MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Svako putovanje je avantura. Ali su ona kada se posećuju manastiri nešto posebno, ponekad vam se čini kao da ste kročili u nebeske visine a razgovori sa monasima pružaju utehu, hrabre, upućuju, osnažuju, jačaju ljubav prema Bogu i ljudima.

 

Putovanje o kome pišem je bilo nešto sasvim posebno. Putovanje za pamćenje.

 

Na put smo krenuli arhimandrit Stefan iguman manastira Velika Remeta, brat Radovan koji je svoj poslovni i privatni život protkao Bogom i ljubavlju da sam se ponekad pitala kako tako mlad a tako mudar, pa sestra Janja Todorović publicista i urednik Izdavačke kuće „Slovensko slovo“ i autor ovog teksta Ljiljana Sinđelić Nikolić. I sve se nekako uklopilo, nije bilo potrebno mnogo se dogovarati tako da bez dvoumljenja mogu reći, da je Gospod taj koji nas vodi i rukovodi a kada mu se čovek prepusti život postaje ne samo lakši nego i mnogo lepši. Otac Stefan je poneo jabuke, grickalice što bi deca rekla, sokove, vodu i nutka nas svaki čas, brat Radovan svojim veselim komentarima izmamljuje osmehe, sestra Janja i ja toliko toga bi htele da čujemo od Oca, da upamtimo reči ali i krajeve kroz koje prolazimo. 

 

Stigli smo predveče, u sredu 3. decembra u manastir Krupa na Vrbasu. Celivali smo ikone, zahvalili se Gospodu. Srdačno, raširenih ruku i otvorenog srca dočekao nas je iguman o. Sava. Kao brižni otac prvo nas je ugostio, raspitujući se da li smo umorni i kako smo putovali a onda smo pričali o duhovnom životu, manastiru i postavismo pitanje Ocu o njegovom monaškom putu. Priča je čudesna i na prvi pogled čudnovata, ali ako znamo da Gospod određuje put čovekov onda ostaje samo divljenje i nada da će svako od nas uspeti da protumači Božije puteve i putiće. Otac Sava to jeste, jer je našim ljudskim razmišaljanjima shvaćeno slučajno došao u te krajeve iz Beograda a onda tu i ostao, zamonašio se, godine su prolazile i danas je iguman ovog divnog manastira koji sija na brdu, spajajući nebo sa zemljom, ljude sa Bogom. Na tako duhovit i plastičan način o. Sava nam priča da nije ni sanjao da će tu ostati ali našao se u manastiru Gomionica, monahinje su ga tako lepo dočekale, molile da ostane a onda je, možda i čudeći se sam sebi, tu i ostao. Preživeo je otac iguman mnogo toga, bio dobri pastir u najtežim, komunističkim vremenima, čak je i zatvaran, učio je ljude veri i poverenju u Boga, pešačio po snegovima, borio se protiv praznoverja i maloverja ali nikad nije posustajao. Pričali bi mi do jutarnjih sati jer je tema na pretek a otac Sava o svemu govori otvoreno, jasno, duhovito ali trebalo je sutradan stići u manastir Gomionicu.

 

Krenuli smo na vreme, monasi iz Krupe i mi da stignemo na Svetu Liturgiju, da sa monahinjama i vernim narodom dočekamo Njegovo Preosveštenstvo episkopa banjalučkog G. Jefrema. I toliko se naroda okupilo da se u crkvu, posvećenu Vavedenju Presvete Bogorodice teško moglo ući. Episkopu Jefremu na Svetoj Arhijerejskoj Liturgiji sasluživali su visokoprepodobni arhimandriti Serafim nastojatelj manastir Rmanj, arh. Stefan iguman manastira Velika Remeta i sveštenstvo Eparhije banjalučke. U toku Svete Liturgije episkop Jefrem je rukopoložio sabrata manastira Krupa Andreja Blagojevića u čin jeromonaha. Upravo zbog toga je arh. Stefan i krenuo na put jer je o. Andrej bio njegovo duhovno čedo. Divna Liturgija, na kojoj je sav narod pevao, zatim trpeza ljubavi za sve koji su bili u manastiru ispunilo nas je neopisivom radošću, punoćom, ljubavlju kada čovek oseća da voli ceo svet. 

 

U popodnevnim časovima započinje novo poglavlje našeg putovanja. Krećemo ka Glamoču odakle je brat Radovan. Srećan što može o. Stefanu i nama da pokaže mesto svog rođenja, obnovljenu kuću, groblje gde su mu sahranjeni njegovi preci, da nas upozna sa crkvama tog kraja, b. Radovan sestri Janji i meni, jer smo prvi put u tim krajevima, govori o mestima kroz koja prolazimo a onda o. Stefan i on pevaju junačke pesme a gusle, brižljivo smeštene u gepeku čekaju pravi trenutak da se na njima zasvira. Magla se šunja po vrhovima borova, penjemo se i spuštamo preko planina, malo je kuća u kojima sija svetlo, razmišljamo o poslednjem ratu a i onim prethodnim koji su protunjali tim krajevima. Stižemo po mraku u selo Halapić, kuća je ugrejana jer su teča i tetka b. Radovana, koji tu blizu stanuju, sve pripremili za naš dolazak. Tetka je razvukla pitu sa krompirom koja je još vruća a b. Radovan dodaje i kiseli kupus, ajvar. Sestra Janja i ja grejemo se kraj šporeta u kome pucketaju drva, ono malo komšija dolazi da se pozdrave a onda o. Stefan i Radovan uzimaju gusle i pesme o junacima, borbi za očuvanje domaćih ognjišta, imena, vere i porodice prostiru se u noć i čuju daleko kroz glamočko polje da ih čuju i živi i mrtvi. 

 

 

Sledećeg jutra o. Stefan i b. Radovan poranili su na groblje, onda se pozdravljamo sa komšijama, onom najbližem o. Stefan na rastanku poklanja svoj drveni krst. Naš boravak u Halapićima, gde su samo stariji ljudi, dugo će se pamtiti i prepričavati a Očeve pouke neke će i privezati čvršće za veru i našu crkvu. 

 

U Glamoču posećujemo crkvu, o. Slobodan dočekuje nas u porti, priča kakva je sve iskušenja imao obnavljajući crkvu nakon poslednjeg rata. Upoznajemo njegovu ženu, troje dečice a kako nema mnogo posetilaca o. Sloba nas zaustavlja da ne idemo, razmenjujemo pozdrave i ipak krećemo srećni što ima tako divnih mladih ljudi poput njega, koji uz veliki trud pokušavaju da sačuvaju svoj narod, da žive u dobru sa drugima, da i u teškim situacijama govore o ljubavi, bratoljublju i praštanju.

 

Svraćamo i u manastir Veselinje gde nas dočekuje o. Srđan, govori o istorijatu ove svetinje koja je devedesetih godina bila teško oštećena od Hrvatske vojske. U krugu manastira je i kapela kao i spomen kosturnica novomučenika postradalih od ustaša 1941-1945. godine u jami Korićna i drugim jamama pored Glamoča. Pognutih glava stojimo u kosturnici, teško je shvatiti kako to zlo naraste u čoveku koji nedužne, ženu, decu na najsvirepije načine ubija, mnogo je pitanja i samo nada na Gospoda da se tako nešto više nikada neće ponovoti. 

 

 

Put nas vodi dalje, svraćamo i u Gornje Vrbanjce i zatičemo u porti crkve o. Petra u radnoj atmosferi, priprema crkvu i portu za veseli praznik Božića. Teško je opisati tu njegovu radost susreta sa arh. Stefanom, vodi nas u kuću a popadija nas poslužuje i priča kako o. Petar i u tim poodmaklim godinama radi po ceo dan. Odlazimo i do o. Varnave u manastir Treskavac ali tamo nalazimo samo radnike na krovu koji vredno rade.

Stižemo i u selo Grace do Petra brata o. Stefana. Dirljiv je susret dvojice braće, sa kakvim poštovanjem dočekuju o. Stefana njegovi najbliži, ljube ga u ruku, deca smerno staju sa strane da ne smetaju odraslima. Otac Stefan već pomenute gusle poklanja svom bratu koji brižno, sledeći uputstva o. Stefana i brata Radovana, izvlači prve zvuke sa instrumenta koji se u ovim krajevima neguje vekovima.

 

 

Iz sela Grace odlazimo do Mrkonjića, tog divnog brdskog gradića, uskih ulica i zbijenih kuća. I opet na put, ponovo smo u manastiru Krupa na Vrbasu, otac iguman Sava dočekuje nas pitanjem, pa gde smo tako dugo, očekivao nas je ranije, želeći da sa nama provede još koji trenutak. Na rastanku svakome od nas daruje kesu punu divnih, štrikanih vunenih čarapa. 

 

I onda krećemo za Banja Luku. U Banskim dvorima je promocija knjige “Isus Hristos Put Istina i Život”, knjiga razgovora sa našim duhovnicima. Kako je lepo biti sa Gospodom i bližnjima, kako je plodotvorna zajednica Boga i ljudi. Pokazalo se to i u Banja Luci, gde smo došli zahvaljujući trudu b. Stamenka, sestara Rajne i Vere. Hvala im na gostoprimstvu, hvala svima koji su došli da nas čuju, saslušaju, da nađu odgovore na svoje pitanja, da se učvrste u veri, nadi i ljubavi. 

 

Krećemo za Beograd puna srca, znajući da je svako u ovo putovanje uložio neku svoju lepticu, darove koje nam je Gospod podario, dobru volju i nadasve ljubav.