MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ISKUŠENJE – TO JE PROVERA NA VERNOST BOŽJIM ZAPOVESTIMA



Po molbi čitalaca „Parohijana“, iguman Inokentije (Oljgovoj) odgovara na pitanja koja se tiču života Crkve. Vernike često interesuju pitanja najrazličitije prirode. Na primer, kako se pravilno ispovedati? Zašto je Bog dopustio da Adam i Eva zgreše? I zašto se krsni hod vrši u smeru suprotnom od kazaljke na satu? Postavljajte vaša pitanja i ni jedno neće ostati bez odgovora.

Parohijan: Oče Inokentije, zašto sveštenici u raznim vremenskim razdobljima služe u odeždi raznih boja: crnoj, beloj, žutoj, zelenoj, crvenoj?
Iguman Inokentije: Izbor boje odežde zavisi od praznika. U dane Gospodnjih praznika sveštenici služe u belom, na praznike Bogorodice – u plavom (to je boja Bogorodice). Bela odežda se, takođe, koristi u dane opela i zadušnica, zato što u hrišćanstvu smrt nije tragedija, već praznik: čovek prelazi iz goreg života u bolji. Zato se sve molitve za upokojenje i opela vrše u belom. Na Svetu Trojicu i u dane sećanja na prepodobne, na primer na dan sećanja na prepodobnog Sergija Radonješkog ili prepodobnog Zosime i Savatija Soloveckih – sveštenici se oblače u zeleno, a na Vaskrs – u jarko crvenu boju, koja simboliše radost. Tamno crvena boja – boja krvi – smatra se za mučeničku. U njoj se obeležavaju dani sećanja na mučenike, a takođe, veliki praznik Vozdviženja Krsta Gospodnjeg.
Za vreme Velikog posta, sveštenici su radnim danima obučeni u crno, a nedeljom i na praznik – u ljubičasto. Crna Boja je simbol pokajanja. Ljubičasta je takođe skromna, ali ipak ne crna: jer je nedelja, za vreme Velikog posta, takođe nekakav mali Vaskrs, i vernicima se dopušta blaži post.
Raznolikost boja svešteničkih odeždi je nastala, najverovatnije, u srednjem veku, mislim da je u dalekoj prošlosti sve bilo drugačije. Ni danas ne postupaju svuda isto: na primer, u Grčkoj crkvi Vaskrs dočekuju u belom, a Vozdviženje Krsta Gospodnjeg obeležavaju u zelenom.
Ali molim čitaoce „Parohijana“ da ne traže u izboru oblačenja sveštenika nekakav poseban bogoslovski smisao. U principu, može se cele godine služiti u nedeljnoj, zlatnoj (žutoj) odeći, i nikakvog kršenja pravila neće biti. Uzgred, u siromašnim parohijama sveštenici često i imaju samo jednu boju odežde, i cele godine oni služe i blagodare Gospoda.
* 
Parohijan: Šta se radi sa Svetim Darovima koji ostaju posle pričešća na Liturgiji?
Iguman Inokentije: Svete Darove koji ostaju posle Svetog pričešća sveštenici upotrebljavaju u oltaru, odmah posle Liturgije, da Darovi ne bi bili izloženi nikakvom skrnavljenju. Potom se sve posude pažljivo isprazne, da ne bi propala ni jedna kap, niti čestica Tela i Krvi Hristove.
* 
Parohijan: Često ocrkovljeni ljudi pitaju, kako da se pravilno ispovedaju: da li treba detaljno da opisuju svešteniku svoje grehe ili ih treba samo pomenuti, na primer, gordost, zavist, srebroljublje itd.? 
Iguman Inokentije: Na ispovesti se treba kajati za konkretan greh. Ne toliko za strasti, koliko upravo za konkretne grehe koje smo učinili. Takav savet nam svima daje prepodobni Amvrosije: na ispovesti treba govoriti o tome šta smo i kako zgrešili.
Ako pretpostavimo, da čovek dolazi na pregled kod lekara, on će mu detaljno ispričati o tome kako se oseća, šta mu se dogodilo, gde ga boli, kada i kako je to sve počelo… Isto tako i na ispovesti: sveštenik, da bi nam dao lek za naše strasti, treba dobro da shvati šta se desilo sa čovekom, s njegovom dušom. Jer se upravo iz detalja formira potpuna slika.
Treba još razumeti i drugi važan momenat: mi grešimo strastima, isto kao i posledicama tih strasti! Strast je izvor, koren greha, a sam postupak – on je plod greha! Uzmimo kao primer ubistvo. Strašan greh! Ali šta je podstaklo čoveka na taj greh, kakve strasti? Možda je izvršio ubistvo zbog gordosti ili ozlojeđenosti, zbog slavoljublja ili pohlepe… Greh je ovde ubistvo, i za to se ide u zatvor i izdržava kazna, a ne za to što je čovek bio gord, uvredljiv ili pohlepan. A strast koja živi u duši će roditi nove, pogubne plodove…
Ili uzmimo takav greh kao što je lenjost. Jedan čovek neumorno radi, trudi se, ali smatra, možda, da se ne trudi dovoljno. A drugi čovek, možda, nedeljama leži na kauču, dok njegova žena negde zarađuje za hleb nasušni. Da li su jednako grešna oba ova čoveka? Mislim da ne. Eto zašto sveštenik mora imati mogućnost da na ispovesti sazna sve detalje.
Greh nas odvaja od Boga, a strasti čoveka guraju u greh. Greh – to je uvek neki postupak, koji može da se projavi kao delo, reč ili pomisao. Pomisao – to je početak greha, ali pomisao može da se realizuje, a može i da ostane samo grešna pomisao. Zato je tako važno ispovedati i pomisli.
Zato je tako važno da se čovek pripremi za ispovest. Ako smatra da je gord, onda mora da razmisli, shvati i pokaje se pred sveštenikom, u čemu se ta strast projavljuje, u kakvim postupcima. Još jednom podvlačim: smisao ispovesti je u tome da se kajemo ne samo za svoje strasti, kojima robujemo, već, kao prvo, za plodove tih strasti – postupke, koji truju naš ljudski život i udaljuju nas od Gospoda. 
* 
Parohijan: Pitanje iz Starog zaveta. Zašto je Bog zabranjivao Adamu i Evi da probaju plodove s drveta poznanja dobra i zla? Čini se, s tačke gledišta logike, što čovek više zna, to bolje. I ako čovek teži poznanju, da raširi svoja znanja, onda je to dobro. Ali ispada da je Adama i Evu Bog kaznio upravo za stremljenje k znanju. Zašto?
Iguman Inokentije: Počnimo od toga da nije Bog kaznio Adama i Evu - oni su sami sebe kaznili time što su se udaljili od Boga. A što se tiče poznanja dobra i zla, ovde je važan izvor dobijanja znanja. Shvatanje dobra i zla Adam i Eva su trebali da dobiju od Boga, a ne od materijalne stvari. Jer, šta je to zapravo poznanje? To je stvar koja je mogla da im zameni Boga. Istinu treba saznati od same Istine, a ne od drveta. Bog je hteo da poznanje dobra i zla Adam i Eva dobiju od Njega, ali u svoje vreme. On nije hteo da Adam i Eva zgreše, nije hteo da okuse plod sa drva poznanja dobra i zla, On je hteo da oni uvek žive u Raju.
Zajedno s tim, Bog je dao Adamu i Evi i slobodu, a slobode nema bez mogućnosti izbora. Treba razumeti jednu važnu stvar: iako je Bog sveznajući, Njegova volja je promenljiva (inače bi naša molitva bila besmislena), u budućnosti su moguće varijante, i uvek po Božijoj volji, iz svake tačke vode bar dva puta. Upravo zato je Bog i dao Adamu i Evi, kao što i danas daje bilo kom čoveku, slobodu izbora, slobodu da samostalno donosi odluke.
Ako čovek ima samo razumevanje dobra, ali nema mogućnost da izabere zlo, onda čovek nema slobodu. On se preobraća u robota, prestaje da bude čovek. Bog je hteo da Adam i Eva ispitaju šta znači sloboda izbora. I predložio im je izbor: biti s Njim ili bez Njega. On je znao da će, ukoliko izaberu drvo poznanja, drvetom (materijom) da zamene Boga. I to će biti greh, koji ih zauvek odvaja od Boga.
Zato ih je Bog, dajući im mogućnost izbora, i upozorio šta će izgubiti: „I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.“ (1 Moj. 2:16-17). Ali oni Ga nisu poslušali, i umrli su, postali su smrtni.
Naravno, nekakvo znanje je to drvo davalo. I kao što piše u Bibliji, „tada im se otvoriše oči“ (1 Moj. 3:7). Nešto su saznali, dobili „smrtonosni“ kriterijum dobra i zla. Ali sasvim drugačiji od onog koji im je dao Bog. Znanje koje je Adamu i Evi davao Bog, bilo je u potpunosti neuporedivo s onim koje im je dalo drvo, kao „večni život“ i „smrt“.
I zato što im znanje, koje su dobili Adam i Eva, nije bilo potrebno. Postoje stvari, koje je bolje ne znati. Postoje znanja koja čoveka uništavaju. Na primer, uopšte nam nije potrebno da upoznamo najteži stepen pijanstva. Ili narkomansku krizu. I zašto bi nam bilo potrebno da znamo kako je to ubiti čoveka. Zar nam je potrebno takvo iskustvo? Naravno da ne! Adam i Eva su dobili znanje koje im nije bilo potrebno za život. Ali glavno je to da su zbog tog nepotrebnog znanja, dobijenog od stvari, izgubili vezu s Bogom, i postavši smrtnim, više nisu mogli da žive u Raju. Njihovo izgnanstvo je postalo posledica loše odluke. Nije ih zao Bog, naljutivši se, isterao iz Raja – ne; postavši smrtnim, oni se već „fizički“ nisu mogli nalaziti u Raju.
Slobodu izbora uvek prati iskušenje. Iskušenje, to je provera na vernost Božjim zapovestima. Iskušenje ogoljuje i pokazuje ono glavno: da li dobrovoljno sledimo tim zapovestima, ili ne. Iskušenjem se proverava naša ljubav prema Bogu. Jer kako često mi, ljudi, grešimo na svoj račun, obmanjivanjem sebe. Čini nam se da smo dobri i volimo Boga. Ali pojavljuje se iskušenje, i odmah postaje jasno šta zapravo izabira čovek.
Neki oci Crkve govore da bi Adam i Eva, da su odbili jabuku, večno ostali u Raju i nikada više ne bi mogli da zgreše. Ponekad pitaju, ko je više kriv: Adam ili Eva? Njihova krivica je ista. Ali, kao što govore Sveti Oci, Bog je čekao njihovo pokajanje, koje bi, u principu, moglo da ispravi situaciju. Ali pokajanja nije bilo, već je rečeno Bogu: „Sam si kriv što si mi dao takvu ženu, jer ona mi je dala da jedem taj plod“. Eto šta je Bog dobio kao odgovor od Adama. Pokajanje preobražava prirodu čoveka. Možda bi, ako bi se Adam i Eva pokajali, sve bilo drugačije. Uostalom, nagađati je besmisleno.
* 
Parohijan: Oče Inokentije, neki pitaju zašto se krsni hod, na Vaskrs, vrši u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu?
Iguman Inokentije: Ranije, pre XVII veka, pre reforma patrijarha Nikona, išlo se u smeru kazaljke na satu, po suncu – kako su tada govorili „posolonj“.  Ali kada je patrijarh Nikon odlučio da sprovede bogoslužbeno-kanonsku reformu, da bi sve crkveno bogosluženje doveo u sklad s grčkim tradicijama, tada su, delom, počeli da vrše krsni hod protiv sunca (suprotno od kazaljke na satu) – kao što su to, u to vreme, radili Grci.
Uzgred, upravo u toku reformi patrijarha Nikona je krštenje sa dva prsta bilo zamenjeno sa krštenjem s tri prsta, mali zemni pokloni su zamenjeni pojasnim; došlo je do izmena u formulaciji Simvola vere, a poklič „Aliluja“ za vreme bogosluženja su počeli da proiznose tri puta, a ne dva, kao ranije.
Te reforme, kao što je poznato, izazvale su raskol u Ruskoj crkvi. Imale su za posledicu pojavu raznih staroobrednih struja. Uzgred, i danas staroverci (staroobrednici) idu „po suncu“ (u smeru kazaljke na satu).
Ipak, nekakvog posebnog dogmatskog smisla u smeru krsnog hoda, ne treba tražiti.
 
Preuzeto sa: http://prihozhanin.msdm.ru/
Razgovor vodio Pjotr Selinov
Prevod sa ruskog S. M.
02.05.2015.
 
 

Pročitano: 10248 puta