MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PRED SMRT SE NE MOŽE NADISATI



Dmitrij Sokolov – Mitrič, o sindromu paralizujuće usamljenosti, starosti i paklenim mukama 
 
 
Ipak je čovek – patološki nepoverljivo biće. U mladosti on ne veruje da postoji zdravlje, u zrelosti ne želi da zna da je starost neminovna, a u starosti ignoriše tu činjenicu, da smrt može doći u bilo kom trenutku – možda večeras pre večere. On naravno zna da se to dešava, čitao je u knjigama. Zna, ali ne veruje. Ako bi verovao – živeo bi drugačije.
 
„Ma dobro, - misli mladi nepoverljivi čovek. – sa zdravljem ću se nekako dogovoriti. Tablete ću popiti, ići ću na vreme na operaciju i svi problemi su rešivi“.
 
„Ma dobro, - misli zreo, nepoverljiv čovek. – starost, naravno, nije radost, ali nije ni katastrofa. Sada ću još malo da nakupim para, pa ću putovati, upoznavati svet, a i uopšte – još postoji šansa da se umre mlad“.
 
„Ma dobro, - misli stari nepoverljivi čovek. – smrt može doći sutra, a može i kroz deset godina, zato je bolje o njoj uopšte ne misliti...“
 
 
Patološki nepoverljiv čovek je uveren, da je dolazeća starost – prosto uzrast, gubitak pažnje suprotnog pola i progresirajući deficit zdravlja.
 
Ali starost – to je nešto mnogo neprijatnije. Prava starost je proces odsecanja veza. Pri čemu, ovaj put ne odsecaš ti njih, već one tebe.
 
Prvo odlaze babe i dede. Zatim odlaze roditelji, tetke, teče, deveri, zaove i ostali članovi porodičnog gnezda. Zatim – od nekuda, odjedanput, nestaju biznis partneri, i saradnici u karijeri. Oni su još uvek živi, ali ih više nema, bili su s tobom samo zato što si ti bio tamo to što si bio. Zatim dolazi vreme dobrih poznanika, pravih drugova, braće, sestara, žena, muževa i, ne daj Bože – dece. Sve češće odlaziš na groblje – da sahranjuješ, vršiš pomen, pa čak i da prosto prošetaš. Više ne tuguješ o tekućem gubitku, zato što u svojevremenoj smrti u tebi već odavno nema nikakvog tragizma. Više ti nije žao njih, mrtvih, već sebe živog. Preovlađujući osećaj postaje iznenađenje: „A šta je uopšte ovde radim?“
 
U nekom trenutku ti jednostavno prestaješ da razumeš ovaj svet. Svi tvoji su već tamo, realnost se izmenila do ne prepoznatljivosti, ona je strana, ti u njoj više nemaš šta da radiš. Nekakve nove tehnologije, koje je već prekasno da osvajaš, nekakva nova pravila života, koja te istinski ljute, čak ti ni mnoge zvezde estrade i filma nisu poznate. Sve to te istiskuje na periferiju života, koja i jeste starost. Ostaci zdravlja postaju teret, a dugovečnost – prokletstvo. Želi se samo jedno – predaja bez boja. Da to bude trenutni infarkt, a ne bolna onkologija ili dugotrajna Alchajmerova bolest. A ako komfornu smrt nisi zaslužio – onda je zaista bolje ići u starački dom. Tamo, u krajnjem slučaju, nećeš biti usamljen.
 
Istinska starost – to je kontekstualni sinonim paralizujuće usamljenosti, demo-verzija paklenih muka. Koliko god da se čovek pravi važan, koliko god od sebe pravio visokorazvitog egoistu, on će, sve jedno, ostati besplatni prilog moćnom saobraćaju vaseljenske ljubavi.
 
I kada se tobom više niko ne opterećuje, kada ispadaš iz te struje – upravo tu i počinje svegutajuća starost. Sredstvo protiv te muke, naravno, postoji, ali ono je teško dostižno. Zato što patološki nepoverljiv čovek ne veruje u to, da vaseljenska struja ljubavi ima izvor, koji je otvoren za sve i neiscrpan. Čak i ako zna – ne veruje. Da veruje – živeo bi drugačije.
 
Video sam mnogo starih ljudi. Jednima je bilo dvadeset godina, drugim četrdeset, trećim osamdeset. Ali još više sam video mladih ljudi. Jednima je bilo dvadeset godina, drugim četrdeset, trećim osamdeset. Nedavno, na primer, sreo sam čika Sašu – veoma mladog čoveka od sedamdeset pet godina. To se desilo u selu Svapuše, u Tverskoj oblasti. S drugovima sam tog dana vozio bicikl oko jezera Seliger. Čika Saša nas je s lakoćom pretekao i parkirao svoj bicikl pored lokalne seoske prodavnice, da kupi hranu za veče. To je bio već dvanaesti dan njegovog putovanja, za to vreme je proputovao 860 km po Novogorodskoj, Pskovskoj i Tverskoj oblasti. I takve podvige on vrši jednom u 2-3 meseca. Na primer, prethodni marš je bio iz Moskve u Čeljabinsk. Ima gomilu prijatelja po celoj zemlji, odlično se oseća, stoprocentni kontakt s realnošću i nikakve starosti.
 
Iskustvo iz razgovora s tim ljudima me je naučilo da se ne bojim ni 60 godina, ni 70 godina, ni 80 godina. Shvatio sam da starost, zapravo, ne postoji – samo to treba shvatiti. Mi smo uvek u vezi s Tim, koji je rekao: „ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa Mnom“. (Otkr 3, 20)
 
Poslednje godine našeg života su samo još jedna šansa da obnovimo tu vezu. Poslednja mogućnost da rešimo glavni zadatak u svom životu, u dosudebnom periodu. Ali ko je rekao da su poslednje godine, meseci, dani našeg života, negde tamo u starosti, a ne ovde i sada? Nedavno sam razgovarao s jednim patologom i on mi je priznao: „Čovek je retko glup i nemaran. Mrtvačnica je upravo to mesto, gde se taj fakt ne može poricati. I znaš - čim počneš da shvataš da čovek nije toliko loš, koliko je budalast – živeti postaje mnogo lakše“.
 
Odavno sam se pomirio s tim da sam glup i nemaran. Znam da se pred smrt neću nadisati, ali sve jedno, iz nekog razloga dišem tim slatkim otrovom nemarnog života. Jer ja sam, takođe, patološki nepoverljiv čovek. Znam, ali ne verujem. Da verujem – živeo bih drugačije.
 
SOKOLOV-MITRIČ Dmitrij
 
prevod sa ruskog S. M.
19.septembra 2014.
 
Izvor: http://foma.ru/pered-smertyu-ne-nadyishishsya.html

Pročitano: 10024 puta