MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PRAVOSLAVNA ISTINITA PRIČA: Hteli, ali zbog molitve nisu mogli da ga ubiju!



Ruski vojnik u zarobljeništvu

RUSKI VOJNIK ALEKSANDAR VORONCOV PROVEO JE U ČEČENIJI 5 GODINA U JAMI 
 
Pet godina, sudbine jednog čoveka. Saša je bio 5 godina u čečenskom zarobljeništvu, dve godine ga nisu hranili, vežbali na njemu tehniku borbe prsa u prsa; nekoliko puta ga streljali pucavši direktno u njega, ali nisu mogli da ga ubiju!
 
1995 godina, prvi čečenski rat. Ja potpukovnik Antonije Manjšin, bio sam komandant jurišne grupe, a susedna jurišna grupa dobila je ime po heroju Rusije Arturu, mom drugu koji je poginuo u bitkama za Grozni, pokrivajući svojim telom ranjenog vojnika. Vojnik je preživeo, a on je poginuo imajući rane od 25 metaka. U martu 1995, jurišna grupa Artur koja je brojala 30 boraca, na troje bornih kola izvršavala je naređenje komande da blokira napade Čečenskih militantnih grupa u Vedenskoj klisuri. Tamo postoji jedno mesto Hancelak koji u prevodu sa čečenskog znači – mrtva klisura. Tamo je našu grupu čekala zaseda.
 
 
Zaseda – to jesigurna smrt: vodeću i poslednju mašinu onesposobljuju i na tebe metodično pucaju sa visine. Grupa koja je pala u zasedu preživljava maksimum 20-25 minuta, a posle toga to mesto postaje njihova bratska grobnica. Preko radio stanice su zatražili vatrenu podršku iz vazduha, a moju jurišnu grupu su odmah poslali u pomoć. Tamo smo stigli za 15 minuta. Helikopteri su navođenim raketama vazduh-zemlja neutralisali vatrene pozicije na brdima iznad nas i na naše veliko iznenađenje grupa je skoro u potpunosti bila spašena. Nedostajao je samo Saša Voroncov. On je bio snajper, i sedeo je na vodećem vozilu i eksplozijom je bio odbačen u dolinu 40-50 metara niže. Počeli su da ga traže ali ga nisu našli. Počelo je da se smrkava. Pronađena je krv na stenama, ali njega nije bilo. Dogodilo se najgore, tako kontuzovanog od granate zarobili su Čečeni.
 
Oformljen je tim za potragu i spasavanje, tražili ga tri dana po planinama, noću ulazili, čak u sela pod kontrolom neprijatelja, ali Saša nije pronađen. Otpisan je kao nestalo lice i predložen je za orden hrabrosti. I zamislite prolazi 5 godina. Početkom 2000-te, napad na selo Šatoja. U Argunskoj klisuri u Šatojskom rejonu ima naseljeni punkt Itum – Kale. U toku blokade punkta mirni stanovnici su nas obavestili da kod njih u zindanu (tamnici) u jami leži već 5 godina jedan naš pripadnik specijalnih snaga.
 
Moram da kažem da jedan dan u čečenskom zarobljeništvu – je pakao. A tek 5 godina! Mi potrčimo tamo, već se smrkavalo. Farovima od bornih kola osvetlimo okolinu i vidimo rupu 3 sa 3 i 7 metara dubine. Spustimo merdevine, a tamo živi leš. Čovek se tetura, pada na kolena, a ja po očima prepoznam da je to Saša Voroncov, 5 godina ga nisam video a poznao ga. On bradat, kamuflažna uniforma se raspala, uvijen u vreću sa progrizenom rupom za ruke, da može da ih greje. U toj jami je vršio nuždu i živeo, spavao, a dva tri puta nedeljno su ga izvodili na rad da kopa čečenima utvrđenja. Na njemu su se uživo vežbali Čečeni i obučavali, za borbe prsa u prsa sa noževima.
 
Oni pokušavaju da te nožem ubodu u srce a ti treba goloruk da se odbraniš. U našim specijalnim snagama momci su dobro obučeni, ali on izmučen, nije mogao da im pruži otpor, promašivao je tako da su mu sve ruke bile isečene. On pada pred nas na kolena, ne može da govori, plače i smeje se. A onda kaže: “Momci, čekao sam vas 5 godina, dragi moji.” Mi ga uzmemo na ruke, zagrejemo kupatilo u kući, obučemo ga. A onda nam on ispriča šta je sa njim bilo tokom tih 5 godina.
 
Tu smo bili sa njim nedelju dana, hrana je bila bogata i raznovrsna, a on komadić hleba žvaće satima i polako jede. Njemu su se svi ukusi za 5 godina atrofirali. Rekao mi je da ga 2 godine u opšte nisu hranili.
 
Pitam: ” Kako si preživeo?” A on: “Možete li da zamislite komandanire, krstić sam ljubio, krstio se, i molio, uzimao glinu pravio kuglice, krstio ih i jeo. Zimi sam jeo sneg.” “Pa kako?” pitam . A on kaže: ” Znaš, te glinene kuglice su mi bile ukusnije od domaće pite. Blagoslovene kuglice snega su bile slađe od meda.”
 
Pet puta su ga streljali na Uskrs. Da nebi pobegao, presekli su mu tetive na nogama, nije mogao stajati. Stave ga na ivicu stene, on kleči, a 15-20 metara od njega stoji nekoliko ljudi sa automatima spremni za streljanje.
 
Kažu: ” Moli se svom Bogu, ako Bog postoji on će te spasiti.” I on se molio, još uvek mi je u ušima ta molitva, jednostavne ruske duše, “Gospode Isuse, moj najdraži, Hriste moj predivni, ako Ti je srcu danas ugodno, ja ću poživeti još malo.” Zatvara oči i krsti se. Oni pritiskaju okidače ali ne dolazi do pucnja. I tako dva puta -pucanj se ne dešava. Ponovo repetiraju – Nema pucnja . Menjaju šaržere – opet ništa, menjaju automate – ništa.
 
 
Prilaze i kažu: “Ima krst.” Nemogu da ga streljaju jer ima krst. A on kaže: “Nisam ja stavio taj krst nego mi ga je sveštenik na krštenju dao, neću ga skidati.” Oni pružaju ruke da otkinu Krst, a na pola metra od mene Blagodat Svetoga Duha ih uvija, oni padaju na kolena i na zemlju. Tuku ga kundacima automata i bacaju u jamu. I tako dva puta meci nisu izletali iz cevi a tri puta su se razletali MIMO njega. Pucajući direktno u njega nisu mogli da ga ubiju, samo su mu rikošeti od kamenčića napravili posekotine.
 
I tako je to u životu . Moj poslednji komandir, heroj Rusije Šadrin je rekao: “Život je čudna, prelepa i divna stvar.”
 
U Sašu se zaljubila čečenska devojka, ona je od njega mnogo mlađa, imala je 16 godina, to je tajna duše. Ona mu je treće godine tajno noću nosila kozje mleko, spuštala kanapom u jamu i tako spašavala. Roditelji su je hvatali na delu, šibali skoro do smrti, zaključavali u ostavu. Njeno ime Asselj. Bio sam u toj ostavi, tamo je veoma hladno, čak i u letnjim mesecima, ima malecni prozor i vrata zaključana katancem od ambara. Vezivali su je, ali je ona uspevala noću da to pregrize izađe kroz prozorče, pomuze kozu i donese mu mleko.
 
Assel je poveo sa sobom . Ona se krstila i sada joj je ime Ana, venčali su se, i rodili dvoje dečice, Ćirila i Mašu. Divna porodica. Sreli smo se u Pskov – Pećerskom manastiru. Zagrlili smo se, oba plačemo. On mi sve priča. Povedem ga starcu Adrianu ali tamo ga narod ne pušta. Ja im kažem: “Braćo i sestre, to je moj vojnik, on je u Čečeniji proveo 5 godina u jami. Pustite Hrista radi” A oni svi klekoše i kažu: “Idi sine.” Prošlo je 40 minuta. Saša izlazi sa osmehom od starca Adriana i kaže, “Ništa se ne sećam, kao da sam sa suncem razgovarao.” A na dlanu mu ključ od kuće. Sveštenik im jedao kuću od jedne stare monahinje koji je pripao manastiru.
 
Inajvažnija stvar koju mi je Saša na rastanku rekao kada sam ga pitao kako je preživeo sve to: “Ja sam proveo dve godine u jami i toliko sam plakao da je sva glina ispod mene bila mokra od suza. Gledao sam u zvezdano čečensko nebo iz levka moje tamnice i tražio svog SPASITELjA. Plakao sam kao dete, tražio svoga Boga” “A onda” upitao sam. “A sada se ja okupam u njegovim rukama,” rekao je Aleksandar .
 
Sa ruskog na srpski za Srbin.info preveo: Aleksandar Gridin)

(www.politikus.ru)
 
 

Pročitano: 6216 puta