MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

BESEDA S BLAŽENIM STARCEM JEFREMOM SVETOG KSIROPOTAMSKOG MANASTIRA



Starac je sedeo na ugaonoj klupi u arhondariku (prijemna soba za goste u manastiru). Lice mu je bio spokojno i mirno. Njegove svetle oči sijaju ispod proste monaške kalote (sveštenička kapa). U toj atmosferi, ispunjenoj mirisom zapaljenog tamjana, mogla se osetiti prostota i mir koji ovde caruju, kao i blagoslov i uteha, koji se mogu objasniti prisustvom starca. „Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aronovu, koje se stače na skut od haljine njegove; Kao rosa na Ermonu, koja silazi na gore sionske; jer je onde utvrdio Gospod blagoslov i život doveka.“ (Ps. 133: 2-3) Starac govori tiho i prosto, prekrstivši ruke i malo naklonivši glavu, kao da se trudi da bolje razume pitanje, govori iz srca. Sve to ostavlja neizbrisiv utisak.
 
Neko ga pita o monaštvu, o tome, šta čoveka vodi k njemu.
 
- Odlazak u manastir mora biti uslovljen posebnom sklonošću čoveka, koju sam Gospod gaji u njemu, a takođe, Božijim prizivom. Taj Božiji priziv se odnosi na sve, ali, kako je On sam govorio, „Ne mogu svi primiti te reči…“ (Mt. 19:11) Tako je taj priziv upućen svakome, ali na njega odgovaraju samo oni, „kojima je dano“. Oni postaju monasi. Naravno, veoma važan princip u životu, kako monaha, tako i hrišćana, je sledovanje posebnom duhovnom pravilu. Taj životni program je zapravo borba s mirskim sablaznima, s đavolom i s telesnim strastima. Ti neprijatelji uspevaju da nas pobede, kada nas nađu nepripremljene. Hvataju nas u bezbrižnom stanju. U tome se krije uzrok naših bezbrojnih padova. Te padove treba da primamo (a takođe i izbegavamo) s budnošću i predanošću svom duhovnom pravilu. Duhovni život – to je polje bitke, a u vreme bitke ti ne možeš da baciš oružje, samo zato što ti trenutno niko ne preti smrću. Neprijatelje treba sretati uvek s oružjem u rukama. To se dešava i u životu monaha. Oni su uvek „naoružani“. Veliku pomoć u tome im ukazuje molitva…
 
- Da, oče, ali u većini slučajeva, na žalost, molitva za nas postaje formalna navika…
 
- Ta „naviknuta“, kako kažete, molitva može da postane izvorom mnogih blaga. Svakodnevnu molitvu, koju obavljamo u određeno vreme, možemo uporediti s generatorom svetlosti. Ona može biti izvor svetlosti uvek, ili samo onda, kada je to neophodno. Ali zato, da bi generator izlučivao svetlost, njega obavezno moramo puniti, ili mu sipati gorivo. Analognu ulogu ima i molitva u našem duhovnom životu. Ona „puni generator“, daje mu snagu da proizvodi svetlost, kada nastupa sumrak.
 
Sada možete da shvatite, kakav veliki značaj ima „duhovno pravilo“. Druženje, razne socijalne obaveze, najčešće za sobom vuku i odstupanje, malo ili veće, od duhovnog programa. Očevidno je kakvu veliku štetu može naneti takvo odstupanje, ili potpuno napuštanje tog pravila. Održavanje ovog pravila, na protiv, donosi ogromnu korist, jer nas prisiljava da sve vreme prebivamo u stanju budnosti, tom stanju, koje u asketskom životu nazivaju „trezvenost“.
 
Istina je u tome, da nam trezvenost i molitva daju snagu Hristovu i vode nas k spasenju. One pomažu čoveku da se čuva i vidi sve svoje slabosti. One nam oduzimaju naše vreme, što nam omogućava da ne tražimo nekakve poslove u spoljašnjem svetu, ili da padnemo u nebrigu. Na taj način možemo da izbegnemo ozbiljne padove i sprečimo njihovo širenje i smrtne grehe. 
Treba da znate da grehove delimo na dve kategorije: na smrtne i na one koji se praštaju. Smrtni gresi, to su oni koji nisu ispovedani. Za njih nas čeka kazna. Gresi koji se praštaju, to su oni, koje čovek vrši, ili iz neznanja, ili iz svojih nevoljnih sklonosti. Oni mogu da proizilaze iz grešnog stanja u kome se nalazimo posle grehopada naših praroditelja. Ali ovde je neophodno obratiti pažnju na to, da gresi koji se praštaju neizbežno postaju smrtni, ako se ne ispovedaju…
 
- Želeli bi smo da pojasnimo neke momente. U kom slučaju mi za greh treba da kažemo da je onaj koji se prašta, onaj koji moramo ispovedati?
 
- Da bi dobili odgovor na to pitanje, moramo da porazgovaramo o stadijumima koje prolazi greh, da bi postao postupak (delo) – drugačije to možemo nazvati razvojem pomisli. Ako govorimo u opštim crtama, onda se na prvom stadijumu greh pojavljuje u vidu pomisli. To je „približavanje“ grehu. To je predstavljanje nekog lica, grešnog lika ili situacije, na ekranu našeg razuma. Pri svojoj prvoj pojavi to se ne naziva grehom. Ali moramo shvatiti, da se svaka zla pomisao šalje i rukovodi đavolom, i moramo biti oprezni da mu ne bi dozvolili da nas prevari.
 
Sledeći stadijum – „mešanje“. Na tom stadijumu naše pomisli počinju da se mešaju s našim željama. To mešanje priprema tlo za razvoj naših pomisli. Istovremeno, ono naše želje čini „rasutim“, unosi u njih haos, što nam, sa svoje strane,  stvara problem da ih istražujemo i odbacimo zle pomisli.
 
Posle toga sledi „borba“. Taj stadijum se karakteriše borbom razuma i želja, prihvatiti ili odbaciti tu pomisao.  Ako je prihvatimo, nastupa četvrti stadijum – „saglašavanje“. Čovek postaje rob svoje pomisli. On gleda na nju s naslađivanjem, želeći i stremeći da učini sve što može da bi ostvario greh. U takvoj situaciji, greh se smatra učinjenim, nezavisno od toga da li za time sledi i poslednja etapa razvoja pomisli – dejstvo. Na tom stadijumu činimo greh, čineći ga apsolutno svesno. To je samoubistvo u punom smislu te reči.
 
Na stadijumu „mešanja“ i dalje, nalazimo se u grešnom stanju. Greh nas je zbunio i postali smo njegov plen. Iz tog razloga, počev od te etape, pa na dalje, naš greh postaje onaj koji se prašta i zahteva ispovest.
 
Sada možete da shvatite, kakvu važnu ulogu igra trezvenost uma. Držeći razum u budnosti i tišini, mi teramo od sebe pomisli još u tom momentu kada one počinju da nas napadaju. Na toj etapi možemo lako da oteramo od sebe sablazan. Ali kakav težak trud zahteva izgnanje pomisli, ako je ona već ušla u našu svest. Tu situaciju možemo uporediti s pokušajem lopova da uđe u kuću. Lopov (pomisao) kuca na vrata, da bi ušao unutra (napad). Ako mu niko ne otvara (odbacivanje sablazni – pomisli), on ostaje napolje i nema mogućnosti da bilo šta učini. Ali ako mu otvore, on ulazi unutra (mešanje). Očevidno je koliko će teško biti isterati ga napolje, u poređenju s prvom situacijom, kada je još bio napolju. Od tog momenta, kako se našao unutra, on prevrće sve naglavačke. U tome se i sastoji grešno stanje – mešanje i sledeći stadijumi.
 
Ovde moramo zapamtiti sledeći zakon: svaki put kada ustupamo sablazni, naša volja slabi, što nas čini ranjivijim. I nasuprot tome – bilo kakvo uspešno protivljenje, jača našu volju i podržava je u borbi s sablaznima. Ali moramo biti oprezni prema već utišanim strastima. Znate s čime ih možemo uporediti? S medvedom. One imaju istu takvu, ogromnu, snagu. Ali mi ih možemo zadržavati i usmeravati, držeći ih na lancu. Ali kako je žalosno, ako dreser reši da odspava! Medved će rastrgnuti toga, ko ga je kontrolisao. To isto se dešava i s nama, ako se uspavamo, izgubimo budnost. Utihnule strasti se bude i rastržu nas.
 
Pored već pomenutog načina borbe sa strastima – trenutnog i brzog odbacivanja – postoji i još jedan. U drevna vremena njega su primenjivali iskusni i prekaljeni monasi. Reč je o dijalogu s grehom, takozvanom „prigovoru“, borbi pomoću nesaglašavanja s grehom. Oni su dozvoljavali grehu da prođe stadijume napada i mešanja, da bi shvatili kako se on razvija i kako deluje, da bi se zatim borili s njim unutar svog srca. Taj način je složeniji, teško dostižan i opasan. Iz tog razloga, taj metod ne odgovara ogromnoj većini, što odlično pokazuju analogni slučajevi iz žitija ave Pimena. To odgovara samo velikim ocima.
 

Ne smemo, ni pri kakvim okolnostima, da potcenjujemo lukavstvo i iskustvo đavola, njegovu snalažljivost. Jer on se bori s čovekom od dana njegovog grehopada. Svaka naša pomisao krije u sebi veliko iskušenje, koje privlači našu palu prirodu i prevazilazi se s velikim naporom. To je „jaka struja“, koja nas je preplavila i vući će nas na dno, ukoliko ne uspemo na vreme da je zaustavimo. A to možemo da uradimo samo svojom budnošću i pomoću molitvene blagodati. Budnost i molitva su kao dve naše ruke, pomoću kojih se borimo s svakom našom pomisli.
 
Ovde je preporučljivo napomenuti da je molitva glavni i najefektivniji način borbe s pomislima. Jer nam ona pokazuje naše dobrovoljno smirenje, priznanje toga da su naše sile manjkave i nisu sposobne ni za šta, i iz tog razloga pribegavamo Onome, Koji sobom predstavlja silu i čvrstinu, oružje i pobedu. Takva skrušenost i okretanje molitvi, udostojiće se bogatom Božijom milošću, održaće čoveka i udaljiti od njega sve pomisli, ne dajući im mogućnost da mu nanesu štetu.
 
Između svih vrsta molitvi možemo da izdvojimo umnu molitvu (Isusovu molitvu), koja je najjače i najefektivnije oružje. Ona je najdostupnija i može biti izvršena s većom lakoćom, nego neka druga. Nju možemo da izvršimo u većini slučajeva, u kritičkim i opasnim situacijama. Pored toga, takva molitva je snabdevena potpuno određenim i konkretnim sadržajem, i zato ima sposobnost da koncentriše razum i odstranja od njega pomisli koje napadaju (ili su se već razvile). I najglavnije – ta molitva poseduje posebnu blagodat i silu, jer sadrži u sebi sveto ime Gospoda našeg Isusa Hrista.
 
Na taj način, pomoću molitve i pažnje (budnosti), mi možemo da se borimo s pomislima i grehom, koji sleduje za njima. Jedno podržava drugo u toj borbi. Molitva i budnost nam pomažu da posedujemo svest o posledicama svojih reči.  To jest, mi razumemo i bivamo svesni, da su sve naše misli i postupci, čak i one najskrivenije, poznate Bogu. I ne samo poznate, već i podležu Njegovom sudu. Najvažniji plod te svesti je strah Božji, koji se rađa u nama. Taj strah pomaže čoveku da sačuva sebe i izbegne ogroman broj padova.
 
Na to je usmerena i naša kontrola sopstvenog duhovnog života i saznanja. Za tu kontrolu je neophodno da svako veče, a još bolje tokom dana, ocenjujemo svoje postupke. Ali ovde nam preti velika opasnost, a to je samoobmana (prelest), do koje može veoma lako da se dođe. Ogromnu ulogu ovde ima podrška duhovnog oca, koja je neophodna u spornim situacijama. U slučaju bilo kakve sumnje i kolebanja, treba se odmah obratiti duhovnom nastavniku.
 
Taj strah i sećanje na Boga predstavljaju veoma važnu suštinu duhovnog života. Oni sa sobom nose i sećanje na smrt – nešto što ljudi izbegavaju i pokušavaju da zaborave. Ali, bez obzira na to, ono (sećanje na smrt) čoveka stavi „oči u oči“ s stvarnošću i istovremeno razvija u njemu duhovnog borca. Ono ga čini ozbiljnijim i razumnijim u svojim dejstvima, zato što ga prisiljava da pamti o budućem večnom životu, i prosvećuje ga sećanjem na sud Božiji. 
 
Ne sme se zaboravljati i na druge vrste sećanja, koja proizilaze odatle: sećanje na svoje grehove, sećanje o padovima, sećanje na blagodat Božiju. Njihov značaj u našoj duhovnoj borbi može se objasniti na primeru iz života nekog monaha. Na jednom zidu svoje kelije on je zapisao svoje neuspehe, padove i grehe, a na drugom – radosti, koje su se dogodile za vreme njegove monaške borbe. I kada je osećao blagodat Božiju ili nekakvu radost, da bi izbegao rast unutrašnjeg osećaja gordosti, on se okretao prema zidu gde je zapisivao svoje grehe: „Pogledaj, šta si uspeo da napraviš, koliko si nedostojan te radosti i kako možeš da zgrešiš, ako izgubiš budnost“. S druge strane, kada je taj monah osetio silno iskušenje, nespokojstvo od lukavog, uninije koje je ovladalo njime posle pada, on se okretao suprotnom zidu, gde su bile zapisane sve njegove vrline: „Pogledaj, čime te je nagradio Gospod i šta ti je pomogao da dostigneš. Kako ćeš sada da ostaviš sve to što ti je darovao, kada možeš ponovo da se udostojiš toga, ili čak možda nečeg većeg?“
 
Na taj način nas sećanje na grehe drži u stanju smirenosti i budnosti, odvraćajući nas od novih grehopada. I zajedno s tim, sećanje na blagodat Gospoda (koju predstavljaju vrline) nas puni nadom i zahvalnošću za to, što nam sve prašta, podržava nas i štiti. Oba ova sećanja jačaju naše srce, podstiču nas na pokajanje i olakšavaju put hrišćanskog života.
 
- Oče, vraćajući se na molitvu, želim da primetim da je teško videti njenu vezu s obrazovanjem…
 
- Pre svega moramo da pomenemo, da je duhovno obrazovanje neodvojivo od molitve. Ono se može smatrati drugim vidom molitve. Problem vaše obuke i obrazovanja je tesno povezan s širim problemom raspodele vremena i duhovnog pravila, o kome smo govorili na početku našeg razgovora. Mi učimo, da bi smo dobili diplomu i umeli da preživimo. To nije negde van našeg života i ima neposredan uticaj na naše duhovno obrazovanje. Zato što obuka polaže osnovu naše radne aktivnosti i daljnjeg njenog razvoja. Na taj način, to uopšte nije strano opštem toku našeg života. I da ona i na dalje ne bi bila strana i da nas ne bi odvraćala od duhovnosti, ona mora biti ukrašena duhovnim stremljenjima. Tu misao možemo raširiti: mi moramo svim silama da se trudimo da ukrasimo svo naše vreme nekakvom duhovnom aktivnošću. Ako to primenimo na obuku, onda i ona može da se preobrazi u „bogosluženje“, ma kako nam to zvučalo čudno i neobično. Nju možemo početi s molitvom, pomoću koje ćemo postaviti naše učenje pred Boga i zamolimo ga da nas prosveti i pomogne. Kada pravimo pauzu u učenju, uopšte nam neće biti teško da pročitamo nekoliko rečenica iz neke duhovne knjige, i udubivši se u nju, samim tim se odmorimo od druge knjige. Još se možemo i pomoliti. Već smo rekli da takva molitva ima prednost – mala je i kratka. Tako se možemo moliti i na putu. Ona ima veliku duhovnu silu, čak i ako se vrši mehanički. Polje duhovne bitke je otvoreno za nas uvek i svuda. Veoma je korisno to što je naš razum koncentrisan na stranice knjige koju čitamo. Ali u pauzi između čitanja, kada naša pažnja i koncentracija opada, đavo može naći mogućnost da nam se približi i  napadne nas. Gospod će gledati kako odgovaramo na takav napad. Zato moramo duhovno uvek da budemo na oprezu, da bi ograničili neprijateljske napade. Sve ostalo je delo duhovne borbe.
 
- Dobro, starče, ali mi učimo, želimo da napravimo pauzu upravo zbog toga da bi smanjili opterećenje u kome se nalazimo. Čitanje nečeg drugog ili molitva zahtevaju napor i pažnju, od kojih upravo i želimo da se odmorimo. Ili pretpostavimo da ponekad ne želimo prosto da prestanemo s učenjem, već i da izađemo iz kuće, da se prošetamo, nadišemo svežeg vazduha. Shvatate, naravno, koliko prepreka sve to stvara…
 
- Neću preuveličati ako kažem, da  se pomoću molitve može odmoriti od čitanja, pomoću molitve koja, kako vi kažete, zahteva pažnju. Naravno, u početku takva praksa za vreme učenja može nas i zamarati. Ali mnogo će tačnije biti kada kažemo da istinska molitva odmara. Početni napor se zamenjuje blaženim plodom. Molitva je rezultat tišine i smirenosti. Ona donosi utehu, mir, smanjuje naše opterećenje. Zatim, ako je čoveku teško da se moli sam, on može na momenat, kada hoće da napravi predah, malo da posluša vizantijsku muziku – jer sada svako ima mogućnost da sluša muziku. I neka se čovek više ničim ne opterećuje, samo neka malo posluša muziku naše Crkve.
 
Dešavaju se slučajevi, kada, kako ste rekli, čovek želi da izađe na ulicu, prošeta, promeni sredinu, predahne. Ali nemojmo da zaboravimo da na ulici, s jedne strane, možemo naći mnogo povoda da zgrešimo, a s druge strane, na putu mi često možemo naići na crkvu. Gospod je posejao crkve po ulicama grada, kao oaze u pustinji. Uopšte nije teško ući u jednu od njih i promeniti sredinu, nadisati se zaista svežeg, a ne zatrovanog vazduha. U hramu Božijem se može odmoriti, pomoliti se, promeniti sredinu, umiriti dušu, a zatim se vratiti kući, i prošetavši i opustivši se, obnoviti svoje sile. Sada je čovek spreman da se vrati čitanju, zaštitivši sebe od nasrtaja lukavog. Ali to je samo jedan od mogućih načina da se pauza provede bez štete i posledica. Mogu se pronaći i druge alternative. Čovek koji vodi duhovnu borbu može da pribegne raznim mogućnostima da bi duhovno uzrastao, zaštitio se i zadržao u sebi osećaj Božanskog prisustva. Setite se svetog Josifa Prekrasnog. Njega ništa nije moglo zaustaviti u stremljenju da bude s Bogom. Ostavio je svoju odeću ženi Potifara. Nije se stideo da ide nag ulicama, jer ga je Gospod pokrivao, jer je imena radi Njegovog (da Ga ne bi napustio) Josif i ostavio tu odeću.
 
Postoje ljudi koji očekuju čudesa, kada počnu da ispunjavaju nekakvo duhovno pravilo. Ali, kada ne vide čuda, oni se razočaravaju i s negodovanjem ga odbacuju. Ali plodovi nisu primetni na samom početku duhovne borbe. Potreban je veliki trud. Ali teška borba obavezno daje plodove. Često se to dogodi neprimetno, tako što mi toga čak ni nismo svesni. I tako, da bi postepeno upoznali Boga, neophodno je trpljenje i neprekidna budnost. Molitva nam pokazuje kakav je zapravo Gospod. I nemojte se iznenaditi ako kažem da tome pomaže i đavo: on nam pokazuje Boga! Jedan od svetih otaca je govorio da ga je đavo naučio da se moli. Pitali su ga, kako je to moguće? I on je objasnio da se to dešava kroz borbu s pomislima. Po meri njegovog napredovanja na duhovnom putu, napadi đavola se pojačavaju, postaju uporniji i teži. I da bi ih nadvladao, ava se obraćao Bogu. Danju i noću, nije bilo ni jednog trenutka da nije prizivao Boga i molio Njegovu milost. Tako se naučio da se moli neprekidno, i posle četrnaest godina Gospod mu se javio. Nemiri su prestali ustupivši mesto tišini, miru i spokojstvu. Molitve za milost će doneti plodove tada, kada se u nama zacari Gospod. Ava je shvatio da je bez Gospoda on beznadežan i bespomoćan. Samo pomoću Božije milosti u nama se pojavljuje smirenost srca i razuma, spokojstvo tela i čistota volje.
 
Nikakva naša aktivnost nas ne sme udaljavati od Boga. Ni jedno duhovno stremljenje ne može postojati i donositi plodove, daleko od Boga. Blagodat se nalazi samo kod Njega. Gospod – Car svih i svega, uključujući tu i strasti. Čoveka, koji traži Njegovu blagodat, on će, takođe, pretvoriti u cara nad strastima. Mi moramo biti svesni da ne vodimo prosto nekakvu borbu. Naša borba je nepromenljiva i večna. Iz tog razloga ona izaziva teškoće, koje ne mogu biti nadvladane drugačije, do samo pomoću Božanske blagodati. 

Manastir Ksiropotam na Svetoj Gori
 
- Zamorili smo vas, ali i pored toga, želimo da vam postavimo još jedno pitanje. Zašto se Bog povlači i dozvoljava đavolu da deluje? Možda zbog toga da bi se videla nezavisnost čoveka i njegov slobodni izbor u korist Boga?
 
- Gospod je tvorac svega i s ljubavlju čuva svoju tvorevinu.  S ljubavlju je stvorio čoveka i dao mu slobodu. S ljubavlju proverava čoveka i iz ljubavi ne dopušta đavolu da mu priđe toliko daleko, da to dovede do povređivanja i razrušenja ljudske duše, naravno, samo ako sam čovek dobrovoljno ne preda svoju dušu u ruke đavola. Božije popuštanje i dozvola đavolu, kada on moli za dozvolu da proganja Jova, veoma je očigledan: „Evo, on je u tvojim rukama, samo dušu njegovu čuvaj“.
 
Na taj način, samo po Božijem popuštanju, đavo nam postavlja zamke i u tome uspeva, koliko može. I kao posledica toga čovek, rukovodeći se svojom slobodnom voljom, ili se predaje Bogu, ili osuđuje sebe na pogibelj. Ali kada čoveku postaje jasna suština njegove slobode i njeno pravilno korišćenje, bitka s đavolom se nastavlja, da bi čovekove vrline bile ocenjene časnom borbom. Svaka vrlina predstavlja Božiji dar. Boj, koji vodi svaki čovek koji vodi duhovnu borbu, je pečat tog dara. Ako se posuda ne zatvori dobro, i najmanji pokret će dovesti do toga da se sadržaj prolije. To isto se dešava i s čovekom. Borba, koju on vodi s lukavim, zapečaćuje posudu – to jest, samog čoveka – da bi milost Božije blagodati bila zakonski zapečaćena i zaštićena. 
 
Zapisano grupom studenata.
 
Izvor: „Svedočanstva s Atona“, izdanje manastira Ksiropotam, tom 1, str. 19-24.
Prevod s novogrčkog na ruski: redakcija internet izdanja „Pemptusija“.
 
Prevod sa ruskog M. S.
11 Februar 2015 god.
 
Izvor: http://www.pemptousia.ru

Pročitano: 1801 puta