MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DUŠE HRISTOVE



  STARAC JAKOV CALIKIS, PREPODOBNI DAVID EUBEJSKI ČUDOTVORAC
 
RAZGOVOR SA OCEM GAVRILOM
 
Pitanje: Oče Gavrilo, Vi ste jedan od monaha iz obitelji Prepodobnog Davida i imali ste sreću da poznajete starca Jakova. Odrekli ste se sveta i posvetili ste se Hristu. Molimo Vas da nam iznesete neke Vaše uspomene i doživljaje vezane za Godine Vašeg poslušanja blaženom Starcu.
 
O. Gavrilo: Šta bi se najpre moglo reći o Starcu? Prvi put sam ga sreo 1989. godine, kad sam u meni do tada nepoznat manastir Prepodobnog Davida dovezao automobilom jednog svetogorskog monaha. On je, uz blagoslov svog igumana, želeo da se posavetuje sa ocem Jakovom u vezi s nekim ozbiljnim duhovnim pitanjem. Između ostalog, ovaj monah mi je usput govorio da oca Jakova smatraju za svetog čoveka, da je obdaren prozorljivošću, rasuđivanjem i slično.
 
"Pomoliću se Bogu", pomislio sam, da me udostoji da i ja upoznam starca Jakova, da se posavetujem s njim i da mi kroz njega, kao kroz oblagodaćenog čoveka, Bog otkrije Svoju volju jer sam u to vreme, bez obzira na moj posao i delatnost u svetu, već razmišljao o monaštvu kao o sredstvu spasenja.
 
Starca smo susreli u crkvi Svetog Haralampija, ovde gde i sad razgovaramo. Bio je to milorek, smiren, prost i, istovremeno, plemenit Starac. Uputio nam je samo lepe reči što je, uostalom, bilo uobičajeno za njega, iako je po blagodati već prilikom prvog susreta mogao da vidi nedostatke i određena unutrašnja naznačenja u ljudima.
U jednom trenutku Starac se obratio meni, iako je paralelno gledao i oca - Svetogorca i dvojicu - trojicu monaha iz njegove obitelji (oca Aleksija i oca Ilariona):
 
"Šta da učinimo sa ovim momkom, da ga zamonašimo?"
 
On je to rekao pre nego što sam ja bilo šta izustio, pre nego što sam uspeo da bilo šta kažem o pitanjima koja su me mučila. Od tog doba sam, blagodareći Starčevim molitvama i molitvama prepodobnog Davida, često posećivao ovaj manastir. Kad god bih hteo da se o nečemu posavetujem s njim, on mi je, i pre nego što bih mu nešto rekao, s velikim rasuđivanjem davao savet.
 
Nakon što sam blagodareći Starčevim molitvama i volji Božijoj došao u manastir, ono u šta sam se blagodaću Božijom posebno uverio bio je Starčev dar prozorljivosti. Starac je znao šta sam radio i šta sam mislio, šta ću raditi i šta ću misliti! On mi je to prozorljivo i s ljubavlju otkrivao u razgovorima koje smo vodili. Moji lični opiti vezani za te Starčeve darove svakodnevno su se umnožavali. Slične opite imala su i ostala Starčeva duhovna čeda, bilo da su sveštenici ili mirjani, kao i ostali poklonici koji su po prvi put dolazili u manastir, i oni su mi kazivali o njima.
 
Veoma su karakteristične reči jednog našeg sunarodnika, mog poznanika, koji sada živi ovde nakon što je trideset pet godina živeo u Americi. U manastir je prvi put došao 1990. godine da bi zablagodario Starcu koji mu je svojom molitvom pomogao da se isceli od opasne bolesti.
 
"Kad sam prvi put video Starca", pričao mi je on, "osetio sam da je on sveti čovek. Znao je da sam u Americi naišao na takve i takve teškoće, i ispričao mi je sve o njima, kao da se godinama poznajemo..."
 
Jedna gospođa, takođe moja poznanica, ispričala mi je sledeće:
 
"Moj muž i ja smo često razgovarali o jednom problemu koji nas je u to vreme mučio. Kad smo stigli u manastir i prvi put videli Starca, on nam je, između ostalog, pomenuo i probleme o kojima do tada ništa nismo govorili. Rekao nam je stvari koje su bile poznate samo mom suprugu i meni."
 
Postoji bezbroj sličnih i poučnih slučajeva i bilo bi potrebno mnogo knjiga da bismo ih sabrali. Za nekih šest meseci od dana mog dolaska u manastir zabeležio sam u svesku neke osnovne stvari o opštoj ispovesti. Na mene je posebno ostavilo utisak to što Starac ni mene, a koliko mi je poznato ni druge iskušenike nije primoravao da se ispovedamo, niti nam je nalagao monaško pravilo. Trpeljivo je očekivao tvoju slobodu i tvoj slobodan zahtev za ispovešću. Nikad nije primoravao na takve stvari, jer je apsolutno uvažavao slobodu drugog čoveka. Taj stepen trpljenja imao je, naravno, i drugi, pedagoški cilj.
 
Na mojoj prvoj, opštoj ispovesti Starac me slušao strpljivo, s ljubavlju i ozbiljnošću. Dok sam mu pričao o periodu od pre dvanaest godina, Starac me u jednom trenutku prekinuo i upitao:
 
"Čedo, da li si u tom slučaju sagrešio?"
 
Kako se nisam sećao onoga što me pitao, odgovorio sam:
 
"Nisam, oče."
 
"I želja je greh, čedo moje", odgovorio je na to Starac.
 
Ni tada se toga nisam setio i ispovest se okončala. Starac mi je pročitao molitvu razrešenja i ja sam pošao u keliju. Tamo sam razmislio i setio sam se onoga o čemu me je Starac pitao, a što je pre dvanaest godina prošlo kroz mene kao misao i kao želja. Bilo je to nešto što je Starac video blagodaću Svetog Duha. Sledeći put sam mu govorio o tome, ali se Starac pretvarao da ništa ne razume.
 
Prvih pola godine mog boravka u manastiru proteklo je u strašnim pomislima koje su se prevashodno odnosile na božanstvenu Liturgiju. Obavestio sam Starca o čitavom tom roju pomisli i fantazija koje je podstakao kušač. Pomogao mi je sa mnogo ljubavi, krotkosti i blagosti. On je uistinu bio medotočiv. Razume se da je u slučaju potrebe znao da bude i strog. Čak i onda kad ništa ne bi rekao, za mene je i jedan njegov strog pogled bio veoma bolan jer sam ga, kao i svi ostali, mnogo voleo. Posle jedne takve pedagoške "kazne" kojom me izbavio od teškog stanja, sagledao sam korist koju sam od toga dobio. Pritekao sam Hristovoj ikoni i dugo se molio da nagradi našeg Starca za svu njegovu brigu o mojoj duši.
 
Takođe bi trebalo pomenuti odvažnost Starčeve molitve, kao i strah koji su pred njim ispoljavali demoni. To se ispoljavalo kroz đavoimane ljude koji su često posećivali manastir.
 
Jedne večeri, tokom prvog perioda mog boravka u manastiru, u vreme dok smo u Starčevoj keliji služili povečerje, jedna đavoimana devojka, koju su doveli roditelji, vikala je, otimala se i nije nas ostavljala na miru. Videvši moj strah kao i strah ostalih otaca, moj Starac je izašao i počeo da je grdi kao što se grdi dete kad načini neki ozbiljan prestup. On je, zapravo, prekorevao demona. Devojka je odmah zaćutala i više nije počinjala da govori. Tad sam pored tog svetog čoveka osetio veliku sigurnost.
 
On se više puta rugao demonima ili im je pretio svojim štapom. Uistinu je bila dostojna divljenja blagodat koju je imao taj štap!
 
U odnosu na ispraznu slavu ovog sveta ovaj Starac bio je istinski "filosof".
 
Jednom prilikom, kad je Starac razgovarao s izvesnim znamenitim čovekom koji je posetio manastir, postavio sam sebi pitanje:
 
"Kako li se Starac oseća tokom ovog razgovora?"
 
Nakon što se razgovor završio, otac Jakov je prošao pored mene i gromko zapojao samoglasen iz Opela: Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje; ne ostaje bogatstvo, niti prati slava... Time je želeo da mi pokaže da su sva ta zvanja samo privremena, i da nakon groba počinje drugi život.
Kao mladog poslušnika, oci su me često slali da odnesem hranu Starcu u njegovu keliju. To se obično dešavalo onda kad je bio bolestan ili kad bi kasno završio ispovest i bio isuviše umoran da bi silazio u trpezariju. Bez obzira na svoju bolest, nije se odricao posta i uzdržanja. Uzimao bi malo hrane i završavao obed i pre nego što ga je počeo. Posmatrajući njega, pomišljao sam:
 
"Tako bi trebalo i ja da činim. Da malo jedem i da ga podražavam u tome."
 
Međutim, Starac je po blagodati "pročitao" moje pomisli i jednom prilikom mi rekao:
 
"Ne gledaj na mene, čedo. Ja sam monah još od detinjstva. U životu nisam jeo ni testenine, ni kolače, kao što to nije činila ni moja majka, Maloazijatkinja. Nisam jeo ni masnu hranu. Ti si do juče bio u svojoj kući i zato za trpezom jedi onu hranu koju oci iznesu."
 
Drugi put sam mu rekao:
 
"Oče, jedi, da se ukrepiš!"
 
"Krepi blagodat Božija", odgovorio mi je on.
 
Starac je ulagao velike napore da bi razvejao divljenje koje smo osećali prema njegovoj svetosti. Jednom je, na primer, nakon božanstvene Liturgije sedeo u trpezariji i razgovarao s narodom, ispijajući po dva gutljaja iz šoljice kafe. Kad je završio i kad se spremao da krene, ispred njega se iznenada pojavila jedna snažna, đavoimana devojka, koja se udarala, zapomagala i slično. Starac ju je blagoslovio, izgovorio neku molitvu i devojka se odmah smirila. Svi smo se zadivili delotvornosti njegove molitve. Da bi razvejao naše pomisli o ovom jutarnjem događaju, on nam se uveče, nakon večernje, požalio da u tom trenutku niko nije došao da mu pomogne, nego smo ga ostavili da se sam suočava s njom.
 
Želeo je da se pokaže kao slab i prost čovek! Dozvolite mi da navedem neke Starčeve misli o njegovim darovima. Čuo sam da je sam Starac rekao:
 
"Molio sam Boga da mi podari da na osnovu ljudskog lica upoznam ljudsko srce, i Bog mi je to dao. Bog mi je dao sve darove, kao i sva dostojanstva (sveštenstvo, duhovno očinstvo, igumanstvo i sl), ali sve to može da potraje samo do groba. Posle groba počinje drugi, nov život."
 
Trudio se da svoje rasuđivanje prenese i na nas. Jednom sam mu rekao da sam pročitao kako je neki svetitelj učinio to i to, i da sam i ja to učinio. Da li sam ispravno postupio?
 
"Čedo, svetitelji su sve činili s rasuđivanjem", odgovorio je on.
 
Ponekad bi nam rekao da ovaj ili onaj podvig ne može da izvrši ko god poželi i kad god poželi.
 
Ukratko, o Starcu možemo da kažemo da je on, "vođen Duhom Božijim", živeo po zapovestima: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim... i bližnjeg svog kao samoga sebe, ...radujte se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču.
 
Jedna gospođa, koja se ispovedala kod njega, rekla nam je da je Starac zajedno s njom plakao zbog njene nesreće, onako kako ni ona ni njena majka nisu plakale. To isto je govorio i sam Starac:
 
"Čedo moje, smejem se s onima koji se smeju i plačem s onima koji plaču!"
 
Starac je posedovao i veliki dar propovedi (dar koji je prevashodno pastirski). Ma šta da se dogodilo, niko od njega nije odlazio neutešen. Ljudi su odlazili ukrepljeni, obnovljeni, sa nadom, radošću i strahopoštovanjem. Kasnije bi se zaista i dogodilo onako, kako je na rastanku rekao Starac: "Ne žalosti se, sve će biti dobro." Tako bi uistinu i bilo.
 
Pored svega, Bog je Starca obdario i darom iscelenja. Koliko se samo namučenih i bolesnih ljudi iscelilo njegovim molitvama i blagoslovima! Koliko je bezdetnih supružnika njegovim molitvama dobilo oblagodaćenu decu! On je, u svom smirenju, sve to pripisivao prepodobnom Davidu.
 
O njemu je upečatljivo govorio moj prijatelj, jerođakon N. R, jedan od mnogih duhovnih sinova blaženog Starca:
 
"Polovinu čuda tvori prepodobni David, a drugu polovinu tvori otac Jakov, samo što on to krije..."
 
Znam i za slučajeve iscelenja đavoimanih ljudi koji su se Starčevim molitvama i blagoslovom ili oslobađali demona ili im je bivalo mnogo bolje.
 
Koliko se samo dece, koja su postradala od narkotika (te đavolje stvari, kako ih je nazivao Starac) oslobodilo ovog poroka blagodareći njegovoj blagosti, ljubavi i molitvi? Koliko je samo ljudi, koji su dolazili u manastir ili telefonirali i tražili Starčevu pomoć, a kojima je bilo bolje zahvaljujući njegovim molitvama, koji su nalazili rešenje za razne probleme i teškoće svakodnevnog života? Kad bi nam nakon toga telefonirali da zablagodare Starcu, i kad bismo mu mi radosno i zadivljeno prenosili njihove reči, on bi sve pripisivao prepodobnom Davidu ili pak, pretvarajući se da ne razume, rekao samo: "Ne sećam se...", i odmah zaćutao.
 
Ne bih želeo da propustim da, makar i ukratko, navedem osveštane reči, koje su dolazile iz njegovih svetih usta. To nisu bile njegove sopstvene, nego reči naše svete Crkve, Svetog Pisma i Svetih Otaca. Međutim, one su u njemu oživele i zbog toga su i dopirale do srca ljudi koji su imali blagoslov da ga čuju.
 
Prisećam se nekih od tih osveštanih reči i osećam potrebu da ih navedem, što ne znači da su to ujedno i najznačajnije reči koje je izgovorio Starac.
 
Živ je Gospod BOG sila..., često sam mogao da čujem kako izgovaraju Starčeva usta, osobito ako bi govorio o mnogobrojnim i svakodnevnim čudima prepodobnog Davida. Naglašavajući dostojanstvo vere i silu molitve, često je 
 
"Imajte veru Božiju, tražite i daće vam se. Meni ta vera pomaže i spasava me sedamdeset godina."
 
"Nije potrebno, čeda moja, da budete sumnjičavi i maloverni, Imajte veru Božiju kao zrno gorušičino i Bog će vam dati sve što zatražite. Nijedna molitva ne propada, čeda moja, i mene ta molitva održava toliko godina. Molitva svagda ukrepljuje. Ne zbunjujte se i ne plašite se: ako je Bog s nama, niko ne može protiv nas."
 
"Mnogo je iskušenja čeda moja, mnogo je zamki đavolskih, i u manastiru i u svetu, ali se sve one savlađuju molitvom i blagodaću Božijom."
 
Drugi put je, ponovo naglašavajući silu Časnog Krsta, govorio o onome čemu ga je naučila njegova majka, Maloazijatkinja:
 
"Pred neprijateljima se ogradi krstom kao kopljem."
 
O Crkvi je gotovo svakodnevno govorio:
 
"U Crkvi zadobijamo zdravlje, utehu i nadu u spasenje naših duša."
 
Naglašavajući vrednost naše duševne čistote pred božanstveno Pričešće, Starac je govorio:
 
"Bez duševne čistote nećemo imati nikakve koristi od božanstvenog Pričešća."
 
O velikom daru Božijem, o velikom tajinstvu svete ispovesti, rekao je sledeće:
 
"Ne budite neodlučni, i nemojte se stideti. Ma šta da ste učinili, ma kako da je veliki vaš greh, duhovni otac je od Samog Vladike Hrista i od apostola dobio vlast da vam svojim epitrahiljem oprosti. Kakvo dostojanstvo ima svešteničko odejanije koje nosimo! Sve što oprašta duhovnik, istovremeno oprašta i Bog na nebesima i sve ono, što on ne oprosti, ostaje neoprošteno."
 
"Isterujte zle pomisli i maštarije koje unosi đavo. Ne pridajite im nikakav značaj i odbacujte ih", često nam je govorio Starac, ukazujući nam kako da se borimo protiv misaonog napada đavola.
 
"Potištenost je velika bolest i oterajte je od sebe", rekao je navodeći reči koje je njemu samom uputio prepodobni David u vreme kad su ga žalostili mirjani, podstaknuti nečistim duhom.
Besedeći o vaskrsenju duša, Starac je kazivao:
 
"Ukoliko bismo imali samo telo, ono bi se raspalo. Međutim, u tom telu živi besmrtna duša i zbog toga se moramo pobrinuti za svoju besmrtnu dušu."
 
Jednom su mu se za blagoslov obratila dva naučnika i jedan radnik. On se obratio radniku i rekao:
 
"Čedo moje, ma gde da se nađemo, moramo zaraditi za hleb. Svi poslovi su valjani, samo budite s Bogom i radite časno i pravedno, pa će sve biti dobro."
 
O sveštenicima i o drugim crkvenim ocima Starac je rekao:
 
"Mi, oci Crkve, jesmo svečasne sluge Božije. Svet mnogo toga govori o arhijerejima, jeromonasima, monasima... I najgrešnijem ocu Crkve Bog će, ukoliko prikloni kolena pred Njegovim žrtvenikom, dati sve što od njega traži, a utoliko će to pre učiniti ako je on vrlinski čovek..."
 
"Čeda moja, pobrinite se za svoje duše i ne udaljujte se od Otaca Crkve. Kada je kod našeg Hrista došlo deset gubavaca, On ih nije iscelio nego im je rekao: Idite kod sveštenika... Kad su otišli kod sveštenika - gle čuda - iscelili su se od gube! A koliko je tek čuda koja tvori Bog", takođe je rekao otac Jakov.
 
Starac je na ovo dodao i reči svetog Jakova, brata Božijeg: Boluje li ko među vama? Neka pozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši Ga uljem u ime Gospodnje, i molitva vere će spasti bolesnika (Jak. 5; 14 - 15).
 
"Kad se oblačimo u rasu", govorio je Starac, "činimo to s ciljem da osveštamo svoje duše. Međutim, moramo biti oprezni, jer egoizam i želja za svetovnom čašću i slavom mogu da pogube naše duše."
 
Mnogo puta sam slušao Starca kako govori o smrti:
 
"Otići ćemo kad se okonča naš rok". Zatim bi naveo reči apostola Pavla: Mi smo pod starateljima i upraviteljima do roka koji je Otac odredio (Gal. 4; 2). "Moramo stalno biti s Hristom, jer ne znamo ni dan ni rok... On je odredio dan i rok kada će doći da nas uzme. Mi moramo biti spremni. Dobre hrišćane izveštava preko Svog angela da će doći da uzme njihove duše. Kod svetitelja - kao kod prepodobnog Davida dolazi Sam Hristos. Ne šalje Svog angela nego uzima njihove duše i nastanjuje ih u nebeske obitelji."
 
Za mene je nezaboravan i blagoslov koji mi je Starac uvek i od sveg srca davao:
"Neka vam sveti starac, prepodobni David, daruje zdravlje, radost i blagoslov nebeski!"
 
Mnogo sam se čemu naučio posmatrajući Starčevo ponašanje pred smrt. On je pouzdano znao kad će usnuti. Da se ne bismo žalostili, s radošću nam je opisivao čak i ono što će se desiti prilikom njegovog upokojenja. Tako je, na primer, govorio:
 
"Kada umrem, ovde će se sabrati ljudi iz zemlje Tirske i Sidonske" ili "sveti protosinđel stajaće ispred carskih dveri i dirigovaće horu ostalih otaca, mašući rukama (zatim nam je pokazao kako će to učiniti). Ostali oci će stajati levo i desno i pojaće: Ruke tvoje stvoriše me i sazdaše..." Tako je uistinu i bilo.
 
Osim ovoga, rekao je i sledeće:
 
"Onda kad budem ležao u grobu, učiniću da se malo pridignem. Oni koji me budu videli... spasavaj se ko može!"
 
Ovako je govorio da bi sakrio svoj dar prozorljivosti. A opet, tako se dogodilo! 
U vreme kad je narod podigao kovčeg i počeo da ga nosi oko crkve, neki od onih koji su stajali na jednom od manastirskih balkona videli su da je kovčeg postao blistav i proziran, a da se Starac pridiže i da blagosilja narod!
Iako je znao da će otići, poslednji dan svog života proveo je kao i svaki drugi. 
Njegovim ličnim opitom naučio sam da se ljudi koji se podvizavaju u Hristu ničega ne plaše, pa čak ni same smrti, jer kroz nju prelaze u istinu i u večni život. Smrt za njih znači vaskrsenje! 
Vatreno se molim našem Starcu, ocu Jakovu, da zajedno s prepodobnim Davidom bude naš zaštitnik i pomoćnik, kako u ovom životu, tako i u vreme ishoda, u vreme naše smrti. Amin.
 
 
Izvor: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuseHristove/Lat_DuseHristove77.htm

Pročitano: 4059 puta