MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

OSLOBAĐANJE OD DINASTIJE GREHOVA U ZATVORU



Ponos
 
Veliko zlo. Njegov plod je tvrdoglavost. Kako možemo da prepoznamo kada je neki čovek previše ponosan? Pa, kada ne popušta u svojim tvrdnjama da je on u pravu. Skroman čovek se slaže s drukčijim mišljenjem. Ponosan čovek nikako ne popušta. Preplavi ga tvrdoglavost, ona kritska (s Krita), makedonska, grčka, te je on u toj silini u stanju da sebi nanese svakakvo zlo. Mnogi i završe u zatvoru upravo zbog svog ponosa i besa koji im on izazove. Upravo te dve stvari brišu svako postojanje logike. Zatvaraju oči da ne vide zlo koje uzrokuje čovek i u dušu im se uvlači zima i ona im se ledi od ponosa do te mere da ne priznaju kako ih to brine. 
 
Ukoliko smo ljudi ispunjeni blagošću i ponizni, jedan će prihvatiti mišljenje onog drugog iako se u dubini duše možda i ne slaže s tim. Zarad mira će to učiniti. E, to je proleće. Spokoj. Mir. Lepota. Kažemo, nismo se složili nas dvojica, Jorgos i Kostas, ali smo se razišli u miru. Naše je pravo da se ne složimo uvek jer imamo drukčije mišljenje u vezi neke stvari. Zašto da ne. Ali da se ne svađamo zbog toga. Kad ne bi postojao ponos, ta tvrdoglavost koja nam u trenutku prevrne život naopačke, kako lepo bi živeli sa svima! Život bi nam bio večno proleće. Rajski. Hristov miomir (2. Kor. 2,15) zaista.
 
Bogohuljenje
 
Veoma je karakteristično za muškarce. Mi, Grci, držimo rekord u bogohuljenju. Bogohulimo samog Gospoda koji nam daje sunce, kišu, vetar. Lepotu proleća i drugih godišnjih doba. Usuđujemo se i bogohulimo umesto da smo zahvalni na tim darovima. Nažalost, ne vređamo samo Boga nego i naše bližnje, koji su slika i prilika Gospoda i naša braća po Hristu. Zašto, onda, sve to nipodaštavamo? Jedna lepa reč, jedno dobar dan, jedno Hristos vaskrse!, bolje je od svake druge loše reči. To je ono što služi na čast jednom hrišćaninu koji želi da živi ispravno svoj život, vođen tragom Isusovim da bi bio dobar primer za sve.
 
Ova tri greha bih želeo da istaknem vama za ljubav: bes, ponos i bogohuljenje.
 
Ako ta tri iskorenimo, preporodićemo se i život će postati lep čak i u zatvoru. Jer će duša biti oslobođena od grehova. Telo je to koje je iza rešetaka. Međutim, duša će postati slobodna jer više neće biti greha. Prava sloboda, nije sloboda tela nego duše. U nama je sloboda, ne izvan nas. Mnogi oni koji nisu u zatvoru, nesrećniji su od onih koji tamo jesu jer u njima dominiraju ovi gresi. Pitam vas, zar jedan ljut, ispunjen besom čovek može da oseti koliko je hleb sladak? Zar jedan tvrdoglav čovek može da oseti radost što je živ? Onaj koji bogohuli koji se usuđuje da vređa čak i Boga ljubavi i strpljenja, zar on može da živi slobodno, smireno, slatko? Zar je on srećan? Ne, nije. Zato što mu je duša zarobljena. On je rob svojih strasti, svojih grehova, svojih slabosti.
 
Evo me ovde, da vam govorim o slobodi duše. Zatvorićemo vrata, prozore i zarobićemo telo. Dušu, međutim, ne možemo. Ona ostaje slobodna kada nije grešna. Tako slobodan zatvorenik može s radošću da misli na svoju porodicu, rođake i prijatelje. Započeće pismo ovako: Poštovani roditelji, voljena deco, sama pomisao na vas mi donosi slobodu. Srećan sam iako sam u zatvoru. Borim se i strpljivo čekam taj dan kada ću izaći odavde i biti opet s vama. Ali ne kao onaj čovek koji je ušao ovde nego bolji nego što sam bio. Oslobođen grešaka s kojima sam ušao u zatvor jer je robija za mene bila oslobađanje od greha. Blagoslov Božji. Promenio sam se. Odbacio prošlost i sada sam radostan jer sam slobodan iako sam zarobljen. Slobodan sam u duši. I hvala Gospodu na tome.
 
 
Poštovani zatvorenici, Draga braćo po Hristu,
Život je lep i vredi da ga svako odživi ukoliko mu je duša slobodna. Slobodna od svakog greha koji može da bude teški lanac koji guši iskrena osećanja duše. Imajte na umu, molim vas, ove proste reči da ih se sećate i da imate strpljenja. Da budete ispunjeni snagom i voljom sve do onog dana kada ćete izaći iz ovog zatvora i nikada, nikada više da ne napravite iste greške. Da ne prekoračite nikada više ovaj prag.
 
Želim vam od sveg srca da svi živite slobodni. Slobodni telom i dušom i da slavite lepotu života makar bili siromašni ili slepi ili paralizovani. Lepota nastaje u nama. No, iznad svega treba da se u znak zahvalnosti poje psalmi ljubavi prema Bogorodici i njenom Sinu i Gospodu: O, slatko moje čedo... Slatko moje proleće! Hriste moj, koliko samTi zahvalan što sam Te upoznao! Toliko Te volim! S Tobom sam slobodan! S Tobom želim da živim i da postojim!
 
Budite istrajni, braćo! Budite strpljivi!
 
 
Članak arhimandrita Gervasija Raptopulosa
 Izvor: tromesečni pravoslavni časopis Puls, 50. izd. Jul-septembar 2014.god.
 
Prevela s grčkog Brankica Bogdanović
04 mart 2015 god.

Pročitano: 2163 puta