MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DANAS SLAVI IMENDAN DEVEDESTOSMOGODIŠNJI IGUMAN MANASTIRA SVETOG PANTELEJMONA



Prvi i najbolji ili bolje reći najsvetiji je iguman manastira Svetog Pantelejmona, arhimandrit Jeremija, svetovnog imena Aljohin Jakov Filipov, rođen 1915 u Rostovu u Rusiji. Kao što mi je rekao jedan ruski monah, igumana su Nemci uhapsilii kada je bio mlad i držali ga u zarobljenštvu u Nemačkoj 2-3 godine. Nakon 10-15 godina od njegovog oslobođenja, njegovi "prijatelji" zemljaci su ga poslali u izgnanstvo u Sibir. Posle toga prima monaški postrig u jednom manastiru u svojoj domovini i dobija poslušanje ekonoma. Potom se našao po treći put poput stranca, daleko od svoje domovine, kada je sa blagoslovom svog starca došao u manastir Svetog Pantelejmona, gde je postavljen za igumana.
 
Upoznao sam ga kao igumana, ali je starac jednostavan poput običnog monaha. Jede prostu hranu i  veliki je podvižnik. Skromna je i manastirska trpeza. Vino se služi u maloj količini i to samo nedeljom i za velike Gospodnje i Bogorodičine praznike.
 
Sada ima 95 godina (2010) i svake nedelje i za praznike služi liturgije. I dan danas redovno odlazi jednom nedeljno u Solunu u nabavku za potrebe manastira, verovatno iz poslušnosti prema njegovom starcu koji mu je dao ovo poslušanje. Kelija mu je pored crkvice Pokrova Presvete Bogorodice, odnosno stotinu stepenika iznad manastirske porte. Ovo navodim jer želim da naglasim da se starac više puta na dan penje i spušta niz tih 100 stepenica, bez da se zamori.
 
On je čovek ispovesti.
 
Prema običaju kod Rusa, ispovednik u ruskim manastirima nije iguman, već jedan drugi sveštenomonah. Tako sam svojim očima video igumana kako se klečeći ispoveda duhovniku manastira.
 
Jednom sam ga video kako čisti jednu kamenu ogradu od granja divlje smokve, pa smo imali smo sledeći dijalog:
 
- Starče blagoslovite!
- Bog te blagoslovio!
- Jel radite starče?
- Ekonom manastira mi je dao ovo poslušanje!
 
Naravno, ovo je radio i u mnogim drugim prilikama, a iz poslušnosti prema svojim monasima. Jer je starac svetac, u punom smislu te reči. O igumanovoj svetosti ću navesti i sledeće:
 
Njegov imendan je 14/27 januara, kada starac slavi jednog od prepodobnih mučenika, otaca Sinajskih i Raitskih, pobijeni od Saracena. Starčev imendan je 2004 godine bio u utorak, pa je manastirska trpeza bila skromna, tj. nije bilo ničega slatkog, a nekoliko dana kasnije u nedelju, 19. Januara, posluženo je i slatko. Konkretno, bilo je čokoladica, koje nisu ponuđene zbog nedelje jer ni jedne druge nedelja nije služeno slatko, već jer je taj dan slavio imendan duhovnik manastira.
 
Za mene, ovaj čin ukazuje da je iguman ponizio sebe niže i od poslednjeg monaha iskušenika. Mislim da se starac pretvara - žao mi što ovako moram da se izrazim - kao da je slabouman, ali zapravo je jedan savremen Hrista radi jurodivi podvižnik.
 
Iguman manastira Svetog Pantelejmona je jedan milosrdan i prijatan starac, i verujem da će postati jedan svetac 21. veka.
 
Zajedno sa svetim igumanom, došli su iz Rusije 1980 godine i drugi oci, među kojima su bili i monasi Martinijan i Gavrilo.
 
Otac Martinijan Sinigajev, rođen 1946 godine u Rusiji u Siktivkaru, krupan je i snažan čovek. Da biste razumeli kakvu fizičku snagu i izdržljivost poseduje, navodim vam sledeće: jednom je natovario na leđa - a možda i više puta - veliku bocu gasa (ne mislim na bocu od samo deset kilograma, već mnogo veću) iz radnje Stefana Hristodulosa u Dafni i odneo je stazicom u manastir .
 

Ovaj snažni čovek je veoma krotak monah, koji živi u poslušnosti do dan danas u manastiru.
 
Drugi sveštenomonah, za koga mogu da vam navedem mnogo dušekorisnih priča, upokojio se 20-07-2006.
 
Rodio se 1930 godine u Moldaviji u Basarabiji. Bio je duhovnik i dolazili su da mu se ispovede mnogi hodočasnici, sveštenici i mirjani, Rusi, Rumuni, Grci iz Moldavije, među kojima je bio i jedan Grk, sveštenomonah Svetogorac, koji je svakih dvadeset dana dolazio u manastir na ispovest.
 
Za njega, tj. za arhimandrita Gavrila, iguman manastira Dohijara, arhimandrit Grigorije mi je rekao:
 
"Otac Gavrilo Moldavac, 1990 godine, kada je harao požar Svetom Gorom, uzeo je epitrahilj i felon, te je držeći krst i ikonu Bogorodice, sam krenuo u litiju od manastira do Kareje. Tada su ga mnogi ismevali, ali se vatra nije proširila na područje manastira Svetog Pantelejmona, pa su svi oni koji su mu se rugali dobili dobru lekciju o molitvi duhovnog oca Gavrila".
 
Uz molitvu sada pokojnog oca Gavrila, desilo se i meni lično jedno čudo.
 
Maja 1999 godine, zbog nekog tereta koji sam podigao, dobio sam herniju (kilu) između četvrtog i petog kičmenog pršljena, zbog koje nisam mogao da ustanem sa stolice, bez da se oslonim na ruke.
 
Tokom celog leta te godine sam išao na fizioterapiju, ali mi se stanje nije poboljšalo.
 
Septembra te godine, nakon Svete Liturgije sam zamolio oca Gavrila da mi stavi svete mošti - lobanju Svetog Pantelejmona - na bolno mesto gde je bila kila. I čudo se odmah desilo.
 
Naravno, čudo je učinio Sveti Pantelejmon, ali uz molitvu oca Gavrila. Ovo navodim jer su mi pre oca Gavrila i drugi sveštenomonasi stavljali mošti Svetog Pantelejmona na moje bolno mesto, ali tada nije dolazilo do iscelenja.
 
Dakle, iscelio me je Sveti Pantelejmon, kada mu se obratio u molitvi duhovni otac Gavrilo.
 
Za oca Gavrila ću vam ispričati još nešto:
 
Godinu ili dve pre 2000, četvorica - petorica Turaka su posetili manastir Svetog Pantelejmona. Verovatno su bili vojni oficiri ili ljudi viskokog duhovnog nivoa. Otac Gavrilo ih je slučajno sreo pred manastirskim vratima i sa puno ljubavlju ih je proveo kroz manastir, a zatim odveo u manastirsku trpezu, gde im je poslužen ručak. Oni su naravno bili iznenađeni njegovim gostoprimstvom i to su mu i rekli. Onda im je otac Gavrilo rekao da su pred Bogom svi jednaki. Između ostalog im je rekao da ne treba da mrze Grke i da stalno razmišljaju o ratu.
 

Kada su čuli ove reči, rekli su ocu Gavrilu:
 
- Nikad nam nijedan imam nije tako govorio. Svi naši imami stalno govore o ratu i o proširenju granica.
 
Odlazeći su mu rekli da će to što su odve doživeli tog dana, preneti preko televizije turskom narodu.
 
Nakon nekog vremena jedan Turčin je došao u manastir i zatražio da vidi oca Gavrila. Bio je siromašan i tražio je milostinju. Otac Gavrilo mu je dao jednu torbu punu odeće, hrane i 2.000 drahmi.
 
Kasnije je došao još jedan Turčin, koji je rekao:
 
- Čuo sam na televiziji da ovde živi dobri otac Gavrilo i poželeo sam da ga upoznam.
 
Još jedan smiren monah je otac Generalov Nićifora Nikolaj, rođen 1955 godine u Rjazanu u Rusiji. I naravno, u sebi nema samo krotkosti, već i ljubavi, trpljenja, a pre svega poslušnosti. Živeći ovu veliku vrlinu poslušnosti, prošao je kroz sva manastirska poslušanja. Bio je dosta godina predstavnik manastira u Sveštenom saboru, gde su ga znali svi oci u Kareji, pa me zato i sada često pitaju kako je otac Nikolaj i traže da mu prenesem njihove pozdrave.
Otac Nikolaj je tri - četiri godine imao teško poslušanje baštovana i još toliko godina je radio na obnovi Skita Presvete Bogorodice - Ksilurga.
 
Jedan vredni starac manastira je i đakon Arsenije, svetovnog imena Petar Sarandis Teofilaktos, koji je po nacionalnosti Gagauz (Gagauzi su narod danas nastanjen u Moldaviji. Za vreme Vizantijskog carstva su živeli u Maloj Aziji, znači bili su Grci. Posle čestih ratova su se preselili u Moldaviju). Uprkos svojoj starosti - rođen je 1928 u Moldaviji - mnogo godina je imao poslušanje baštovana, gde je sam bez pomoćnika gajio povrće i voće tokom cele godine. Istovremeno je starac Arsenije bio nadaren pojac - što znači da nikada nije izostajao sa bogsluženja, ne samo sada nego i u prošlosti, kada je obrađivao baštu.
 
U manastiru je jedan ruski monah po imenu Varsanufije, rođen 1967 godine u Moskvi. Veoma je visok i jak i za njega ću vam ispričati sledeće:
 
Pre nego što je postao monah, bio je na hodočašću u Svetoj zemlji. Jedne noći je bio na konaku u manastiru Vaznesenja Gospodnjeg. Baš te noći, jedan zlonamerni Jevrejin je napao sa namerom da ga ubije, igumana ovog manastira, danas upokojenog oca Joakima. I naravno starca je spasio Vladimir Rilo, tj. monah Varsanufije.
Ovo smo čuli preko televizije, kada se za vreme jednog intervjua sveštenomonah Joakim javno zahvalio monahu Varsanufiju.
 
 07.april 2012 godine
Autor članka: Konstantin Triandafilos, pedesetogodišnjak, koji za sebe traži Psalam 50

28.januar 2015 god.
Prevela s grčkog: Sanja Pavkov

Pročitano: 2166 puta