MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

POTREBA ZA DUHOVNIKOM A NE ''PSIHIJATAROM"



Prema učenju naše Crkve, čovek je sklon bolestima. Nije onakav kakvim ga je prvobitno stvorio Bog. Oci kažu da je uzrok bolesti kod ljudi njihova udaljenost od Tvorca, a posledica toga je prisustvo i utvrđenost gordosti.
 
Dakle, za lečenje naše "ocrnjene" prirode, potrebna je samo Božija blagodat i duhovnik koji može da je prenese preko svetih tajni naše pravoslavne Crkve.
 
Duhovnik je neko sasvim poseban. Nema nikakve veze sa svetovnim naučnim obrazovanjem. Ne mora imati nikakva znanja o raznim svetovnim teorijama. U većini slučajeva može ih i znati, ali im ne može verovati, jer su svetovne teorije promenjive, trpe razne uticaje, ali se i neprekidno nadgrađuju. Delo duhovnog oca je pružanje blagodati koju je dobio. Nije od ovoga sveta. Kao što i onaj koji daruje blagodat "nije od ovoga sveta", već je Hristos, koji sa Svetim Duhom ohrišćuje ljude, tako i blagodat koju dobija duhovnik nije od ovoga sveta, nije delo nauke i naučnog znanja. Zato sledi druga pravila.
 
Duhovno očinstvo je porod crkvenog života. Jedan duhovni otac se ne može roditi izvan pravoslavne crkve. Mnogi "duhovnici" su pali u ovu zabludu i mislili da kroz proces davanja i lečenja ljudi pružaju i duhovno delovanje, pri tome sledeći svetovne naučne metode, studirajući psihologiju i svetovne nauke i primenjujući umesto tradicionalnih crkvenih metoda, stečenih tokom dve hiljade godina iskustva pravoslavlja, svetovne naučne metode koje na kraju dovode do neuspeha.
 
Starac Pajsije, koji je savetovao bolesnike da konsultuju samo lekare hrišćane, "jer ih prosvetljuje Bog", kako je govorio, više puta je izrazio svoje nezadovoljstvo zbog knjiga o ''psihologiji", ali i zbog same "psihologije" i "psihijatrije", koju upražnjavaju lekari i naučnici koji ne veruju u Boga i u postojanju ljudske duše, kao što to prihvata teologija istočne pravoslavne Crkve. S obzirom da većina akademskih naučnika psihijatrije smatraju da "psihički fenomeni" imaju samo biološku pozadinu, koja podrazumeva poricanje postojanja nematerijane, umne i racionalne ljudske duše, starac Pajsije je bio ili veoma suzdržan ili je imao negativan stav prema mnogim "terapijama" koje su primenjivali gore navedeni psihijatari.
 
Kao što znamo, psihijatrija je medicinska grana koja se bavi procesima u mozgu, nervnom sistemu i neurotransmiterima. Ima jedan telesni pristup. Međutim, pri lečenju duše ne može da postojati naučna metodologija. Jer kao što kaže Sveti Jovan Damaskin: "Sve što je stvoreno je nemoguće istražiti". Istražujete dušu? Samo Bog zna dubine duše.
 
Starac Pajsije je poput Svetog Porfirija smatrao da je uzrok većine duševnih bolesti duhovni i da je sveta tajna ispovesti celokupnog života od ključnog značaja za konačno i kompletno duševno - duhovno isceljenje uz Božiju blagodat. Na početku procesa isceljenja je pokajanje.
 
Pokajanje je delo koje započinje osećanjem svoje ljudske slabosti. Da bi se izlečila razna duševno - duhovno  oboljenja, treba ukloniti njihove duhovne uzroke,  a to su strasti (od kojih je glavna egoizam) i demoni sa svojim delovanjima. Kada se čoveku pomogne da poveruje u Boga i u večni život budućeg veka, tj. da shvati dublji smisao života, da se pokaje i da skrušenog srca promeni način života, odmah dolazi Božija uteha u vidu blagodati, koja menja čoveka rasterećavajući ga od njegovog nasleđa.
 
"Šta su to stres, živci, mentalna oboljenja?", pitao je sveti Porfirije i odgovarao: "Verujem da iza ovog svega stoji đavo. Ne potčinjavamo se Hristu sa ljubavlju, pa dolazi đavo i sve remeti".
 
Sveti Makarije kaže da je naša dužnost da se borimo protiv đavola, da ga pobeđujemo, potiskujemo i odbijamo njegove napade. A Božije delo je da "iskoreni" zlo. Ako neko nema taj osećaj svoje sopstvene slabosti, ne može da veruje Bogu da će ga isceliti. Ovo naglašava Sveti Grigorije, da ne postoji ništa što ostaje neizlečeno, ako uđe u čoveka ceo Hristos: "Ako primiš u sebe celog Hrista, isceliće sve bolesti tvoje duše". Nećeš moći naći nijednu drugu terapiju, celokupnu terapiju, ako ne primiš celog Hrista u sebe. Ovo je učenje otaca.
 
Zato predstavlja duhovnu nezrelost ili neveru kad pravoslavni hrišćanin alternativno prihvata bilo koji oblik psihoanalize ili psihoterapije.
 
Zaključak daje starac Pajsije u jednoj svojoj poslanici, gde kaže sledeće: "Dakle, Božija blagodat je sve, a duši može pomoći samo jedan istinski Duhovnik pomoću svoje vere, onaj koji istinski voli dušu i saoseća sa njome jer zna koliko je ona dragocena, onaj koji pomaže duši da se pokaje, de se rastereti kroz ispovest, da se oslobodi stresa i da se kreće ka Raju, da izbaci iz sebe misli preko kojih đavo muči osetljivu dušu, te se duša tako isceljuje. Ne postoji teža bolest u svetu od misli, tj. kada đavo ubedi čoveka preko misli da nije dobro. Kao što nema boljeg lekara u tom slučaju od iskusnog Duhovnika, koji uliva poverenje svojom svetošću i izbacuje ove misli iz osetljivih bica Božijih, te leči duše i tela bez lekova, pomoću blagodati Božije, i osigurava im Raj".
 
Sveti Kozma Etolski nam govori: "Potrebni su nam samo duša i Hristos. Da se ceo svet obruši na nas, ne može nam ih uzeti, osim ako ih sami ne predamo svojom voljom".
 
Mora prestati dezorijentisanost savremenog čoveka, koji teži da zameni duhovnog oca psihijatrom, uzalud tražeći izlečenje duše tamo gde ga nema. Ne ostavljajmo našu dušu, naše postojanje, našu slobodu, u rukama ljudi i raznih filozofskih učenja. Isceljenje postoji samo u istinskoj duševnoj bolnici, pravoslavnoj Crkvi, a pruža ga besplatno Lekar naših duša i naših tela, naš Gospod Isus Hrist.
 
 
Protojerej P. Evtimije Muzakitis
[Beseda u crkvi Svetog Georgija, Dionisos, Atika (27/11/2014)]
 
Prevod sa grčkog Sanja Pavkov
09 mart 2015 god.
 
Izvor: http://www.orthros.eu/

Pročitano: 13578 puta