MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

NEPREKIDNA MOLITVA



Kao što je disanje potreba, tako je i molba za nečim potreba. Nedopustivo je da molitvom nešto ne zatražiš. Jer kao što treba da dišemo da bi živeli, tako nam je potrebna i Njegova pomoć koju, samo ako to želimo, možemo lako da dobijemo.
 
Ono što ponekad ne možemo uspeti sopstvenim naporima, možemo lako da postignemo molitvom, naravno ako se neprestano molimo za to. Treba da se neprestano moli i onaj koji je u tuzi i onaj kome je sve potaman, i onaj ko je u bedi i onaj ko je bogat – da onaj koji ne oskudeva ni u čemu ostane na blagostanju a onaj kome nešto ide naopako i sirotinji – da krene nabolje i da uspeh i radost zamene tugu, dođu mir i uteha.
 
Govorila je Ana, majka Samuilova, sve jedno isto i nije prestajala da se moli, provodeći puno vremena s istim rečima. Tako je i u Jevanđelju Isus zapovedio da se molimo, obrativši se svojim sledbenicima rečima: A kada se molite, ne praznoslovite kao neznanobošci,  jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni (Mat.6,7) i tu nas uči kako da se molimo, pokazujući nam - da bi nam se molitva uslišila, da to ne zavisi od mnoštva reči već od budnosti uma. 
 
Ukoliko se molimo, blagoslovljeni smo i postajemo hram Svetom Duhu te nam sve lakše polazi za rukom. Bilo gde da se nalazimo, imamo svoj oltar uz sebe jer smo tako mi sami i sveštenik i oltar i žrtva koja se prinosi. U svakom trenutku možemo da izgradimo svoj oltar samo ako to želimo, i ništa nas neće sprečiti u tome - ni doba dana ni mesto na kojem smo, pa i ako ne klečimo i ako se ne udaramo u grudi i ne podižemo ruke ka nebu već se usrdno pomolimo, naša molitva će biti potpuna. Tako je moguće da žena koja dok plete ili prede vunu, pogleda ka Njemu i toplo se pomoli; da čovek koji je krenuo u kupovinu, našavši se sam u jednom trenutku, počne da izgovara molitvu ali i kožar dok šije kože, može svoje misli da uzvisi ka Gospodu; moguće je i da sluga, kao i onaj što je neprestano na putu ili onaj što radi u kuhinji, kada ne može da ode u crkvu da se pomoli, to uradi u bilo kom trenutku dana ili noći, srdačno i ponizno jer Bog ne prezire mesto gde će se obaviti molitva već samo jedno traži – jasan um i dušu iskrenu.
 
I kako je moguće, kaže neki svetski čovek posvećen Sudu, da se neko moli svakodnevno  po tri sata i da trči u crkvu? Pa eto, moguće je i veoma jednostavno jer ako ne može da ode u crkvu, on će tu, gde se zatekao, da se pomoli. Ne treba mu toliko glas koliko um, niti da podiže ruke ka nebu već da mu duša bude skoncentrisana i ne treba da bude nepomičan da bi bio miran. Tako i onoj Ani, molitve nisu bile uslišene zbog veličanstvenih reči niti zbog snažnog glasa nego zato što je molitvu izgovarala srcem: Ali Ana govoraše u srcu svom, usta joj se samo micahu, a glas joj se ne čujaše (1. o Carevima 1,13) i nastavlja: Idi s mirom, a Bog Izrailjev da ti ispuni molbu, zato što si ga molila (1,17)... i gospod se opomenu nje (1,19). To su uradili nebrojeno puta i mnogi drugi. I dok jedni viču, prete, ucenjuju, oni drugi stoje mirno i tiho se mole u sebi obraćajući se Bogu s malo jasnih reči u mislima, ničim neometani, ma gde da su se našli, u bilo koje vreme. Eto, uradi i ti tako: gorko uzdahni i seti se svojih grehova, pogledaj ka nebu i progovori umom Pomiluj me, Gospode, i tvoja molitva će biti potpuna. Jer onaj ko kaže Gospode, pomiluj me, ispovedio se. I ko je rekao Gospode, pomiluj me, primio je oproštaj za grehe svoje i ostvariće Carstvo Nebesko.
 
Tako se i Mojsije molio, bez i jedne izgovorene reči, kada mu se Gospod obratio: Što vičeš k meni? (Izlazak 14,15)  Jer ljudi čuju samo taj – unutrašnji glas, dok Gospod čuje i sve one koji vape i zapomažu u sebi. To znači da nas On čuje iako ništa ne govorimo kada se privrženo molimo u sebi, bilo da smo pošli u kupovinu, bilo da smo se našli s prijateljima i niko od prisutnih ili onih oko nas, neće moći da prepozna šta mi to radimo. Kao i Ana što je tada uradila molivši se da zatrudni a Gospod joj uslišio molitvu. Toliko jak je bio njen unutrašnji vapaj.
 
Samo je Ilije primetio kako se pomiču njene usne. Glas joj je bio zapečaćen ali ne i snaga njene molitve jer se molila svom dušom i srcem. To je zapravo, molitva, kada glas dolazi iznutra. Bol duše koja se izražava ne glasom već srcem.
 
Kada smo poverovali da će nam naše kuće postati grobovi, u toku snažnog zemljotresa, i kada smo zavapali Gospode, pomiluj!, tada je Gospod samo jednim treptajem uslišio našu molitvu i umirio tlo koje je drhtalo.
 
Potpuno je nemoguće da čovek koji se neprestano usrdno moli Bogu, bude grešan. Objasniću i kako. Onaj koji greje um i oplemenjuje dušu molitvom, približava se Bogu, razgovara s Njim tražeći oproštaj od grehova, moleći da bude saosećajan i da mu podari mir i eliminiše ljudske slabosti, izgradi mu superioran stav u odnosu na iskušenja. Tako, kada vidi svog neprijatelja ili neku lepu ženu, to neće uticati na njega i neće ga podstaći na greh jer vatra molitve još uvek gori u njemu i odaljava svaku grešnu pomisao. No, pošto smo ljudi i pošto je sasvim prirodno da se ponekad olenjimo, kada prođu dva ili tri sata posle molitve i kada ona vatra počinje polako da jenjava, treba se ponovo pomoliti da se ona vatra razbukne i opet nam zagreje zahlađeno srce. I ako se tako radi celog dana, ti intervali zagrevanja srca i duše molitvom, držaće nas podalje od nečastivog, ne dopuštajući mu da nam se uvuče u misli i navede nas na neki greh.
 
(Svet molitve, izd. Kalamos, str.121-126)
 
25.januar 2015 god.
Prevela s grčkog: Brankica Bogdanović  

Pročitano: 5951 puta