MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

OTAC HARALAMPIJE DIONISIJSKI – „NOVI MILOSTIVI“



Od svih vrlina, koje krase prostu i čistu dušu igumana oca Haralampija Dionisijskog, posebno se izdvaja, zaista ne imajući granice - milosrđe. Drugima je davao sve što je imao. Niko nije odlazio od njega pustih ruku.  Saglasno rečima svetog Jovana Zlatoustog, nijedna vrlina ne približava toliko jako čoveka Bogu, kao milosrđe. Svi koje je darovao, ukrašen vrlinom milosrđa starac otac Haralampije, mole se za njega Gospodu, i zato je i on sam bio pomilovan Bogom. Neka je večno sećanje na oca Haralampija, podvižnika milosrđa, koji zasluženo može biti nazvan „novim milostivim“, po ugledu na svetog Jovana Milostivog. Ispričaćemo nekoliko slučajeva, gde se vidi njegovo milosrđe, koje se ne sreće kod njegovih savremenika.
 
Kada se s braćom uselio u kelije Burazeri, ruski monasi koji su se ranije tamo podvizavali, ostavili su mu u nasledstvo značajna sredstva. Otac Haralampije, koji nije mogao sebi da dozvoli da koristi ono što nije dobio njegovim ličnim trudom, razdavao je sve to drugim manastirima.
 
Često, kada su ga molili za pomoć oni kojima je to bilo potrebno, on je praznio svu svoju manastirsku kasu, da posle bratija nisu imala za šta da kupe hranu.
 
Bratija su obrađivala svoju baštu. Iza ograde, pored puta, oni su obično ostavljali korpe s povrćem i voćem, tako da su svi prolaznici mogli da uzmu koliko su hteli.
 
Kada se otac Haralampije podvizavao u keliji Burazeri, mnogi oci iz Kapsale su mu se obraćali zbog svojih žitejskih potreba. On je s radošću davao čak više nego što su tražili. Kada su ga molili da im da konja radi prevoza tereta, on je požurio da ga sam osedla. 
 
Kada su oci dolazili na Božanstvenu liturgiju, odmah po njenom okončanju on je trčao do vrata da bi ih zadržao, da ne odu bez ručka u trpezariji, ili da im da, da ponesu hranu na put. Jednom je jednom podvižniku dao toliko veliku lubenicu, da taj nije mogao čak ni da je podigne.
 
Drugi put je, za vreme posete ženskoj obitelji u Epiru (okrug na severozapadu Grčke), zamolio sestre da ga ostave samog, da se pomoli nasamo pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice. Posle njegovog odlaska, sestre su našle na tom mestu koverat s krupnom sumom novca. Sestre je oduševio taj njegov postupak, jer su se tada nalazile u teškoj materijalnoj situaciji.
 
Kada je postao iguman u manastiru Dionisijat, otac Haralampije je nesebično razdavao milostinju svima. Kod manastirske kapije je stajao niz kanistera, flaša i flašica, koje su donosili oci iz pustinje, koje su, po njegovom blagoslovu, punili vinom, rakijom, maslinovim uljem, a zatim delili podvižnicima, zajedno sa povrćem, hlebom i drugom hranom.
 
Imovini Dionisijata su pripadale šume na Halkidikiju, površine na stotine hektara. Kada ga je jedan od staraca zamolio da mu da neveliki plac, da bi na njemu sagradio svoj skit, otac Haralampije je hteo starcu da da polovinu cele šume.
 
U svom manastiru je služio liturgiju svakodnevno. Donacije, koje su mu donosili hodočasnici na liturgiji, on nije unosio u manastirsku kasu, već ih je delio kao milostinju.
 
Kada je u tom kraju prolazio neki bednik sa listićem za sakupljanje milostinje, otac Haralampije je svakog nastojatelja pitao koliko će da mu daju. Potom je izračunao kolika će to ukupna suma biti, koju su nudili nastojatelji, i onda dodavao: „I još toliko od mene“.
 
Jednom je odredio za novog monaha pravilo da radi određeni broj zemnih poklona. Njemu se učinilo da je to mnogo. „Ostavi, - rekao je tada otac Haralampije, - ja ću ih sam raditi“. Monah se postideo i od tada je počeo usrdno da radi poklone sam.
 
Kada je đakon Dionisije (Firfiris), zamolio oca Haralampija da ga ispoveda, on mu je rekao: "Ako hoćeš da dođeš kod mene, najpre zatvori svoju prodavnicu“. I starac Dionisije, poslušavši ga, zatvorio je svoju crkvenu prodavnicu u Kareji. 
 
Drugi put su ocu Haralampiju ispričali da je jedan poznati sveštenik govorio da se kandilo pred ikonom Iverske Bogorodice, ne ljulja samo, već ga ljuljaju monasi, i on je na to odgovorio: „Kaži mu da skine mantiju“.
 
Jednom mu je jedan poznanik rekao da ga patrijarh moli da se pomoli za njega. Iznenadivši se, otac Haralampije se prekrstio i rekao: „A otkuda me on zna?“. I zatim je tužno dodao: „Teško monahu, koji je dobio ime, a ne blagodat“.
 
Jednom je ostao da prenoći u Solunu. Tog dana je odmah pored bila pijaca. Otac Haralampije je, s monahom koji ga je pratio, obišao sve prodavce iz milosrđa, da bi im pomogao, i od svakoga je po nešto kupio.  Zbog svoje velike prostote, prolazeći mimo prodavca ženske kozmetike, i kod njega je kupio, da čak nije ni shvatio šta je to što je kupio. Ipak, monah koji ga je pratio ga je upozorio da ne kupuje ništa što može kod ljudi da izazove čuđenje.
 
Otac Haralampije je govorio: „Kada sam bio u skitu starca Josifa, još kao mirjanin, prve dve-tri nedelje me je s takvom jarošću napadao đavo, da nisam mogao ni da spavam, ni da se molim. Tek što legnem da spavam, i eto đavola kod mene. Nekada u obliku psa, drugi put u čovečjem obliku, a ponekad i u liku lava.  Ja sam u strahu ustajao s kreveta na molitvu. Celu noć sam provodio bez sna, a danju nisam mogao da izvršavam svoje obaveze, ni da se predano molim. Kada me je starac pitao o mom životu u skitu, ja sam mu rekao o svom problemu. On me je ovako posavetovao: „Ako ti se u snu javlja đavo s jedne strane, okreni se na drugu. Okreni se na drugi bok, prekrstivši se, i on će otići. Ne treba obraćati na njega pažnju, jer kada se naučiš da se boriš s njim, sasvim ćeš prestati da ga primećuješ“. Tako se i desilo“.
 
„Nekoliko puta stradajući od svoje samovolje, i shvativši pravednost starca, najzad sam se urazumio. Od tog momenta, ja više nisam mislio o tome, šta da radim. Radio sam ono što kaže starac, i ni o čemu nisam mislio. „Uradi oče, to i to“, - govorio mi je on. „Blagoslovite“, - odgovarao sam ja. „Idi, oče, tamo“ – „Blagoslovite“. Nalazeći se na poslušanju, ja nisam imao usta. Samo uši. Ma šta da mi tražio starac, ja sam tog trenutka žurio da to izvršim. Od tada je kod mene došla velika blagodat. Čim sam prestao da se protivim i starcu, i bratiji, odmah je ona počela često da me posećuje. Od svog smirenja sam se napunio blagodati“.
 
Svakog ponedeljka, srede i petka, bez obzira na to što je obično bio veoma zauzet, ispovedao, služio svenoćno bdenje sa zemnim poklonima, on ništa nije stavljao u usta. Tek kada bi mu usta bila sasvim suva, usne je kvasio vodom.
 
Jednom su u Dionisijat došla dva monaha i zamolili za susret sa, njima poznatim, ocem Haralampijem. Rekli su im da je iguman u svom kabinetu. Pokucavši na vrata, rekli su: „Molitvama svetih otaca naših…“. Vrata su se vrlo malo odškrinula, i iza njih se pojavila glava prepodobnog igumana, koji im je jednostavno i neusiljeno rekao: „Do kraja kanona moram da napravim još 25 zemnih poklona“. Zatvorivši vrata, završio je sa zemnim poklonima, a zatim ih je, isto tako jednostavno i srdačno, pozvao u svoj kabinet. Oci su bili poraženi molitvenom strogošću i prostotom svetog starca.
 
Jednom, dok se otac Haralampije s još jednim monahom bavio zemljoradnjom, pored njih je prolazio jahač na konju. Konji se uplašio i oborio jahača. On je počeo da grdi oca Haralampija ne birajući reči. Starac pak, slušajući uvrede, ništa nije odgovarao i ostao je potpuno spokojan. 
 
On je govorio: „Mala nebriga vodi k velikoj, a ona – k padu. Mala prinuda privodi k velikoj, a ona  - k osvećenju“.
 
„Mi, duhovnici, odlazimo u pakao zbog popustljivosti, koju dozvoljavamo“.
 
Posebno je voleo monahe, koji čitaju molitve po brojanicama. Govorio je o monahu, koji za šest sati bdenja činio 120 puta po 300 Isusovih molitvi.
 
On je bio toliko čist i stran telesnim iskušenjima, da je govorio: „Stavi me da spavam među gomilu žena, ja sve jedno, ništa neću osetiti“. Za ceo svoj život, samo je jednom doživeo noćno pražnjenje.
 
Otac Haralampije je govorio da su mu potpuno nepoznati telesni gresi. O njihovom postojanju je saznao tek kada je postao duhovnik. Toliko je bio čist.
 
Na ispovesti mu se dešavalo da sluša tuđe grehe, koji su ga u njegovoj prostoti iznenađivali, govoreći: „Zar je to istina? Zar se i to događa?“
 
Neki monah iz njegove obitelji, često se ljutio na igumana. Otac Haralampije je dolazio do njegove kelije ujutro, kucao na vrata, ali on se iz inata nije odazivao. Tada ga je iguman smireno molio: „Oče, otključaj mi, i zatražićemo jedan od drugog oproštaj, jer ja idem na službu“, i vršio je pred njim zemni poklon.
 
Govorio je: „Onaj ko želi da ode u pustinju (izolaciju), mora liti suze. Ako nema suza, ne treba da ide u izolaciju“.
 
I još je govorio: „Razum, za vreme službe, mora se usmeravati na molitvu, a ne na ono što čujemo“.
 
Otac Haralampije je bio neobično jak čovek i satima je mogao da stoji na molitvi. Za vreme Božanstvene liturgije, neprestano je plakao, i njegovo lice se menjalo do neprepoznatljivosti, postajalo je anđelsko. Po okončanju liturgije, ono je ponovo poprimalo svoj uobičajeni izgled.
 
(«Iz asketske i ishaističke svetootačke tradicije“. Aton, 2011. god., str. 655-662)
 
Prevod s novogrčkog: redakcija internet-izdanja „Pemptusija“
 
Prevod sa ruskog S.M.
24 februar 2015 god.
 
Izvor: http://www.pemptousia.ru/

Pročitano: 2168 puta