MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U POTRAZI ZA ZAUSTAVLJENIM VREMENOM



Vladika Andrej (Ćilerdžić)

Vladika Andrej novi je episkop SPC za Austriju, Švajcarsku, Italiju i Maltu. "Nov" je i inače reč kojom će publika, religiozna ili samo učtivo zainteresovana, opisati vladiku - nov u smislu drugačiji, neformalan, otvoren, humanistički široko obrazovan i poliglota, proevropski mislilac, zagovornik Istoka i Zapada pod jednim krovom - a opet monah.
 
Vladika Andrej (Ćilerdžić) rođen je 1961. u Osnabriku u Nemačkoj. Studirao je filozofiju u Solunu, bogosloviju u Beogradu, bio je doktorand i naučni saradnik uglednog minhenskog Univerziteta Ludviga Maksimilijana. Maja 2014. godine, izabran je za prvog episkopa novoosnovane Eparhije austrijsko-švajcarske sa sedištem u Beču.
 
Kad danas gledate kako se čiste i nestaju poslednje hrišćanske enklave u Mesopotamiji, na Bliskom istoku, u Africi, kakav je Vaš osećaj? 
- Tuge. U tim se konfliktima gaze principi dijaloga postavljeni u dvadesetom veku: uzajamno poštovanje, recipročnost u stavovima, postupno razgrađivanje predrasuda.
 
Kao čovek crkve, neko ko ne gleda problem u okvirima ljudskog veka, već u rasponu od stotina i hiljada godina, šta biste rekli - da li se tu radi o istorijskoj ili političkoj odgovornosti religija? 
-Taj fenomen bih nazvao neočišćenim pamćenjem istorije. Istorijsko pamćenje sadrži "višak" kome tu nije mesto, on rađa spiralu nasilja.
 
Kad kažete "neočišćeno pamćenje" mislite na ono između hrišćana i muslimana? 
- Upravo to. Istorijski hrišćansko-muslimanski dijalog otvoren je pre 1.000 godina prevođenjem Kurana. Pre toga nije bilo kontakta. Kada je 1.453 Mehmet Drugi ušao u Carigrad, on je pretvorio Aja Sofiju u džamiju, ali je istovremeno želeo da uči, zamolio je patrijarha Genadija Sholarisa da mu se objasni suština hrišćanske vere. Tako su sultana proveli kroz brzu i kratku verziju, moralo se paziti na tempo i količinu, brzo se zamarao. Šta hoću da kažem - pomaka je bilo, kao i strahovitih padova na loše i gore. Ali dvadeseti vek je uveliko - barem što se religije tiče - nastupio kao vreme dijaloga.
 
U Turskoj je 1927 bilo 2,5 odsto hrišćana, nakon pogroma pedesetih godina ostalo ih je svega 0,3 odsto. Taj dijalog očito nisu svi preživeli. 
- Kad kažem dijalog mislim pre svega na dijalog na Zapadu, na državno-politički ohrabrivane kontakte između verskih zajednica kao prevenciju konflikata. Naročito je Švajcarska u tome dobar primer. Mislim da su islamske vođe ovde kod nas u Evropi to shvatile: Da se islam mora prilagoditi ovdašnjem načinu života, a ne obrnuto. Druga stvar je u tim tradicionalnim zemljama gde ljudima nedostaju paradigme moderniteta. Ali veća odgovornost leži na nama ovde. Hrišćanstvo kaže, ljubi svog neprijatelja...
 
To kaže nebeski deo hrišćanstva, ali ima ono i jednu sasvim zemaljsku komponentu, koja kaže, ne daj se svom neprijatelju. Da li katastrofa na tradicionalnim prostorima prvobitnog hrišćanstva slabi njegovu globalnu poziciju? 
- Ja bih odbacio pojam da je hrišćanska crkva igrač u svetskim zbivanjima. Upravo to predstavlja najveću kritiku Pravoslavlja Rimskoj crkvi. Izvorno, hrišćanska crkva nije crkva heroja nego crkva mučenika. Mučenika, ne u smislu gubitnika.
 
Isus za početnike
 
To je obična semantika. 
- Ne, to je mnogo više... Jovan Zlatousti (Jovan Antiohijski, "Krizostomos", teolog iz 4 veka koga jednako poštuju i uvažavaju sve tri velike denominacije, pravoslavni, katolici i protestanti, prim. redakcije) je govorio da su najveće bogatstvo crkve siromašni. Ko bi to danas tako rekao - da je moje najveće bogatstvo siromaštvo? Niko! Ali upravo je taj refleks koji je došao iz religije izrodio aktuelnu socijalnu politiku moderne Evrope, koncepte socijalne države i države blagostanja.
 
I zato - kako je nastao današnji model socijalne pravde, zašto se danas u Evropi može ovako prijatno živeti? Zato što smo princip "gubitnika" ulili u humanističke vrednosti i temeljne principe socijalne politike. I zato za hrišćansku crkvu predstavlja problem kada Evropska komisija izbacuje svaki pomen hrišćanske etike iz preambule evropske konstitucije. Ovakva Evropa kakvu danas vidite je nastala na osnovu jevanđeljskih vrednosti - čak i kad se ne poštuju, one su tu.
 
Upravo tako - evropske kulture su sekularizati hrišćanstva. Zašto onda mora svugde da stoji izrekom napisano "hrišćanstvo", kad je ono ionako tu, transformisano i prevedeno u kulturu. Kultura kao čuvar religije - da li je to situacija koja Vas plaši ili teši? 
- Upravo iz krugova političara Evropske narodne stranke se zastupa mišljenje da se koncept religije ne sme ostaviti bez svog imena...
 
Ali ako pođemo od toga da je čitava egzistencija Evrope hrišćanska, iako ne direktno religiozna? 
- Svejedno, dobro je stvari nazvati njihovim pravim imenom. Ovde se ne radi o kulturi, već o tome da politika pokušava da instrumentalizuje religiju u svoje svrhe, da je neprimetno usvoji kako bi time osvojila pravo da govori u ime morala. Ja sam bio gost u Evropskoj komisiji, poznato mi je i dobro i loše. Tamo je zaposlenima potpuno zabranjeno da u kancelariji drže krst, ikonicu, versku sliku, bilo kakav religiozni simbol - iako su to, pazite, sve hrišćanske zemlje! No tu je na delu stav da religiju treba izolovati iz javnog života, obući je u nešto drugo, samo ne u samu sebe.
 
Vi ste pristalica evropskih integracija? 
- Ne samo da jesam, nego sam učestvovao u vrlo značajnim bilateralnim telima, već trideset godina, od vremena kada je nastajala Evropska zajednica, posle Unija. Tada su evropski parlamentarci okupljeni u Evropskoj narodnoj partiji (European Peoples Party) započeli dijalog sa crkvom. Od samog početka se videlo da postoji jedna grupa parlamentaraca, mahom socijalisti, koji smatraju da hrišćanstvo nije privlačno, savremeno, korisno, nije perspektivno, te da ga ne treba uzimati u obzir.
 
Ko je veći papa od pape?
 
Kakva je danas situacija s ekumenom? Da li se uopšte pomerila sa spornih pitanja - primata pape, Filiokve, ekleziologije?  
- Posle Drugog svetskog rata hrišćanskom svetu je bilo jasno da stoji na ruševinama svih istorijskih evropskih tekovina. Ekumena je bila logički izlaz iz situacije. Sa Drugim vatikanskim koncilom (1962-1965, princip "aggiornamenta") Rimokatolička crkva je iskoračila iz ekskluzivnog istorijskog prostora i počela razgovore sa Pravoslavnom crkvom. Može se reći da su danas katolici i pravoslavni ponovo otkrili jedno izgubljeno bratstvo, osećaj da su nekad hiljadu godina radili pod zajedničkim krovom, da je to bila jedna kuća, jedna porodica. Ja sam protiv teorija kad se kaže - Rimokatolička crkva nije uspela da silom potčini Istok svojim učenjima, pa sad to pokušava na "perfidan" način ili preko "nejasnih" razgovora. Razgovori su vrlo jasni i teku kroz institucionalizovane gremije. I teku dobro. 
Da ne bi na kraju ljudi prstom pokazivali na nas i rekli svi će se na kraju spojiti i razumeti, samo hrišćani ne.
 

Vladika Andrej u razgovoru sa našom novinarkom

Poslednji put se Katolička crkva bavila Pravoslavnom 1995. u apostolskom pismu "Orientale lumen" ("Istočna svetlost") i enciklici "Ut unum sint" ("Da budu jedno"). Oba dokumenta su objavljena na stotu godišnjicu apostolskog pisma Orientalum dignitas ("O istočnim crkvama"). KC pruža ruku, ali istovremeno insistira na primatu. Tu se nije mnogo promenilo.
 
Pa mi moramo da imamo obzira prema Katoličkoj crkvi! Poslednje što bismo hteli je da na osnovu papinih izjava o poštovanju pravoslavnih crkava dođe do raskola unutar Katoličke crkve. Mislim da se tu principijelno traži vođstvo Rima, što kod pravoslavnih nije sporno.
 
Da li odgovornost leži i na Pravoslavnoj crkvi? Na kraju, za nju je vreme stalo sa sedmim Nikejanskim koncilom. Stav pravoslavlja je - između četvrtog i osmog veka definisani su svi postulati vere, a posle toga, mi o tome više ne razgovaramo, hvala na pitanju, sve je rečeno. Da li je to Pravoslavna crkva zaustavila vreme, dok je na Zapadu tek tada započeo proces intenzivnih teoloških interpretacija?
 -Teško je to kazati. Spomenuli ste Filiokve. Pravoslavlju se uvek prebacivalo sa zapadne strane da nema Filokve, što znači da se suviše zanima za onostrano, a zanemaruje poslove sveta. Filiokve je učenje o istoriji, o tome kako se Bog otkrio u svojoj konkretnoj istorijskoj stvarnosti, nešto kao Hegelov svetski duh. Kroz Filiokve je Katolička crkva uveliko razvila i fundirala ovosvetsko socijalno učenje. Ali veliko pitanje - šta je to što čoveka čini sretnim na zemlji je svejedno ostalo neodgovoreno.
 
Tri velike denominacije imaju svaka svoju osnovicu sa koje se uzdižu: pravoslavlje tradiciju, katoličanstvo organizaciju/papu; protestanti princip "sola scriptura" ("samo Biblija"). Pravoslavlje funkcioniše na principu zaustavljenog vremena, vremena zamrznutog na osmom veku. Da li se odatle može zaključiti da je ono razvilo specifičan odnos prema protoku vremena, odnos koji potencijalno uvek može postati, i bivao je, problematičan? Koliko je taj fenomen zaustavljenog vremena njegova slabost, koliko snaga?
-To je za centralno i suštinsko pitanje. Ja ga doživljavam kao pronalaženje linije između autoriteta i slobode, odnosno kao pitanje orijentacije u prostoru velikih ideja. Pravoslavlje je sebe uvek smatralo zagovornikom ideje da između autoriteta i slobode mora da postoji srednji put.
 
Marija od Pobede - poražena
 
Srpska pravoslavna crkva je dobila na poklon od Bečke nadbiskupije crkvu Maria von Siege, Marija od Pobede, arhitektonski dragulj bez premca i - odbila je. Službeno zbog toga što nije mogla da zatvori finansijsku konstrukciju, neslužbeno zato što su unutra statue - a pravoslavni vizuelni kodeks ne dopušta statue. Da li to odgovara istini? 
- Ne, to su intrige! Istina je da je to jedna od najlepših crkava u Beču, ali je njeno preuzimanje bilo povezano sa velikim troškovima, ne samo renoviranja, nego i održavanja i osiguranja. Ali nije ni to bilo tako nemoguće. Da su svi Srbi u Beču i Austriji davali samo po jedan evro mesečno nekoliko godina, mogli smo da je prihvatimo. Zamislite da je nama ta crkva zaista predata...Nažalost, nedostajala je svest o ovoj istorijskoj mogućnosti. A statue - kakve to veze ima?
 
Izgleda da stare borbe između ikonoklasta i ikonodula još tinjaju. 
- Nije istina, mi nismo rigorozni kad su slike u pitanju! U Beogradu Grci svake godine dolaze na pomen Rigi od Fere i sveštenik drži parastos ispod njegove statue. Istina, mi nemamo običaj da skulpture dovodimo u blizinu ikona, ali ako su one već tu, nećemo dizati revolucije. Ali ih i ne izjednačavamo sa ikonama ili sa freskopisanjem. Freskopisanje je kanonizovano, ono je predmet vaseljenskog sabora.
 
Koji je, usput rečeno, poslednji put održan pre 1.200 godina. Može biti da je sazrelo vreme i za novu interpretaciju?
 
Dugo sam živela pod utiskom da je SPC ta koja svoje vernike drži izolovane od vremena i drugih hrišćanskih zajednica - sada, nakon nekoliko iskustava sa ovdašnjim vernicima rekla bih da je problem obrnut. Jeste li Vi, Vaše preosveštenstvo, je li vrh SPC sada postao liberalniji od vlastitih vernika? 
- To je dobro zapažanje. Veliki broj sveštenika - ne vrh nego sveštena lica - dolaze do zaključka da se crkva iz praktičnih razloga treba otvarati, spuštati granice prema drugim zejedniciama, gubiti strah od dodira. I sad odjednom stupa na delo paradoks - sad je odjednom narod taj koji to neće, koji se tome opire. Samo, nekad su najveći zagovornici distance upravo oni koji ni sami nisu dosledni u tome. Ali da, postoji jedan značajan broj ljudi koji su skeptični u odnosu na crkvene kontakte, ziloti koji kažu - ne smemo ništa, samo ovo naše, to malo, sve ostale kontakte treba svesti na minimum.
 
Vaš zadatak je da Srbe u Beču naterate da budu moderni? 
-Ne bih to tako rekao. Moj zadatak je da upoznam Srbe u Austriji sa integrativnom snagom hrišćanstva u celini. Ta sila zajedništva dolazi iz Jevanđelja - i četiri Jevanđelja su još uvek jedno Jevanđelje.
 
Fantomski bol, Carigrad 
 
Pravoslavne crkve generalno ostavljaju utisak ožalošćene porodice - kao da na njihovom istorijskom telu i danas gori rana nastala padom Konstantinopolja i gubitkom jednog snažnog kultrunog i političkog centra koji je stajao iza njih. Može li se i danas govoriti o fantomskom bolu, o sindromu Aja Sofije? 
- Sigurno da može. Istorijske katastrofe ostavljaju neizbrisive tragove, u pamćenju crkve svakako. Ali opet, isti taj Istok u stradanju, u emigraciji iz svog tradicionalnog egipatsko-sinajskog prostora, palestinsko-sirijskog, vizantijskog prostora stvorio je Svetu goru, ideal duhovnosti.
 
Da, ali nemojmo zaborativi da je to samo ono što je ostalo - sve je to bilo puno veće, a i carigradski patrijarh tada nije bio podstanar. 
-Kada bismo sada u ovoj sobi gde sedimo isključili struju i upalili šibicu, opet ne bismo sedeli u mraku. Malo postaje veliko, zavisi iz koje perspektive se gleda.
 
Generalno gledano, SPC se otvara i stupa na put modernizacije. Ljudi koji je vode ne osećaju se više u obavezi da podržavaju refleks ekskluzivnosti i izolacionizma. Tu ste Vi, tu je Irinej bački, Porfirije zagrebački, preko vas je na delu jedna sasvim nova atmosfera. 
- Nemojte zaboraviti ni Njegovu svetost patrijarha Irineja. I ne samo sadašnji partijarh, i prethodni je delovao neumorno mirotovorno i to u teška vremena dok su besneli konflikti među nacijama na Balkanu. Kormilo Srpske ravoslavne crkve - sad ne govorim o njenom vrhu, nego o kormilu - je u sigurnim rukama odgovornih ljudi. Ovi ljudi, neki vernici koji se protive zbog naših doborih odnosa sa kardinalom Šenbornom - takvi ne bi bili sigurni kormilari, ko zna gde bi nam brod završio.
 
 
Razgovor vodila Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča
 
Izvor: http://www.rts.rs

Pročitano: 2892 puta