MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O BOŽIJIM ČUDIMA



U crkvi su se uvek dešavala čuda, i svako čudo uvek privlači pažnju kako vernika, tako i nevernika. Nevernici nastoje da čuda opovrgnu pomoću razuma, kojeg svetitelj Ignjatije Brjančaninov naziva lažnim umom, kojim bi hteli da dokažu da je čudo – prirodna pojava, koja ili nije poznata u nauci ili se naučno ne može objasniti. Vernici u čudu vide dejstvo blagodati Božije.

Čuda svedoče o Bogu. Njihov cilj je da nevernike okrenu ka Bogu, a vernike da utvrde u veri. Ali sveti apostol je rekao proročki da će nastati vreme kada će proroštva prestati, i kada će jezici zaćutati (1 Kor. 13,8). Još u IV veku svetitelj Jovan Zlatousti je govorio da su čuda postala prava retkost. Razlog tome je što znamenja nisu potrebna vernicima, nego nevernicima! (Kor.14,22). Apostolske propovedi su bile propraćene mnogobrojnim čudima. To je bilo neophodno, da bi ona odjeknula u mnogobožačkom svetu, među ljudima koji nisu tada znali za Boga. Sada, kaže sv.Zlatousti, se Jevanđelje propoveda po celom svetu, te je stoga i potreba za čudima nestala, i propovedanje hrišćanstva ide uz pomoć drugih sredstava. Najbolja propoved jeste blagočestivi život hrišćana, koji žive po Jevanđeljskim zapovestima. «Znaci Božiji su bili dati da podrže reči Božije. Čuda su svedočila o sili i značenju reči. Suštinska je bila reč. Nije bilo potrebe za čudima, gde se prihvatala reč, gde su se razumele one vrednosti koje su bile rečima i iskazane. Čuda su snishođenje nemoći ljudskoj», piše sveti Ignjatij Brjančaninov, episkop Stavropoljski./1/

Sred oskudnosti svetih čudotvoraca u svetu, o kojem su pisali drevni oci, izdvaja se pravoslavna Grčka. U Grčkoj se nalazi Sveta Gora Atonska, u kojoj se po Promislu Božijem monaški život sačuvao do današnjih dana. Na Svetoj Gori se spasavaju podvižnici gotovo svih pravoslavnih naroda. Uticaj Svete Gore na ceo pravoslavni svet je ogroman i sigurno neizmeran. (Posebno vam preporučujemo da pročitate knjigu shiarhimandrita Heruvima «Iz udela Majke Božije» (Kijev 1998). Po našem mišljenju to je jedna od boljih knjiga o Svetoj Gori koja je objavljena u Rusiji; po svojoj dubini se može porediti sa čuvenim «Pismima Svetogorca»). Sveta Gora ima pre svega blagotvoran uticaj na pravoslavnu Grčku. Stoga su mnogi grčki podvižnici ovog vremena imali dar čudotvorstva, a posebno oni koji imaju vezu sa svetogorskom duhovnom tradicijom. Evo šta piše poznati svetogorski starac, naš savremenik, shimonah Pajsije (Jeznepidis, + 1994) u predgovoru svoje knjige «Oci - Svetogorci»: «Veoma me progoni savest, što ja, kao monah početnik, nisam sastavio žitija blagočestivih otaca, koji su se podvizavali na Svetoj Gori sasvim nedavno. Oci tog vremana su imali veliku veru i jednostavnost, i većina njih je bila neuka, ali pošto su imali smirenje i podvižnički duh, njih je neprestano posećivalo božansko prosvećenje, dok su se za to vreme, u našem veku, umnožila logička znanja, i nažalost pokolobana je iz osnova vera u ljudima i njihove duše su se napunile pitanjima i sumnjama. Tada je bilo moguće gotovo u svakom mestu čuti priče o čudima, i to je bilo potpuno prirodno. Nalazeći se u takvoj duhovnoj atmosferi, nisam mogao ni da zamislim, da će proći neko vreme, a da će se sve promeniti. Nije mi ni jednom palo na pamet da zapišem tadašnje događaje i čuda vredne sećanja za sledeća pokolenja.

Žitija drevnih ruskih svetih obiluju čudima koja su se zaista i događala. I pri pažljivom čitanju opisa života svetih XIX i XX veka, videćemo da su oni imali mnoge različite darove Duha Svetoga, ali samo malobrojni su imali i dar čudotvorstva za vreme svog života. Takvi su sudovi Božiji.

Očigledno je da čuda neće prestati, što svedoči i proroštvo Otkrovenja, o tome, da će se dva Božija svedoka (Po objašnjenjima sv. Otaca to će biti sv. proroci Enoh i Ilija) javiti u poslednje dane da razotkriju antihrista i prorokovaće hiljadu dvesta šezdeset dana, imaće vlast da zatvore nebo za vreme njihovog prorokovanja, i vlast nad vodama – da ih pretvore u krv i da pogađaju zemlju svakakvim ranama (Otkr.11, 3,6). Ali u poređenju sa prvim vekovima hrišćanstva, u poslednja vremena čuda će biti veoma retka pojava.

U savremenim pravoslavnim izdanjima se objavljuje mnoštvo «čudesnih» slučajeva. Ali, nažalost, izdavači u trci za nekom duhovnom senzacijom, ne proveravaju uvek i njenu istinitost, i stoga su često neka čuda pod znakom pitanja. Posebno često se to dešava u periodičnim novinskim izdanjima.

Nije ni za koga tajna, da savremenu Crkvu gotovo većinom čine neofiti, stoga mnoge pravoslavne novine i televizijski programi nisu dovoljno duboki, površno iznose događaje. To je normalna pojava. Pravoslavna Crkva u Rusiji je dobila slobodu da govori nekoliko godina unazad, posle desetine godina ćutanja. U početku, u mnogim izvornim izdavačkim kućama pre revolucije, nalazili su se sveti ljudi: ili neposredno, ili su davali blagoslov izdavaču na ovu delatnost i cenzurisali materijale. Ipak nasleđe pravoslavnog izdavaštva je bilo prekinuto razuzdanošću proleterskog kulta. I krenuli smo sve iz početka.

U Crkvu dolaze mlade snage, ljudi koji se još uče. Oni donose sa sobom i svoje poglede, ne uvek zrele, ponekad nepravilne. I to nije ništa čudno, drugačije i ne može biti. Ne može se očekivati od rok - muzičara, koji prvi put pročita Jevanđelje, da baci gitaru. On će nastaviti da peva, ali njegova pesma će odražavati i njegov put ka Bogu. Filmski režiser neće ostaviti film, ali će njegovi filmovi odražavati njegova duhovna traganja. Novinar, koji tek počne da ide u crkvu, najverovatnije će smatrati da je za njega veoma dobro da radi za pravoslavni časopis. Ali takav čovek mnogo toga još ne zna. U njegovim člancima duhovni život će izgledati onako kako ga on shvata, to jest ne duboko, suštinski. Nema u tome ničega lošeg: bolja su i takva izdanja, nego nikakva, i kad počnu da izlaze, to treba na svaki način pozdraviti. Takvi novinari bi trebali da bez koristoljublja, velikodušno govore o Hristu svojim savremenicima, koji još nisu spoznali Boga.

Govorimo o nedostacima, i ni na koji način ne želimo da ukoravamo pravoslavne novinare i pisce, s nadom da će nas poslušati i pravilno razumeti. Možemo pokušati da usvojimo iskustvo pravoslavnih izdanja pre revolucije u našoj otadžbini, recimo ugledavši se na sačuvane tomove «Dušekorisnih knjiga», «Hrišćanskog štiva», «Duhovnog sagovornika». «Trojičnih listića» i «Atonskog listića». Ova izdanja odišu dubokom crkovnom duhovnošću, i uz to tamo objavljeni materijali nemaju nikakve ushićenosti, egzaltacije, nego imaju zdrav karakter.

Neophodno je trezveno se odnositi prema čudima. Ne tvori čuda samo Božija blagodat. Zna se da će se antihrist, zbog utvrđenja svoje vlasti nad svetom, naveliko poslužiti čudesima. Satana uvek uzima izgled Anđela svetlosti i njegove sluge – izgled sluga pravde (« Kor. 11, 14-15). Među ostalim stvarima za obmanu, koriste se oni i čudesima, nastojeći da izazovu utisak kod posmatrača i da ih nateraju da se poklone satani. Lažna čuda nisu privlačna, opterećuju, pre nego što privode ka spoznaji nedostižnog. U Delima Apostolskim opisuje se slučaj, kada je neka sluškinja, opsednuta zlim duhom «pogađanja», govorila svima da su Apostoli – sluge Boga Višnjega, koji blagoveste put spasenja (Dela, 16, 16-18). Ali apostol Pavle je isterao zlog duha, ne trpeći da oni prorokuju. Po objašnjenjima Svetitelja Jovana Zlatoustog, sveti apostol je rasudio ovako, jer ako zli duh ima sposobnost da govori tako, znači da sprema nekakvu zamku, što se na samom delu i desilo. Kada je demon izašao, apostoli su bili pretučeni. Sveti Zlatoust kaže, da oni nisu izagnali ovog demona, tada bi se desilo nešto još gore.

Duhovni pisci poslednjih vremena, posebno svetitelj Ignjatije Stavropoljski, skreću pažnju posebno na lažnu duhovnost, koja se do krajnosti umnožila u naše vreme. Lažna duhovnost nastoji da privuče na sebe pažnju lažnim čudesima. Svetitelj kaže, da je to - đavolska zamka, koja ima za cilj – klevetu na Pravoslavlje. Ali «laž ne može da vlada zadugo» (sv. Ignjatije). Nema ničega tajnog, što neće biti javno. Lažna čudesa će pre ili kasnije biti razotkrivena, samim tim posramivši one koji su ih činili, i sablaznivši one koji su im poverovali.

Gospod je razotkrio Jevreje u sujetnom traženju znakova i čuda: «Rod ovaj lukav i preljubotvoran, znake traži, ali znaci mu se neće dati (mat. 16, 4). Ne obazirući se na velika čuda: deset kazni egipatskih, razdvajanje Crvenog mora pri izlasku izrailjaca iz Egipta, ognjeni stub, koji ih je vodio u pustinji, mana (nebeska hrana, prim.prev) koja je pala s neba, pad Jerihonskih zidina i na mnoštva drugih čuda - jevrejski narod je, po svedočenju Svetog Pisma, ostao tvrdokoran i neveran, i na kraju i pored mnogobrojnih divnih čuda koja je ucinio Gospod Isus Hristos, koja do tada niko nije činio (In.15,24), oni nisu priznali Mesiju...

Svojstvo površnih ljudi jeste da traže čuda, koje bilo ko da učini, predstavlja za njih samo jarku scenu, efektnu zabavu. Njima, u suštini, nije toliko važna istina, oni neće da se trude da ispune jevanđelske zapovesti zbog sticanja vrlina. Hrišćanstvo takvih ljudi se sastoji u razgovorima uz šoljicu kafe «o važnim stvarima». Svetitelj Ignjatije piše: «Reč Božija – je duhovno čudo koje, budući darovano čoveku, sadrži i sve što mu je potrebno za njegovo spasenje, i odvojena materijalna čuda nisu potrebna. Hrišćanin, kojem nije poznato ovakvo svojstvo reči, otkriva svoju ohladnelost prema reči, on je u ne znanju reči Božije ili u mrtvom znanju samo slova».

Čudo ne označava bolju propoved. Bog traži ljubav čovekovu, dobru volju, da slobodno ide za Njim. Čudo ne može biti nešto nasilno nad osećanjima i voljom čoveka. Vera, koja je rezultat nekog čuda, ako nije zasnovana na životu po jevanđeljskim zapovestima, pre ili posle će postati sujeverje ili može čak da se i izgubi. Bog se otkriva čoveku, koji živi savesno, koji sluša unutarnji glas savesti u svojoj duši. Čovek se utvrđuje u veri, kada živi po Jevanđeljskim zapovestima. «Da bi znali značenje reči, treba ih ispunjavati. Kada se ispunjavaju Jevanđeljske zapovesti, počinju brzo da menjaju, izgrađuju, oživljavaju čoveka, menjaju njegov način misli, srdačna osećanja, samo telo: jer Živo slovo Božije i deluje, i oštrije je od svakog mača sa oštricom sa obe strane, i prolazi do razdelenja duše i duha, delova tela i mozga, sudeći pomislima i mislima srca (Jevr. 4. 12)» /4/. Piše sveti Ignjatije. Živeći po Jevanđelju, čovek dostiže sjedinjenje s Bogom. Takav život, uči čoveka da vidi svet onakvim kakvim ga je Gospod sazdao, kao veliko čudo Božije. Pravi hrišćanin ne traži čuda, koja su suvišna za njega, niti horoskope. «Onaj, koji je predao sebe volji Božijoj, nema potrebe da zna budućnost» (sv. Ignjatije). Brižljivo, s velikim naporom traži samo jedno – ispunjavanje volje Božije. Volja Božija se skriva u Zapovestima Božijim. Pravi hrišćani traže istinska svedočanstva o Bogu u primerima blagočestivog života.

U besedi «Razgovori o čudima» svetitelj Ignjatije, između ostalog, navodi primer iz žitija prep. Antonija Velikoga, kada je neki mladi monah zapovedao u pustinji divljim magarcima. «Kada je prepodobni Antonijr čuo o ovom čudu, odnosio se s nepoverenjem prema duševnom stanju ovog čudotvorca; i ubrzo se pronela vest o tužnom padu monaha». Drevni oci savetuju da se pri izboru duhovnog nastavnika ne vodi računa ni o čem drugom, sem o blagočestivom životu duhovnika: «Ne reba tražiti rukovođenje od onih, koji imaju dar proroštva ili prozorljivosti, nego pre svega – od istinski smirenomudrenih» piše sv. Prep. Jovan Lestvičnik (Reč 4, 120).


U poslednje vreme, po predskazivanju drevnih otaca (svetitelj Nifont Carigradski), oni, koji uistinu sluze Bogu, blagorazumno će se kriti od ljudi, i neće među njima tvoriti čuda i znamenja, nego će ići putem delanja (molitvenog, prim. prev) sa smirenjem. Svi istinski podvižnici XX veka su tako i postupali. Oni su pažljivo sakrivali svoje duhovne darove.

Primer može biti ispovednik vere, zadivljujući podvižnik, za života poznat samo uskom krugu ljudi, iguman Nikon (Vorobjev, + 1963), i njegova knjiga pisama pod nazivom «Ostaje nam pokajanje» (M. 1997) koja je duhovni dar savremenom hrišćaninu. Iguman Nikon je govorio, onima koji su želeli da budu njegova duhovna čeda, da on ne smatra sebe ničijim duhovnim ocem, i da može, po meri svoga uzrasta i životnog iskustva samo da podeli s njima svoje znanje. Otac je postavio strogi uslov onima koji su s njim kontaktirali, da nikada o njemu nikom ne govore, i da mu nikoga ne dovode. Onima koji su želeli da žive pored njega, po svome velikom smirenju, bi govorio, da nemaju nikakve koristi da žive pored čoveka koji zna kako treba da živi, a ne živi takvim životom.

Ljudi, koji su bili u duhovnom kontaktu sa ocem Nikonom, sećaju se da je otac često ponavljao: «Takvog duhovnog rukovođenja, koje podjednako treba i meni, i Vama, danas nema.» Nikada nije zahtevao da ga u svemu slušaju, iskazujući svoje mišljenje upravo samo kao mišljenje, ostavljajući slobodu da čovek postupi i drugačije u slučaju, naprimer, promene okolnosti, i nikada i ničim nije obavezivao one koji su ga pitali za savet. Samo u jednom savetu je otac bio kategoričan: «Ako Vam nekada neki od sveštenika kaže: idite za mnom, Ja ću vas voditi po duhovnom putu, - bežite od njega; takav čovek je u prelesti».Očigledno da ovakav duhovnik nije svestan težine odgovornosti koju bi hteo da preuzme na sebe, jer svaki čovek koji mu dolazi sa njemu svojstvenim nemoćima – pre svega je krst za pastira. Sam O. Nikon je zaista tvorio čuda i iscelenja, o čemu ima svedočenja, ali ih je veoma brižljivo krio.

Za primer Jevanđeljskih reči: «Ako i iz mrtvih vaskrsne, a nema vere» (Lk. 16,31) – o. Nikon bi navodio priču sveštenika iz logora, koji je tada bio u Sarovskim logorima. Jednom su leti zatvorenike poslali da nešto kopaju na reci, i oni su iznenada videli, da se na dnu rečice pojavila ikona Spasitelja Nerukotvornog. Svi koji su radili, zastali su, zadivljeni i prestali da kopaju, stajali su samo tako i gledali. Stražari su dotrčali da vide o čemu se radi, progurali se i isto su videli ikonu. Brzo su naredili da se kopa na tom mestu, da bi uklonili ikonu. Ali ona nije nestala. Onda su počeli da je zasipaju...Otac Nikon je govorio: «Ako čovek neće da poveruje, nikakvo čudo ga neće ubediti».

Ne samo sveti ljudi, nego i svaki hrišćanin, koji hoće da živi blagočestivo u nimalo jednostavnom, našem vremenu, skrivaće se, izbegavaće glavne dužnosti i vidan položaj, da bi u tajnosti sluzio Bogu, povremeno se susrećući sa odredjenim krugom njemu duhovno bliskih ljudi. Poznati su nam neki sveštenici, prvenstveno monasi, koji upravo iz ovih razloga izbegavaju da uče i propovedaju, iako im se čini da je upravo to njihova obaveza. Oni ne nastoje da uvećaju broj svojih duhovnih čeda, ograničavajući se time, da ih je Gospod već doveo njima, a svojom glavnim poslom smatraju molitvu. Smatraju i da je pastir – pre svega onaj koji stoji pred prestolom, koji sluzi Božanstvene Tajne, molitvenik za svoju duhovnu decu. On je u tolikoj meri sposoban da rukovodi druge, koliko je sam dostigao uspeh u molitvi i duhovnom delanju. Svetitelj Ignjatije je prorekao da ce u poslednja vremena u tolikoj meri prevladati fariseji, da će istinske sluge Božije, spasavajući se od njih, biti prinuđeni da se sakrivaju, onako kako se Spasitelj sakrivao od Iroda u neizvesnom i malo naseljenom Nazaretu.

Pre nego što se uzneo na nebo, Gospod je zapovedio učenicima da budu u Jerusalimu, dok se ne obuku u silu sviše (Lk. 24, 49). Ovim se označava tajanstveno prebivanje unutar sebe, prebivanje prvenstveno u molitvi i trezvenosti, u čitanju Božanstvenih i otačkih knjiga. Ono treba da traje onoliko dugo, sve dok blagodat Božija ne oseni dušu na vidljiv način. Tek tada sluga Božiji, obučen u blagodat, može da izađe da propoveda Jevanđelje. Propovedati može samo čovek jak duhovno, apostol, poslan Bogom.

«Mnogi, piše prepodobni Isak Sirin, - su činili znamenja, vaskrsavali mrtve, trudili se u obraćanju zalutalih, tvorili velika čuda, privodili druge k poznanju Boga, a posle toga su oni sami, oživotvoreći druge, upadali u prljave i mrske strasti, umrtvivši sami sebe... Ljudi koji tvore znamenja, čuda i silu u svetu ne mogu se porediti sa onima koji tihuju u poznanju. Bezdelatno tihovanje molitveno zavoli više od toga nego da hraniš gladne u svetu i da obraćaš mnogo naroda da se poklanjaju Bogu», govori prep. Isak (Sl. 56). Očigledno je da se ovde zahteva na prvom mestu molitveno delanje, koje je čak iznad sposobanosti obraćanja ljudi Bogu.
Dopuštena je propoved blagočestivih mirjana, koji, živeći sred ljudi, i tako razgovaraju s njima. Oni nisu u stanju da nose monaško molitveno delanje. Bolje da govore o Bogu, nego da praznoslove. Mi smo nemoćni ljudi, Ali Gospod je tako uredio, da smo i mi dužni da nešto činimo u ovom svetu, iako su naša dela uvek nesavršena i sa primesom strasti. Za čoveka monaškog sklada, propovedanje – je velika odgovornost, veliki trud, opasan u duhovnim relacijama. Stoga, nekih delatnosti je bolje da se čovek i ne prihvata. Mnogi, veoma mnogi, koji su se prihvatili propovedanja, sami su poginuli.

Život Crkve nisu samo čuda i znamenja, duhovni život je dvostruko dublji i raznovrsniji. Čuda i znamenja kojim treba da se proslavlja Gospod Svedržitelj, ne bi smeli da postanu povod sujevenim ljudima za huljenje na Ime Božije.

Mi živimo u blagodatnom vremenu duhovnog preporoda Pravoslavne Rusije, i prema proroštvu ruskih i slovenskih svetih, odavde treba da krene propovedanje reči Božije i drugim narodima. «Možda, još i Kinezi, Indusi, Japanci daju svetu i Pečerske Lavre i nove Antonije i Teodosije, i Sergije, i Serafime», pisao je 1925. godine, jednom od pravoslavnih sveštenika u Parizu, poznati podvižnik i duhovni pisac XX veka mitropolit Venjamin (Fedčenkov) /5/.

Sedamdeset godina komunističkog progona, koji je po svojim razmerama i krvoproliću, prevazišao sva dotadašnje progone u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, bili su na neki način neophodni. U životu svakog hrišćanina, koji stremi ka duhovnom savršanstvu, po svedočenju svetih otaca, neophodan je period otvorenih iskušenja od strane palih duhova. Svetitelj Ignjatije Brjančaninov piše: «Iskušenja od strane zlih duhova, se obično dopuštaju posle savladavanja iskušenja palom prirodom, od sveta i od ljudi. Ne stupivši u borbu sa duhovima i ne izdržavši je kako bi trebalo, podvižnik ne može u potpunosti da raskine veze s njima, stoga ne može dostići potpunu slobodu od ropstva njima, ni u ovom ni u onom veku. Pobednik u ovoj borbi se uvenčava posebnim duhovnim darovima»/6/. Slično se događa i celom hrišćanskom narodu. Period komunističkog progona predstavlja gotovo najplodonosniji period u istoriji Ruske Crkve. Ona je za kratko vreme dobila toliko svetih, koliko nije imala cela hiljadugodišnja istorija hrišćansva u Rusiji. Pa i u istoriji Vaseljenske Crkve nikada se nisu pojavili toliki sveti za tako relativno kratak vremenski period.

Nije bila slučajna ni tristogodišnja vladavina mnogobožaca – Tatara u Rusiji. Koliko god da je to pardoksalno, bila je to promisao koja je poslužila za učvšćavanje hrišćanstva, koje je bilo prihvaćeno za većinu samo površno, pre svega, kao obred, o čemu svedoče beskonačni razdori i ostaci mnogobožačkih verovanja među prostim ljudima. Narod, kao i čovek, da bi ojačao u veri, treba da prođe kroz mnoga stradanja, iskušenja, ispite. Kada nemamo više na koga da se nadamo, i kada su nemoćni knezovi i sinovi ljudski, ostaje nam samo da se u pokajanju molimo Svedržitelju. Kada se, voljom Božijom, približio kraj mongolsko - tatarskog robovanja, Gospod je poslao Rusima prepodobnog Sergija Radonježeskog. Poslao ga je upravo tada, kada je prepodobni Sergije bio potreban Rusiji. Ranije ga narod ne bi razumeo, ne bi ga prihvatio, i pored sve njegove duhovnosti i svetosti, ne bi bio zapažen u Rusiji, bio bi malo kome poznat. Iguman zemlje Ruske je stajao na početku ujedinjenja ruskih zemalja, praktično na početku stvaranja Ruske Države. Upravo su učenici prepodobnoga Sergija, razišavši se po svim krajevima Rusije, duhovno pripremili narod ka ujedinjenju. A da li bi i došlo do ujedinjenja da nije ni bilo tatarskog iga.

U godinama komunističkih progona, ne obazirući se na strašne, do tada nikada veće ispite i nevolje, koji su se obrušili na našu Rođenu zemlju, narod je, tim više, verovao, da će posle ovoga doći preporod. Posebno su poražavajuće reči i poslanice Svetog Patrijarha Ispovednika Tihona, koji nikada i nigde nije govorio o bliskom kraju sveta. Naprotiv, mnogo puta je Sveti patrijarh Tihon prorokovao, da će posle završetka ispita i očišćenja nevoljama u Rusiji nastati duhovna svetlost i procvat: «kako je brz i detinje poverljiiv bio pad ruskog naroda, razvraćenog mnogo godina načinom života i učenjem ne svojstvenim našoj hrišćanskoj zemlji, isto tako plameno i čisto će biti i njegovo pokajanje, i niko neće biti tako ljubazan srcu narodnom, kao pastir rodni njegove Majke Crkve, koji ga je i izveo iz egipatskog zla.».

Posle perioda prosvećenja Rusije koja se udaljila od Boga, svetlost Hristove vere, koju je primio ruski narod Pravoslavljem, odražavaće se pre svega u tome, što će Jevanđelje postati osnova života običnih ljudi i obnovljene crkve će se ponovo napuniti onima koji se mole. Postepeno će pravoslavni, duboko crkveni ljudi zauzeti određena vodeća mesta u upravi države, podignuće se iz osnova ekonomija, nauka, kultura, politika, imaće značajan uticaj i na vojne sile. Po predskazanju grčkog svetitelja XVIII veka prepodobnog mučenika Kozme Etolskoga, ruska vojska treba da uđe u Konstantinopolj i da oslobodi Svetu Sofiju od muslimana, i bitka pri tome će biti takva, da će Bosfor biti crven od krvi. Car Imperator je 1916.godine imao već utvrđen plan oslobođenja Konstantionopolja Crnomorskom flotom, kojom je tada komandovao veliki ruski patriota, na kraju jedan od vođa Belog pokreta admiral A. Kolčak. Vojna dejstva su trebala da počnu u proleće 1917. godine. Ali Gospod je, po nepoznatim Njegovim sudovima, odgodio ispunjenje proročanstva.

Može se videti, da su se ispunila i proroštva prep. Serafima i drugih svetih o tome, da će u Rusiji biti pravoslavni Car. Sve to, možda, i izgleda neverovatno, ali samo 10 ili 15 godina unazad, niko nije mogao ni zamisliti, da će biti otvorene crkve i manastiri, da će gromoglasno da zazvuči Jevanđelska poropoved, da će se slobodno izdavati pravoslavne knjige, da ce sveštenike zvati u škole, na radio, na televizor, i da će biti uobičajeno prisustvovanje episkopa ili jereja na državnim sastancima i da će oni osveštavati atomske podmornice ili kosmičke brodove.

Stoga, verujemo, da će se ispuniti reči svetih otaca o budućoj velikoj predodređenosti Rusije. Tada će nositi Ruski misionari reč Božiju narodima, koji ne znaju za Boga. I za utvrđenje vere sredi, «malih sila» činiće velika znamenja i čuda. «Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, i ne znaš odakle dolazi i kuda ide» (In. 3. 8).
Amin.
 
Prevod s ruskog: Nataša Ubović

Preuzeto sa www.wco.ru/biblio/books/

Pročitano: 12551 puta