MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MI SMO KRIVI ŠTO POSTOJE LJUDI KOJE NE ZNAJU ZA HRISTA



Mitropolit Atanasije Limasolski govori o poslednjim vremenima, o poverenju u Boga i o misiji Crkve

Koliko je naše vreme specifično?  Kako prevazići duhovnu slabost? Šta ciniti ukoliko nemate iskusnog duhovnog oca? Kako se moliti i kako podrzati misiju Crkve? Sta je savremeno monastvo? Zasto bracni parovi treba da citaju Paterike? Poznati grcki propovednik, Mitropolit Atanasije Limasolski, odgovara na ova i druga pitanja.

- Vase Preosvestenstvo, imate li utisak da zivimo u nenormalnim vremenima? Mozda zvucim nezadovoljno, posto se ljudi uvek zale da je u proslosti sunce jace sijalo, da je trava bila zelenija i da su ljudi bili ljubazniji. Medjutim, mnogi ljudi danas, i to ne samo hriscani, imaju opsti utisak uznemirenosti i nelagode. 

Mislim da smo ostarili i da zbog toga idealizujemo proslost i mislimo da je bila bolja odf sadasnjosti. Ocigledno je da svet ide ka svom kraju. Medjutim, za hriscane ne postoji „juce“ ili „sutra“. Postoji samo „danas“ koje se zivi u Bozijem prisustvu kroz Svete Tajne i Bozanstvenu Liturgiju. Kada proslavljamo crkvene praznike, mi kazemo „Hristos se radja danas“, „danas je Krstenje Hristovo“, ili „danas je Hristos razapet“. Na taj nacin zivimo sadašnjicom, i Carstvom Nebeskim koje će doći na kraju. Mislim, dragi moj, da moramo Bogu biti zahvalni zbog Carstva Nebeskog. Kao što je starac Pajsije znao da kaže, kroz što više nevolja prolazimo, utoliko nas Bog više blagosilja.

Znači, ne postoji „juče“ ni „danas“ u Crkvi; ali čudne stvari se dogadjaju izvan okrilja Crkve: istopolni brakovi se ozakonjuju, i ponegde je ubijanje starih lica postalo legalno, ukoliko ona, ili oni kojima je dojadilo da se staraju o njima, to zatraže. Svedoci smo dosad nevidjene propagande razvrata, svedoci smo zlodela, tu direktno pred nama. Jesmo li u pravu kada kažemo da je svet u kome živimo drugačiji od onog od samo pre pedeset godina?

- Žalosno je što naša braća ne poznaju Sveto Jevanđelje i što rade to o čemu govorite. Mi se molimo za njih i za ceo svet. Crkva je uvek bila u teškim uslovima.

Razmislite o ovome: uslovi su uvek bili teški za našu Crkvu. Osnovana je u vreme neznaboštva. Vekovima je bila proganjana. Setite se šta se desilo u Rusiji pre samo nekoliko decenija? Bez obzira na sve, naša Crkva i dalje istrajava. Mi ne očajavamo, umesto toga se zahvaljujemo Bogu što nas sabira u Crkvu, i molimo Mu se, da ostanemo u Crkvi. Molimo se za ljude koji su izvan Crkve, da bi naša braća doživela Boga, jer je to isto naša odgovornost. Znamo da je đavo knez ovoga sveta izvan okrilja Crkve. Ali, Hristos će trijumfovati nad đavolom, i oni koji traže Hristovu istinu će uvek biti sa Njim. Najveća odgovornost ljudi u Crkvi je da propovedaju jevanđelsku istinu onima koji žele da je čuju.

Početkom 90-ih, Rusija je doživela pravu eksploziju duhovnog oduševljenja, ali danas jasno vidimo da opada interesovanje ljudi za veru. To znači, da su ljudi, koji bi trebalo da budu „deca carstva“, odabrali potpuno drugačije carstvo, i drugog gospodara umesto Hrista. Kako da hrišćani održe revnost u veri?

- Otpadanje ljudi od Hrista je uvek tužno za Hrišćane, ali ono takodje postaje motivacija za pokazivanje ljubavi i molitvu za one koji su se udaljili od Hrišćanstva. Prema onima koji ne veruju u Hrista treba da se ponašamo sa velikom ljubavlju i saosećanjem. Hristos nam u Jevanđelju kaže, da treba „tako da se svetli naša svetlost pred ljudima“, da mogu da spoznaju Boga (Mt. 5, 16).

Divjejevo. Fotografisao Genadij Mikejev

Naša je krivica što postoje ljudi koji ne poznaju Hrista. Trebalo bi da osećamo ogromnu odgovornost za duše takvih ljudi. Ako postanemo sveti, privućićemo ljude ka Hristu. Naš problem, međutim, je nedostatak svetosti u nama samima. Tako da smo mi, u stvari, nepravedni prema našoj braći, koja ne vide svetost u nama i zbog toga nisu prisnije privučeni Jevanđeljem. Tako da ono što nam je zaista potrebno su svetost i svetitelji u Crkvi.
 
-Moje pitanje je nešto drugačije: Šta bi trebalo preduzeti da se održi vera i želja za svetošću, ukoliko naša vera opada posle prvih nekoliko godina svesrdne okrenutosti Hrišćanstvu? Svedoci smo da se tragedije događaju čak i u svešteničkim porodicama. Supruga sveštenika koga poznajem ga je napustila, neki bogoslovi koje sam poznavao su se razveli. Loše stvari se dešavaju tamo gde smo mislili da je to nemoguće. Na šta bi savremeni Hrišćani trebalo da se fokusiraju, da se ovakve stvari ne bi dešavale?

- Naš život će, svakako, uvek biti pun iskušenja. I naravno, sva ta iskušenja će imati zadatak da iskorene našu ljubav prema Bogu. Pored neophodnosti budnosti i aktivnog učešća u našim životima, za ljude koji žele da održe toplinu srca je veoma važno da imaju pravednog i pobožnog duhovnog oca, kome mogu da se obrate u teškim trenucima iskušenja. Vođeni Blagodaću Svetog Duha, naši duhovni oci nam pomažu da zadržimo Ljubav Božiju u našim srcima. Takođe bi trebalo, da hranimo svoje duše molitvom i čitanjem duhovne literature. Tako ćemo uz pomoć naših duhovnih očeva, moći da prevaziđemo iskušenja u našim životima, i u svetu oko nas.

-Rekli ste da je dobro imati duhovnog oca, ali danas u Rusiji ima mnogo mladih sveštenika, koji jednostavno nemaju dovoljno duhovnog iskustva ili nemaju naročite duhovne darove. Šta bi većina Hrišćana, koji nemaju komunikaciju sa svetim ljudima, trebalo da rade?

- Starac Pajsije je znao da kaže da, tamo gde nema ljudske pomoći, postoji obilna Božija pomoć. To što vi kažete je, naravno, vrlo logično. Međutim, to nije Božanska logika. Bogu nisam potreban ni ja, ni bilo ko drugi, čak ni starci Porfirije i Pajsije. Bog može Sam da sprovede Svoju volju u ljudskim dušama, zato nikada ne treba da očajavamo.

Ispovest. Fotografisao Jurij Kaver

Crkva je Sveta Tajna Božijeg prisustva i Njegova manifestacija u ovom svetu. Ako biste prišli starcu Pajsiju bez vere, ne biste od toga imali nikakve koristi. I obratno, ako priđete duhovnom ocu sa verom i skrušenošću u Ime Hristovo, dobićete odgovor koji će odražavati volju Božiju. Na Svetoj Gori sam čuo priču o monahu čiji se duhovni otac upokojio. Ovaj monah je stavio odeću svog starca na cepanicu i rekao, „Pošto nemam duhovnog oca, pitaću ovu cepanicu“. I počeo je to da radi. Jednom kada je postavio pitanje cepanici, čuo je glas, koji mu govori, „Ne, nemoj to da radiš!“
 
Bog deluje u skladu sa našom verom. Ja vas vrlo dobro razumem, ali bićemo u nevolji ukoliko očekujemo pomoć od ljudi, a ne od Boga. Čak i u Grčkoj, mnogi ljudi nisu znali Starce Pajsija i Porfirija, iako su oni bili izuzetni Svetitelji. Ono što je bitno je da Hristova Crkva nastavi sa misijom.

Ako imate živu veru i ako volite Boga, ne treba vam ništa osim Njega i Njegove Crkve. Ali kako ćete se spasiti ako vaša vera i revnost jenjavaju i ako mislite da vam je potreban ovaj svet koji, po rečima apostola, „u zlu leži“?

Takvi Hrišćani bi trebalo da urade ono što je uradio apostol Petar kada se davio. Uzviknuo je: „Gospode, spasi me!“ I Gospod je ispružio Svoju ruku i spasio ga. Hristos je živ! On je uvek blizu. I ko god Mu zatraži pomoć, dobiće je...
 
Gospod Svedržitelj, 16-ti vek, freska iz
manastira Dionisijata na Svetoj Gori
 
- A šta ako se molite, a ne dobijate nikakav opipljiv odgovor na vaše molitve? Šta ako izgleda da Gospod ne odgovara?

- Ako čekate na rezultate vaših molitava, nikada ih nećete dočekati. Ja se ne molim da bih nešto izdejstvovao. Molim se da mi Bog oprosti grehe, da se smiluje na mene.
 
 
Bog nam daje Svoje Telo i Svoju Krv, oprašta nam grehe i kroz Crkvu nam daruje Blagodat Svetog Duha. I sve što treba da radimo je da prosimo Njegovu Milost na ponizan i jednostavan način. Skrušena osoba ima poverenje u Boga i ne sumnja da je Bog čuje. Ako želite da vidite rezultate vaše molitve, to znači da sumnjate. Pošto Bog ne želi da nam sopstvena gordost naškodi, On skriva plodove naše molitve. Vrlo je verovatno da će nam ih On pokazati kada postanemo skrušeni, i moćićemo da uživamo u plodovima molitve, a da ih i ne razumemo.

Jedan starac je rekao monahu, koji je stalno želeo da vidi rezultate svojih molitava, „Ti si kao onaj čovek, koji pošto poseje seme u zemlju, iskopava ga svaki dan, da bi video da li se primilo. Ostavi to seme u zemlji, zalivaj ga i brini se o njemu, i ono će onda rasti samo od sebe“.

Kako možemo ovu istinu objasniti ljudima izvan Crkve? Mnogi ljudi misle da je život supermarket u kome mogu da kupe nešto na brzinu. Oni zapale sveću i očekuju od Boga da izleči rak, da im nadje posao ili stan itd.

Mi nismo Božiji advolati. Ne moramo uvek da objašnjavamo šta Bog čini za svakog čoveka. Moramo učiti ljude da vole Boga onako kako Ga vole deca, a ne kao potrošači.

Treba da imamo poverenja u Boga i Božiju volju. Bog će pronaći put do svačiheg srca i mi ne treba da brinemo šta će biti sa svetom i sa ljudima u njemu. Hristos je Spasitečj sveta. On je bio razapet zbog ljudi i neće biti nepravedan ni prema kome. Bog će se obratiti srcu svakog čoveka, onda jada je potreban. Ako Bog ćuti, to treba da radimo i mi.

Svako treba da potčini svoju dušu Božijoj volji. Ponekad, da bi osetio prisustvo Božije u svom srcu, čovek mor da prođe kroz mnoge nevolje, iskušenja i nesporazume. Sećate li se šta se desilo sa Mnogostradalnim Jovom? Bog je dopustio da prođe kroz mnoga iskušenja i obratio mu se tek na samom kraju. Bog zna kada je vreme da se obrati ljudskom srcu. Moramo imati poverenje u Boga i Njegovu ljubav za ceo svet. Kada vidimo nekoga kome je potreban Bog,  treba da se molimo za njega, i Bog će se sigurno dotaći njegovog srca.

- Pa kako bi onda Crkva trebalo da sprovodi svoju misiju? Vi kažete da ne treba da brinemo šta će biti sa svetom i da će se Bog obratiti ljudskim srcima u odgovarajuće vreme. To bi moglo da znači da ne bi trebalo da brinemo da li i kada ljudi idu u Crkvu. Međutim, mi bi trebalo da nešto predumemo da privučemo ljude Crkvi. Šta bi trebalo da bude prava misija Crkve?

Zemljoradnik poseje seme u polju, po,oli se Bogu da ono nikne, i više ne misli o tome. Isto tako, mi treba da sejemo semena i da ih zalivamo, ali ne I da se brinemo o njihovom rastu.
 

Zemljoradnik i seme. Freske u katolikonu manastira na Gori Tavor

U kojoj meri bi trebalo da učestvujemo u životu sveta da bismo uticali na njega? Crkva već duže vreme razmatra odgovarajuće metode za misionarski rad. Naprimer, da li sveštenici treba da idu na rok-koncerte, igraju fudbal i tako dalje? Da li ovi metodi mogu biti upotrebljeni da privuku ljude Crkvi?

-Mislim da svetu nismo potrebni na rok-koncertu ili na fudbalskoj utakmici. Mislim da smo svetu potrebni tamo gde nas ljudi mogu pronaći, to jest mi treba da budemo za analojem u crkvi, da ispovedamo ljude i da budemo otvoreni za duhovni razgovor. Ljudima je potrebno da čuju Reč Božiju od nas. Potrebno im je da ih prihvatimo s ljubavlju I pažnjom. Ne trebamo im na fudbalskoj utakmici ili da pijemo alcohol u disko klubu. Potrebni sui m naša ljubav, pažnja i svetost života. 
 
Već dve godine zaredom dolazite u Rusiju da prisustvujete konferenciji o monaštvu. Kako biste opisali trenutno stanje u njemu?

-Veoma sam dirnut što Njegova Svetost Patrijarh Kiril, arhipastiri i pastiri pokazuju interesovanje za pitanja savremenog monaštva. Očigledno je da postoje mnoga pitanja o kojima treba raspravljati, na koja se treba fokusirati i koja treba unaprediti, ali ovo ne važi samo za Rusiju, nego čak i za Svetu Goru. Svaka zemlja ima sopstvenu tradiciju, pravila i narod. Monasi postoje u raznim zemljama, i žive zajedno sa lokalnim stanovništvom. Mislim da sve ide kako treba. To ne znači da nisam svestan realnosti. Vidim da se sve dešava prirodno, i da su igumani i igumanije rešeni da isprave neke pogreške, i da uče da rade stvari na bolji način. 
 
Mitropolit Atanasije Limasolski i učesnici konferencije o monaštvu u Trojickoj Lavri svetog Sergeja.

Postoji li veza izmedju dobrih hrišćanskih porodica i dobrih monaha?

-Uvek kažem da bi dobar monah bio dobar porodični čovek, a da bi loš monah, ako bi se oženio, bio loš porodični čovek. Hrišćanski cilj i u monaštvu i u braku je isti – to je večna zajednica sa Hristom. To je ono čemu treba da težimo i u monaštvu i u bračnom životu. Možete da me pitate da li je bolje postići ovaj cilj u monaštvu, ali ja to ne mogu da potvrdim. Svako mora pronaći sopstveni put ka Hristu. 

Često imamo priliku da čujemo pitanje “Šta mogu monasi da znaju o porodičnom životu?”

-U ovom slučaju, moramo da zavirimo ispod površine, pošto je cilj isti. Opisi monaha-asketa nas uče da prevazilazimo egocentrizam I strasti, i da odbacimo “starog” čoveka, da bismo uspostavili kontakt sa sobom, sa drugim ljudima i što je najvažnije sa Bogom. Ljudi u braku bi trebalo da čitaju Paterike da bi naučili kako treba da stvore dobru porodicu, zato što Paterici daju odgovore na mnoge problem sa kojima se susrećemo u životu.
 
Vaše Preosveštenstvo, kao aktuelni vladika velike eparhije, duhovni otac I iguman mnogih manastira, da či imate vremena da ispovedate i da duhovno rukovodite mirjane?

-Svuda u helenskom svetu – ne samo na Kipru – vladike provode puno vremena ispovedajući mirjane. Kod nas se ispovest razlikuje od one u Rusiji. Koliko je meni poznato kod vas je ispovest kratka i svodi se na nabrajanje grehova. Naš narod se drugačije ispoveda: ispovest može trajati satima, zato što nam ljudi pričaju o svojim gresima i problemima, postavljaju pitanja i praktično, govore o svemu što ih muči. 
 
Pre neki dan došao mi je mladi nastavnik na ispovest. Došao je u pet popodne jednog dana I otišao u šest ujutru narednog. Hvala Bogu bio je jedini tog dana. (smeh)

Mitropolit Atanasije Limasolski

-Pošto ispovedate veliki broj ljudi, generalno vam je poznato duhovno stanje vašoh parohijana. Koji su gresi najtipičniji za današnje vreme?
 
-Jedan od razloga što ja lično ispovedam je taj štp me želim da izgibum kontakt sa ljudima, ne želim da budem u kancelariji kao neki menadzer. Ispovest je najjednostavniji način da se sazna šta ljudi misle i da se razumeju njihovi problem i brige. Veoma sam srećan kada ljudi u vladici vide svog oca. Srećan sam što znam da ljudi mogu da dođu u moju crkvu, I izlože mi svoje probleme. 
 
Odlazim u sedište svoje eparhije jednom ili dva puta mesečno. Tamo se osećam kao gradonačelnik, pa stoga više volim da budem u crkvi, I da tamo primam narod. Crkva je prirodno okruženje za vladiku.
 
-Ipak šta je po vama najveći duhovni problem današnjice?

-Vidite naziv greha (ubistvo, abortus, pohota) nije važan; važna ke suština greha. A u suštini svakog greha je odricanje od greha. Na grčkom reč “greh” znači promašiti cilj. Kada bi antički Grci gađali lukom i strelom I promašili, uzviknuli bi “imarton” što znači zgrešio sam, to jest promašio sam cilj. Kada ljudi nemaju Hrista u srcu, donose pogrešne odluke.
 

Ja sam postao duhovni otac i počeo sam da ispovedam kada sam živeo na Svetoj Gori, kao veoma mlad. Jednom prilikom upitao sam starca Pajsija, šta treba da pitam ljude koji dolaze na ispovest. Neki od njih su tražili da im postavljam pitanja na koja bi mogli da odgovore. Starac Pajsije mi je rekao: “Pokušaj da izbegneš postavljanje pitanja, ali ako ljudi insistiraju, tvoje prvo pitanje bi trebalo da bude – da li volite Boga? – kakav je vaš odnos sa Bogom?” Onda ih pitajte da li vole ljude u svojoj okolini, da li vole sebe i svoj život, i tek onda ih pitajte u vezi sa ostalim”. Zato Bog kaže da je prva I najveća zapovest “Ljubi Gospoda Boga svim svojim srcem” (Mt. 22, 37-38). Ostalo će doći samo po sebi.
 
-Pomenuli ste starca Paksija. Verovatno se često setite učenja starca Pajsija, Porfirija i Josifa. 

-To je istina. Gospod je uredio da još kao student sretnem mnoge savremene svetitelje. Starca Atanasija sam znao iz manastira. U drugom manastiru na Kipru razgovarao sam sa jednim drugim starcem Atanasijem, takođe veoma pobožnim čovekom. Kasnije kada sam došao u Grčku, upoznao sam se sa starcem Jefremom, starcem Haralampijem iz manastira Dionisijata, sa starcem Jefremom koji sada živi u Arizoni, SAD, sa starcem Josifom koji je bio moj duhovni otac i koji me je zamonašio. Gospod me je udpstojio da upoznam starca Porfirija, starca Jakova iz Eubeje, starca Filoteja, starca Sofronija iz Eseksa, starca Emiliana iz manastira Simonopetra i mnoge druge manje poznate starce. Od svakog od njih primio sam mnoge preporuke i čuo mnoge besede.
 
Opšti osećaj koji sam stekao u komunikaciji sa njima je das u zbog blagodati Božije bili duhovno I psihički zdravi. Nisu imali nikakve mane. Nisu bili preterano strogi. Starci su bili bili uravnoteženi, razumni, i taktični. Bili su puni ljubavi Božije i ljubavi prema ljudima. Bili su takođe veoma srećni ljudi. 

Kada biste pogledali bilo koga od njih, pomislili biste da je baš takvog čoveka Bog imao na umu prilikom stvaranja, zato što su oni zadržali lik Božiji u sebi, u svojim srcima, te su izgledali kao njihov Nebeski Otac. Svi su bili čeda Crkve. Svi su poučavali da bi trebalo uvek da budemo u kontaktu sa Crkvom, da imamo mir u duši bez obzira na životne okolnosti i da gledamo na sve Hristovim očima. Mogao bih o njima da pričam satima, ali ne želim da oduzimam previše od vašeg vremena.
 
Starac Pajsije Svetogorac, starac Jakov Calikis (stoji),
starac Josif Isihasta (sedi) i starac Porfirije Kavsokalivit

-Svakako da postoje neke pouke koje se posebno izdvajaju. Kojih se u razgovoru najčešće setite?

-Starac Pajsije je uvek apelovao na ljude da vredno rade da ne bi razočarali Boga. Posebno je isticao “Znam da zaslužujem da odem u pakao, ali to ne želim da ne bih razočarao Hrista”.
 
Starac Jefrem katunakijski je stalno ponavljao da je vršenje poslušanja bukvalno sve za monaha.

Starac Porfirije bi zano da kaže da je Bog sve – i sa Hristom smo uvek srećni, idemo za Njim gde god da nas void. Čak i ako treba da idemo u pakao, rado bismo išli tamo, ako je Hristos sa nama”. 
 
Svi ovi sveti starci imali su nešto zajedničko – svi su živeli Hristom. Sećam se jednom kad je starac Josif došao da obeduje sa nama i kada bismo čitalo neko religiozno štivo čim bi čuo reč Hristos zaplakao bi i ne bi mogao da jede. 
 

Mitropolit Atanasije Limasolski

-Vaše preosveštenstvo, hvala vam na ovom poučnom razgovoru. Šta biste nam mogli reći na kraju, kao epilog?

-Ne mogu ništa da kažem u sopstveno ime. Svi ti govori i propovedi koje štampaju naša braća u Rusiji takođe nisu reči same za sebe. Mogu samo da kažem da svi treba da volimo Hrista i da će sve biti u redu ako Njega imamo u srcu. U suprotnom, sve je uzalud.
 
Anton pospelov je razgovarao sa Mitropolitom Atanasijem Limasolskim
 
Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/79957.htm
Prevod sa engleskog: Ljiljana Mutavdžić

Pročitano: 7369 puta