MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PREOBRAĆENJE JEDNOG INDIJANCA (1. DEO)



Put jednog Indijanca, poglavice plemena Mohawk u naručje pravoslavne crkve. Jedna savremena priča pravoslavne "jurodivosti" u indijanskim rezervatima u Kanadi.
 
Subota uveče. Osvetljenje je oskudno. U ruskoj mitropolitskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla večernje je tek počelo. Senke silueta malobrojnih vernika dobijaju trodimenzionalni oblik dok čekaju da zapale sveće pred čirakom. Veličanstveni ikonostas je izrađen početkom veka od strane iskusnih majstora.
 
Ovo mi je drugi put da tu dođem na večernje za ovih nekoliko godina. "Svetlosti tiha…" na slovenskom jeziku stvara osećaj unutrašnjeg mira i odmora. Sva tvar se tada moli za dan koji je prošao i za dan koji dolazi. Nakon ludila proteklog dana, ovo sklonište molitve ukroćuje zveri uma.
 
U polumraku razaznajem neke figure. Jedna ruskinja starica sa unukom, jedan visok mršav muškarac srednjih godina, mlada devojka od otprilike petnaest godina, mlad par sa dvoje dece. I odjednom mi privlači pažnju nešto pored velikog prozora.
 
Razabrao sam siluetu čoveka, različitog od drugih. Bio je to jedan pedesetogodišnji Indijanac sa izražajnim karakteristikama lica i kose vezane u rep, koji mu je dopirao do pojasa. Pogled mi se zaustavio na njemu. Zaista čudna figura.
 
Na kraju bogosluženja, nisam više mogao da krijem znatiželjnost, pa sam mu prišao da se upoznamo.
 
- Ja sam Janis - predstavio sam mu se na engleskom - Dobrodošao.
- Ja sam Vladimir - odgovorio mi je.
- Ja sam Grk, a ti? - pitam ga.
- I ja - odgovara mi.
 
Zaprepastio sam se. To je bila poslednja stvar koju sam očekivao da čujem!
 
- Govoriš li grčki? - pitao sam.
 
Malo se zamislio, pa mi je odgovorio na grčkom:
 
- U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.
 
Završavajući citat, od srca se nasmejao. Nisam znao šta da kažem.
 
- Ja sam Indijanac - kratko mi je rekao - Ali se sa druge strane osjećam kao Rus i Grk i Srbin i Rumun, jer … znaš ja sam pravoslavac.
 
Oči su mu zasjale, kao i moje srce
 
Tako sam se upoznao sa Vladimirom. Njegovo pravo ime je bilo Frank Natawe, pre nego što postao pravoslavac i na krštenju dobio ime Vladimir. Veoma sam želeo da saznam njegovu životnu priču, iz radoznalosti ali i interesovanja za njega istovremeno.
 
Mnogo kasnije smo postali i prijatelji. Često smo razgovarali šetajući, uglavnom u njegovom indijskom selu. Pokazao mi je i naučio me mnogo čemu nepoznatom nama belcima. Uvek na  jednostavna i nenapadan način. Bez traga nadmenosti. Pored njega sam imao snažan osećaj das am njegov učenik, a kada bi mu to poverio odgovarao bi da su istinski lepe stvari uvek obostrane.
 
Ostaće mi nezaboravno u sećanju, kako sam mu u početku poznanastva, nošen svojim mladalački entuzijazam, stalno postavljao teška pitanja. On bi mi tada ravnodušno odgovarao:
 
- Ne znam, hoćeš li mi ti reći?
 
A jednom, kada sam se već umorio slušajući "ne znam", pa ga uporno molio da mi nešto više odgovori, sažalivši se na mene, rekao mi:
 
- E! Kad toliko insistiraš, reći ću ti, ali prvo ću pitati moju prijateljicu.
 
Skočio je, a zatim se ispružio na zemlju, prislonivši uvo na tle. 
 
- Šta to radiš? - pitao sam .
- Pitam zemlju - odgovorio mi je i pre nego što sam došao sebi od iznenađenja, nastavio je:
- Poput Aljoše Karamazova.
 
Od tada nikada više nisam insistirao na odgovorima. Zajedno sa njim sam iznenađen pratio iznenadi grom koji rađa kišu, a koja opet hrani zemlju.
Pre neko vrme nas je Vladimir zauvek napustio. Njegova smrt i njegov testament su me duboko dirnuli.
 
Sada kada sećanje na njega umesto da bledi, javlja mi se često u umu, rešio sam da zapišem događaje, slike, sećanja, njegove reči i izraze, dajući kratak pregled njegovog prisustva među nama. Nadam se da će i moje uvo čuti burnu tišinu majke zemlje Vladimira, za mene Karamazova.
 

Rođen u je indijanskom rezervatu Caughnawaga, nadomak Montreala u Kanadi, gde je živeo do svoje smrti.
 
U selu danas živi 5.000 Indijanaca. Izgrađeno je iz fonda vlade, pored reke, a u njemu žive većina Indijanca te oblasti. Indijanci, kao jedini domoroci Amerike, zajedno sa Eskimima, uživaju posebne privilegije i tretman, jer su ustupili ogromne površine "majke zemlje", kako je nazivaju, svojoj braći belcima.
 
Ove privilegije, kao što su to da im nije potreban pasoš i da dobijaju dotaciju od države, ponekad se tumače kao nameran pokušaj belaca da drže Indijance neobrazovanim, što je u velikoj meri istina.
 
Procenat alkoholičara među njima je veoma visok. Borba za grupni opstanak im je glavna dnevna briga, zajedno sa očuvanjem svoje tradicije, na koju su veoma ponosni. Upravljaju na jedinstven način, koji može mnogo toga naučiti naše "civilizovane" političke i socijalne strukture.
 
Vrhovni upravni organ je Konfederacija svih indijanskih plemena. Postoji poštovanje prema vođama (poglavicama) i starcima i staricama svih plemena, koje se prenosi iz generacije u generaciju. Ljubav i poštovanje jednih prema drugima je temelj Konfederacije.
U selu Caughnawaga žive tri indijanska plemena.
 
Većina su međutim iz plemena Mohawk. Selo postoji od 1600 godine i glavni je centar plemena Mohawk. Tradicionalno, Indijanci su uvek bili ribari, lovci, drvodelje i kožari. Nove generacije se više bave izgradnjom čeličnih konstrukcija i građevinom.
 
  











 

  Indijansko selo i koliba
 
"Naše selo", rekao mi Vladimira, "zajedno sa mnogim drugim indijanskim rezervatima,  pretvoreno je u velikoj meri, u 18. veku, u rimokatolički protektorat.
 
U stvari su katolički misionari zahtevali po svaku cenu, grpupni preobraćaj sviju i to na silu.
 
Ne sa ljubavlju, ali sa omčom oko vrata. Pregazili su njihove vekovne tradicije i koristili druge kao odskočnu dasku za svoje sopstvene planove.
 
I ja sam do svoje 32 godine koračao ovim utabanim putem. Kao što je govorila moja majka, koja je bila poglavica plemena:
 
"Danju si Rimokatolik za oči sveta, a noću Indijanac za oči duše…"
 
Ali u 32 godini, nisam više mogao da podnosim ovaj povodac, ovu omču koju sam nosio oko vrata, te sam se pobunio svoj način. Godinama sam istraživao naše korene, naučio sam sve naše indijanske jezike, studirao na univerzitetima belaca, što je bilo neuobičajeno za Indijanca moje generacije.
 
Radio sam godinama kao profesor uporedne lingvistike. Mnogo puta sam nepravedno igrao ulogu klovna u njihovim akademskim igrama, pošto sam za njih bio retka ptica, egzotična, sa drugom vrstom krila.
Upoređivao sam naše reči sa njihovim, francuskim i engleskim, naše posebnosti sa njihovim.
 
Bilo je trenutaka kada sam se osećao da me posmatraju kao kad arheolozi istražuju fosile. Meni su, međutim, ovi susreti različitih kultura, bez obzira da li su bili uzvraćeni ili ne, istovremeno donosili i radost i tugu.
Moja pobuna je grmela, jer je bila tiha poput zečijeg skakutanja. Moja majka, stub našeg sela, za mene je bila izvor mudrosti i velikog bola. Bilo je moj indijanski starac Zosima".
 
Duboko je uzdahnuo i nastavio…

"Kako sam upoznao Pravoslavlje… Moj put do Pravoslavne Crkve bio je "tajni put", kako mi kažemo na našem jeziku. Jednom me je njena mreža zahvatila i od tada nenametljivo hodam njenim putem, noseći jedan teški Krst.
Povod je bila lingvistika. Ta oblast me je uvek impresionirala.Pohađajući kurseve lingvistike, jednom sam bio dirnut čitajući žitije Svetih Ćirila i Metodija, nazvanih apostolima Slovena.
 
Posebno me je zainteresovalo ćirilično pismo i slovenski jezik. Upitao sam svog profesora da li bih mogao negde čuti nekoga da govori slovenski. Rekao mi je da posetim jednu od ruskih crkava. Pozvao sam telefonom jednu crkvu i odgovorila mi je automatska sekretarica.
Pozvao sam drugu crkvu i topao prijateljski glas me je obavestio da je večernje u 7 časova uveče, a liturgija nedeljom u 10 časova ujutro. Pitao sam da li mogu da dođem. Naravno - odgovorio mi je glas. Rekao sam da nisam ni Rus niti pravoslavac.
Odgovorio mi je da Pravoslavna Liturgija nije samo za Ruse, niti samo za pravoslavne, već za ceo svet. Zato sam skupio hrabrost da odem u subotu uveče da čuje slovenski i upoznam sveštenika, koji mi je tako lepo govorio.
 
A to je bio jedan sveštenomonah iz Crne Gore. Ime mu je bilo Antonije. I on je sad već upokojen.
 
Te prve subote kada sam prisustvovao pravoslavnom večernjem bogosluženju u mitropolitskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, doživeo sam nešto bez presedana. Gledajući ikone, slušajući pojanje, posmatrajući zemne poklone (metanije) vernika, ikonostase, mirišući tamjan, osetio sam sa sam našao "tajni put".
 
Nećete verovati, ali od tada malo po malo nalazim sličnosti između indijanske i pravoslavne tradicije.
Negde u meni, ovo otkriće je izgradilo moj indijanski moral, a negde ga i dopunilo. U početku sam se osećao kao da letim u oblacima. Tokom moje prve liturgije sam pitao da li mogu da ostanem i posle molitve za oglašene.
 
Rekli su mi: "Sedi".
 
I ja sam seo poput indijanskog psa!
 
Od tada sam često dolazio. U početku, samo nedeljom, zatim i subotom, a kasnije i radnim danima, ako su bili veliki praznici. Nije prošlo mnogo vremena, i jedne večeri su se vernici ispovedali posle večernjeg bogosluženja. Bilo je period Časnog Vaskršnjeg posta. Na kraju su svi zatražili oproštaj od sveštenika. Stavljao bi im je epitrahilj na glavu i osenjivao ih krsnim znakom. Stao sam i ja u red. Rekli su mi:
 
- Ne možeš, ti nisi pravoslavac. Ovo je Sveta Tajna!
- Ma ceo naš život je tajna - rekao sam.
 
Malo sam razmislio i pitao ih:
 
- Pa kako mogu da postanem pravoslavac?
- Pitaj sveštenika - kažu oni.
 
Nije prošlo mnogo vremena i poželeo sam da postanem pravoslavac. Dana kada sam se trebao krstiti je bila snežna oluja, te nisam mogao izaći iz sela. Krštenje je odloženo za praznik Vavedenja Presvete Bogorodice. Tako je i bilo.
 
Dali su mi ime Vladimir! 



KRAJ PRVOG DELA >>> nastavak DRUGI DEO
 - KLIKNI


 Autor članka: Janis Hadžinikolau, profesor

 
Prevod sa grčkog Sanja Pavkov
05.Februar 2015 god.

Izvor: https://ierapostoli.wordpress.com/2009/02/28/mohawk_canada/
 

Pročitano: 4992 puta