo bi sasvim dovoljno. Otac se brzo umarao. Prva vožnja mi je ostala najupečatljivija. Tada sam sa bratom Dragoslavom i višom sestrom Marijom provezli oca kroz niže spratove bolnice gde se nalazi bolnička kapelica. Otac joj se mnogo obradovao i komentarisao je da smo stigli u Patrijarsiju . Sestra Marija se začudila, jer su vrata koja vode u ovaj deo bolnice gotovo uvek zakljucana, a tog dana su bila otključana. Onda nas je sestra Marija odvela sve do poslednjeg sprata gde smo imali priliku da oca izvedemo na bolničku terasu. Ocu je to odgovaralo, jer i to je bio jedan vid bolničke nege.

Dani su brzo prolazili, a otac je sve vreme bio u svom bolničkom apartmanu, gotovo konstantno je ležao u krevetu. Po mom misljenju, provoditi tako dugo vremena nepomicno u krevetu je za oca bilo pravo mučenje. Svakodnevno sam dolazio ocu u posetu i ovde sam upoznao nove zanimljive ljude. Tamo sam upoznao gospođu Gocu. Ona je po očevom poslušanju bila zadužena da ocu donosi hranu i to tri puta dnevno. Nije joj to bilo teško, čak se pomalo i ljutila kada bi neko drugi doneo ocu nešto za pojesti. Shvatila je svoje poslušanje veoma ozbiljno. Otac je imao bolničku prehranu, ali Goca je htela da tu prehranu obogati svojim specijalitetima. Dobila je i nadimak “Privatna očeva kuvarica”. Otac joj je često davao nove nadimke, tako da je jednog dana bila Jeca, pa Ceca, pa Goca... Sa njom je prvi put u posetu ocu došao i brat Dragomir, i on je hteo da dobije od oca poslušanje. Njegovo poslušanje bilo je da svakodnevno ocu donosi voće. U šali i on je dobio novi nadimak. Njega je otac prozvao Jovan. Sve smo to primili sa posebnim smislom za humor. Da napomenem, Dragomir je bio Gocin brat iz crkve, ali ga je otac prozvao Gocinim suprugom. Kad god bi Goca došla kod oca da donese hranu, otac ju je pitao: “A gde ti je muž Jovan?” Mi bi se uvek nasmejali, jer bi Goca uvek ocu ponavljala istu priču: “Oče, ali nije Dragomir moj muž, imam ja svog supruga Sinišu”. No to joj nije pomoglo, za oca, ona je imala dva muža i otac nije od toga odustajao. Mi bismo se uvek tome veselo nasmejali. Goca se dosetila da pozove svog pravog supruga kod oca u posetu, i on je došao, ali otac mu je rekao kako Goca ima dva supruga. Svi smo se i tome nasmejali. No gospodja Goca je imala smisla za šalu i nije se ljutila, već je neumorno i svakodnevno dolazila po tri puta i donosila ocu i doručak i ručak i večeru.

Dolazeći svakodnevno kod oca Gavrila u bolnicu tamo sam imao priliku da upoznam divne doktorke i osoblje bolnice. Glavna sestra Marija, za oca je bila doktorka Marija, i onda smo i mi njenu novu titulu tako prihvatili. Ona bi često dolazila kod oca na duhovne razgovore i zajedno bi ostali kod oca do kasno uveče, slušajući oca i diveći se njegovoj sposobnosti da pronikne duboko u našu ličnost. Slušali smo očeve besede koje su bile dubokoumne i retko su se oslanjale na pravila, već su više zvučale kao duhovne pouke. Primetio sam da je otac Gavrilo želeo da ove dane kada je u bolnici sve više pomogne ljudima, kako bi oni lakše prihvatili sebe i svoje pogreške, i tek tada se ispravili. Otac nije štedeo sebe ni u trenucima bolničkog lečenja. Za svakog je imao vremena, svima je i u tim teškim trenucima ponudio pouku i razrešenje životnih problema.

U bolnicki apartman sestra Aleksandra je donela veliku lepavinsku ikonu koju nismo mogli okaciti na zid pa sam je odneo u radnju da joj ugrade kukicu. Od tada lepavinska ikona krasi očev apartman. Mnogi koji dodju kod oca u posetu, prvo uzmu blagoslov od oca, a onda od kopije cudotvorne lepavinske ikone. Upoznao sam kod oca u apartmanu i ljude koji su pricali svoja duhovna iskustva vezana za kontakte sa nadprirodnim pojavama. Covek se uplasi takvih susreta, ali otac kaze da se toga ne treba plasiti. Zivimo u svetu u kojem postoje i andjeli i demoni od kojih ponekad ne mozemo pobeci ali se zato krstom uvek mozemo sacuvati.

Očevo lečenje je išlo svojim tokom, sve do jednog dana kada mu se stanje naglo pogorsalo. Dosao sam ranije kod oca. Bio sam srećan što su me pustili i pre zvanične posete. Usao sam u očev apartman da ga iznenadim, ali njega tamo nije bilo. Izišao sam iz apartmana i potražio doktorku. Ona mi je rekla da su oca hitno prebacili na intenzivnu negu, jer mu se prethodnu noć dosta pogoršalo zdravstveno stanje. Na odeljenju intenzivne nege posete su strogo zabranjene. Osim u određen deo dana.

Otac bi mi svakodnevno pričao interesantne detalje koje je prozivljavao i kojih se secao, davao mi je nove ideje i podsticao na aktivnosti. Nije mogao da odradi umesto mene, ali podsticao me idejama, a na meni je ostalo da odradim vlastiti angažman. Tako na primer, nisam imao volju da idem i da predstavim svoj naučni rad iz informacionih tehnologija na jednoj naučnoj konferenciiji u Sarajevu. Hteo sam da je zanemarim. No otac mi je svakodnevno sugerisao da je najbolje da postanem aktivniji. Prihvativši takvu pouku, otišao sam na konferenciju Infoteh 2017. i tamo doživeo jedno lepo i bogato iskustvo. Blagodareći na tome upravo ocu Gavrilu. Jedno vreme smo kod oca u apartmanu gledali televiziju, ja bih konstantno menjao kanale i zaustavljao sam se na raznim kanalima gledajuci emisije o muzici ili o pripremi hrane. Kada bi Goca došla mi bi postavili taj kanal, upravo zato da Goca pogleda i druge recepte. Ona je uvek pitala oca: "Dragi moj, šta bi da ti spremim sutra za ručak?" . Svakih nekoliko minuta bi dolazile bolnicke sestre u očev apartman da ga obiđu i da pitaju oca treba li mu nešto. Doktorka Marija, Jovana, Danijela, Dragana, Biljana, ali i sve ostale sestre nesebično bi pružale svu potrebnu negu, samo da ocu bude bolje i da se što pre oporavi.

Pošto je otac sada na intenzivnoj nezi, posete su strogo ograničene i više do njega ne mogu tako često. Čekam da se otac oporavi i da ga ponovo vrate u njegov apartman tamo gde bi mogao da nastavi sa svojim oporavkom. Do tada će mi nedostajati duhovne pouke koje sa neverovatnom očevom duhovnom snagom dolaze do mene. Čuo sam se i sa Gocom ovih dana i ona je imala neku nezgodu i trenutno se nalazi na lečenju. Sve se nešto ovih dana pogoršalo. Takvo je vreme i dani. Takvi su sadašnji ljudi. Biće bolje.

Nenad Badovinac,
01.04.2017.