MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U Africi postoji država Uganda koja se nalazi blizu jezera Viktorija Niandža i nastanjena je mnogobrojnim zajednicama. Većina meštana pripada rodu Baganda, zatim Buniori, Hamidi i svi su oni crnci. U šumovitim delovima zemlje žive oni ljudi niski rastom – pigmeji, staro, izvorno pleme od koga sve veći broj napušta domove i odlazi u druge delove Afrike. Još od vremena Stenlija koji je došao tu da pronađe Livingstona 1875.god. počeli su da se pokrštavaju u malom broju ondašnji meštani i postaju hrišćani. U početku su tu dolazili engleski misionari a kasnije i katolici. No još mnogo pre njih, tu je stigao Koran jer su arapski trgovci putovali i u mnoga druga i još udaljenija mesta. Islam je bio duboko ukorenjena vera ali su hrišćani uz mnogo truda uspeli da privuku ljude ka Hristovom učenju i na kraju da pobede. Danas, na sto ugandskih crnaca, njih tridesetoro su hrišćani, četvoro muhamedovci a ostali idolopoklonici.

 

Pre nekoliko godina, doputovala je jedna grupa Engleza u Ugandu, u mesto koje se zove Nagona Ko ubi. Jedan crnački vođa je imao sina i dao ga je na učenje engleskog jezika. I zaista, to crnče je imalo talenta za učenje i sluh za jezik te su ga Englezi zavoleli. A kada je došlo vreme da se vrate svojoj domovini, ostavili su mu nekoliko knjiga koje su imali pri sebi. Među tim knjigama je bio i Stari Zavet kao i sažeta istorija antičke Grčke. Kada je crnče pročitalo tu istoriju, toliko se oduševilo junaštvima i prostim životom Spartanaca da je samo o Sparti govorilo i na kraju je promenilo ime u Spartanac, kako se i dan-danas tako zove. Pitao je koje su vere današnji Grci i saznavši da su pravoslavni hrišćani, nije hteo da se krsti od katoličkih sveštenika niti aglikanskih već je napisao na jednom ogromnom komadu hartije Pravoslavna zajednica Sparte, čekajući da neko od grčkih sveštenika dođe u Ugandu i krsti njega i još nekoliko zaljubljenika u grčku istoriju – njegovih istomišljenika. Čekao je mnogo godina i stalno pitao Grke koji su tamo živeli, kada će doći i neki naš sveštenik. To mi je ispričao jedan grčki misionar koga sam upoznao pre mnogo godina a s kojim sam se združio jer je čitao neke moje knjige. Rekao mi je, dakle, da crnci mnogo vole našu pravoslavnu veru i da su oduševljeni vizantijskom muzikom i psalmima. I iako su svuda gledali ikone s katoličkom Bogorodicom, čim su videli ikonu s crnokosom, vizantijskom Bogorodicom, odmah su pritrčavali da se poklone i poljube ikonu s odanošću, imajući veliko izbuđenje od radosti što je pred njima stajao sveštenik duge brade i kose a što je to retkost u Ugandi. Rekao mi je tada da kad bismo imali sredstva da često šaljemo misionare u afričke zemlje, da bi imali najviše pravoslavaca crne rase. I pošto sam i ja pevao psalme zajedno s njim, predložio mi je da odemo zajedno tamo jer je samo jedan monah i pevao psalme i služio liturgiju. Tako je taj misionar bio jednom prilikom u Ugandi da tamo krsti decu Grka koji su tamo živeli i oni su mu ispričali za Spartanca. Otišao je u selo gde je onaj živeo. Kada je video sveštenika, Spartanac je skakao od sreće. Tako ga je krstio s ostalim Grcima u jednoj reci, dajući im pravoslavna imena: Jovan, Nikola, Konstantin, Đorđe, Grigorije, Zlatousti, Marija, Katarina, Jelena, Varvara, itd. Posle dve godine otprilike, Spartanac je rukopoložen u sveštenika i pošto nije imao mantiju, napravio je od nekih čaršava posvećujući se religiji i boreći se za pravoslavlje.

 

 

1942. godine aleksandrijski patrijarhat je poslao episkopa Aksomisa Nikolaosa u posetu istočnoj Africi. Kada je stigao u Kampalu, glavni grad Ugande, dočekao ga je otac Spartanac zajedno sa još jednim sveštenikom. Klečeći su mu poljubili ruku i primili njegov blagoslov. Bili su presrećni što vide jednog episkopa pravoslavne crkve koga su godinama čekali. Odveli su ga u Nagonu i Kosubi, koji se nalaze na periferiji Kampale. Umesto zvona, udarali su bubnjeve. Njihova mala crkva je zapravo bila koliba napravljena od blata a koja se po njihovom dijalektu naziva tekul. Unutrašnji prostor je imao trskom ograđen oltar. Sve je bilo siromašno, jednostavno i prosto, baš kao u našim pustinjskim crkvama. Postojalo je nekoliko ikona s grčkim slovima. Deca su se podelila u dva reda da bi mogao da prođe episkop i uđe u crkvu. Tu, ispred se bilo okupilo mnogo sveta. I dok su bubnjevi udarali jednoglasno, episkop, Spartanac i njihova pratnja su kao mala povorka ulazili u crkvu. Istovremeno su se čuli Davidovi psalmi 120 i 135 koji kažu:

 

 

Kako su zagonetne i velike Božje tajne! Čak je do Ugande stigao miris Hrista, kao kad žednu zemlju preplavi velika, životna reka, slatke reči Davida proroka, koje su osvežile i ugasile žeđ žednih duša, crnih usta, crnih lica. Gospode, ko nije utolio žeđ od tvoje vode života, taj je neuništiv i spreman za večni život. Crni jezici su Te psalmovali u Niandži, Toru, Agoli, Keniji i kažu da su zauvek u Tvojoj milosti. I u tom Tvom novom nasleđu, raduje se i zaživljava drugi Herms, drugi Tavor i Liban i planine Ruvendžori, Mfiburo i Elkon koji bljuje vatru sa svog vrha.

 

Na sredini crkve je bio postavljen drveni tron na koji je seo episkop Nikolaos, dok su s njegove leve i desne strane bili otac Spartanac i jedan drugi sveštenik. A kada su se završili psalmi, stao je pred episkopa otac Spartanac i izgovorio neke reči pune vere i vatrene ljubavi prema pravoslavnoj Crkvi i Hristu. Pozdravio ga je u ime svete prezviterske Ugande, u ime sveštenika, đakona, sledbenika, studenata bogoslovije i celokupne ugandske pravoslavne zajednice. S bolom u glasu je ispripovedao patnje, borbe, duhovno siromaštvo njegovih sugrađana i kako je petnaest godina čekao da dođe neko od pravoslavnih, duhovnih pastira i mole ga da ih oslobodi zla, da im otvori vrata ključem spasenja i primi i njih u svetu pravoslavnu apostolsku Crkvu. Tvoje je delo, rekao je, da u stado dovedeš svako jagnje i da ga žrtvuješ Gospodu za spas njegove duše. Ni jedan dar nije toliko vredan za Boga, koliko jedna spašena duša. Ceo svet nije toliko vredan, rekao je otac Spartanac, koliko jedna spašena duša. Mi smo izgubljene duše i žudni smo spasa. Nek Gospod blagoslovi tvoju misiju i neka otvori svoja vrata nama, da bi se sjedinili s apostolskom pravoslavnom Crkvom i prestolom apostola i jevanđeliste Marka. Episkop Nikolaos mu je zahvalio i uverio ga da će njihovo sjedinjenje biti poželjno i moguće uz Božju pomoć. Čim je završio svoj govor, svi prisutni su mu prišli i klečeći mu ljubili ruku, prekrstivši se. Kasnije su otišli da vide školu. Škola za dečake je imala sto šesdeset učenika koje su podučavali maternjem jeziku – luganda i engleskom jeziku. Zatim im je otac Spartanac pokazao jedno brdašce na kome je želeo da sagradi veliku crkvu. Sutradan je episkop otišao, a otac Spartanac ga je uzbuđen i dirnut rastankom, pozdravio s dva đakona. Nedugo potom, episkop Nikolaos je opet doputovao u Kampalu da prisustvuje krunisanju novog kralja Kabake. Tada su ga odveli u Bulemezi, nekoliko kilometara od Kampale.

 

 

 Tu se nalazila još jedna pravoslavna parohija kao i bogoslovija. Dočekao ih je sveštenik Omdija Bezazakitalo, koji je ujedno bio i direktor škole. Episkopa su dočekali oko tridesetak, koje hrišćana koje učenika. Nalazili su se tu i psalmopevci. Ušli su u crkvu i desilo se isto što i u Kosubi. Škola je nosila ime Jovana Zlatoustog. Učili su ih istoriju Crkve i veronauku. U povratku su ih kroz sva sela, pozdravljali meštani pravoslavne vere. Vodio ih je jedan đakon koji je imao crnu mantiju i molitvenu brojanicu, a oko vrata krst kao onaj sa Svete Gore.

 

Otac Spartanac nije ostavljao na miru episkopa, želeći da se njihov zahtev, da ih primi patrijarhija, konačno obistini i da se smire. To, da budemo počastvovani svetlošću jedine, istinske Crkve je, govorio je jadan Spartanac, smatramo najvećom dobrotom.

 

Dao mu je tada jedan izveštaj u kome je bio ispisan istorijat ugandske pravoslavne Crkve koji je započeo tek dvadeset godina ranije. Crkva je brojala oko deset hiljada nezaštićenih ali vernih hrišćana.

 

 

U čitavoj Ugandi se nalazi pedeset i osam pravoslavnih Crkava, dvadeset škola s devetsto osamdeset pet učenika i jedna bogoslovija. Traže učitelje koji bi ih naučili grčki jezik kako bi mogli da čitaju knjige iz veronauke, potrebna im je štamparija, svete odežde i pribor ili samo po jedan primerak od svega da bi mogli sami da naprave sve to. Potreban im je episkop, sveštenici jer samo dva sveštenika ne mogu da se odazovu dužnosti prema tolikim vernicima. Polje Gospoda je ogromno a nas dvojica ne možemo da ispunimo sve Njegove zahteve. Trebalo bi ne samo održati postojeće nego i stvoriti nova dela kako bi zauvek ostali u Njegovoj milosti. Druga molba je bila upućena ugandskom episkopu, ocu Gatumi u Keniji, u kome je zatražio pravoslavne knjige, sveto miro i dozvolu da mogu da studiraju teologiju u Aleksandriji. Postoji podatak da u Keniji ima pedeset tri pravoslavnih crkvi s preko petnaest hiljada vernika.

 

Pre nego što je episkop napustio Ugandu, obavljena je liturgija u Kosubi, koju je održao otac Spartanac sa još jednim sveštenikom i jednim đakonom. Sveti putir je bila obična čaša a pokrovi od pamučnog platna. Prosfora je bila velika kao vekna hleba.

 

I jutrenje i liturgija su bili izgovoreni na domaćem dijalektu. Bilo je teško raspoznati psalme jer nisu imali dovoljno prevednih knjiga. Čuo se hor i raspoznavalo se Gospode, pomiluj i Spasi nas, Gospode. Bogobojažljivo, ispunjeni verom i ljubavlju prema Hristu, na kolenima su prilazili oltaru. Na kraju je moglo da se razazna Dostojno jest.

 

Otac Spartanac je otputovao u Aleksandriju gde je dobio blagoslov od patrijarha i zvanje patrijaršijskog komesara za Ugandu, Keniju i Tanganjiku.poslali su u Egipat dvojicu stipendista, koji su ujedno završili i grčku gimnaziju. Po povratku u domovinu, otac Spartanac im je dao da prevode neke tekstove iz veronauke.

 

Kamo sreće da sve krene nabolje i da mogu da oslikam crkvu koju će da sagrade tamo u Kosubi i da ostavim ktitorski natpis: Podignut na zemljanom tronu da ispriča istoriju ovog svetog hrama i dežurnog poštovaoca Boga, Spartanca, patrijarhskog čuvara pravoslavne istočnoafričke Crkve.   

 

 

21. februar 2015 god.