MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

INTERVJU MITROPOLITA ZAGREBAČKO-LjUBLjANSKOG GOSPODINA G. PORFIRIJA RADIO BEOGRADU



Novog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija, ustoličenog tačno pre dve nedelje, hrvatska javnost je dočekala iznenađujuće srdačno i s poštovanjem. On sâm izjavio je da dolazi bez predrasuda i otvorenog srca. U manastiru Kovilju, njegovom duhovnom zavičaju, danas razgovaramo upravo o tome: o odlasku, dočeku, izazovima i željama novog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija. Mnogo Vam hvala što govorite za Sedmicu.
 
- Vama hvala na pozivu, na mogućnosti da učestvujem u Vašoj emisiji i da na ovaj način opštim sa slušaocima.
 
- Vladiko, rekli ste da u Zagreb idete s radošću i sa strahom. Šta Vas raduje, a šta plaši?
 
- Moram pre svega da ukažem na Vašu primedbu, na zapažanje da me je hrvatska javnost, zaista, dočekala predivnom dobrodošlicom i da eho te dobrodošlice još uvek traje čime se ja, ničim zasluženo na neki način, hranim i inspirišem. To mi daje snagu i uverenost da moj odlazak u Zagreb nije uopšte zavisio od nekakvih eventualnih mojih kvaliteta, nego da je to izraz promisla Božjeg. Samo ljubav mnogih ljudi i u Hrvatskoj i ovde je kontekst i atmosfera u kojoj ću moći da dejstvujem. To će, zapravo, biti osnov i snaga kojima ću da doprinesem životu naše Crkve tamo ako uopšte budem uspeo nešto da doprinesem.
 
- To je ono što Vas delimično raduje, ali šta je ono pred čim zebete?
 
- Da. S jedne strane me raduje ta dobrodošlica, takvo raspoloženje. U isto vreme strahujem da možda neću uvek biti na visini zadatka i da, zapravo, iako to nikada neće biti plod moje volje, ali može biti da zbog nekih nedostataka i slabosti neću moći da ispunim sva očekivanja koja su izražena u toj dobrodošlici. Naravno, strahujem i zbog razmišljanja o odluci našeg Sabora koji postavlja određene zadatke pred mene i, u tom smislu, nisam siguran da li ću moći svim zadacima da odgovorim. Ono što sigurno znam je da želim i da hoću svim svojim bićem i svim svojim kapacitetima, kakvi god da su, da učinim sve da naša Crkva tamo živi punim plućima. To znači da se svaki čovek koji je pravoslavni hrišćanin oseća potpuno slobodno u Hristu i da jevanđeljske vrednosti budu svakodnevnica Crkve, svih ljudi koji su pravoslavni. To je jedini mogući način da svedočimo istinu i da ta istina bude most u odnosu na sve druge koji takođe čeznu za istinom.
 
- Umereniji deo opisuje Vas kao politički otvorenog i ekumenski nastrojenog duhovnika, a onaj slobodniji kao izvanrednog čoveka širokih pogleda.
 
- To su utisci drugih o meni, ja sâm ne mogu o sebi da govorim. Na kraju krajeva i kada bih govorio, pitanje je da li bi moja zapažanja bila istinita. U svakom slučaju kad govorimo o otvorenosti, mislim da ne postoji drugi način čovekovog postojanja ako hoće da se nazove hrišćaninom, ako hoće da ispunjava volju Božju, a Sveto Pismo prihvata kao svoju knjigu. Čovek je stvoren kao biće dijaloga i on, ako nije u dijalogu - i ako bitiše - ne postoji suštinski. Na prvim stranicama Biblije je zapisano da je čovek stvoren po slici i prilici Božjoj. Mi verujemo u Boga kao Svetu Trojicu. Dakle, u Boga koji je jedan, a zajednica. Osnovna karakteristika ili dimenzija te slike Božje, čoveka kao slike Božje, je upravo to da je biće zajednice. Kad kaže u Svetom Pismu: Stvori Bog čoveka, odmah nastavlja: muško i žensko stvori. Hoteći da kaže da je stvorio zajednicu. Onaj koji ne živi u zajednici, koji ne živi u dijalogu samo lišava sebe. To nije naprosto razmena informacija, nego darivanje sebe drugome, prožimanje. Sapostojanje! Onaj koji ne živi tako lišava sebe dostojanstva, autentičnog života i dostojanstva čoveka. Naravno da smo suočeni s vremenom koje je vreme individualizma. Dakle, ovo je vreme afirmacije pojedinačnosti koje je iskušenje za ovo autentično postojanje. Upravo iz tog razloga je i naša odgovornost neuporedivo veća. Dakle, dijalog, zvao se on ekumenskim ili kako god da se zvao, je nešto na šta smo pozvani. To je naš zadatak. To je priroda Crkve. Da ne govorimo o samoj reči Gospoda Hrista da svi jedno budu. Svaki čovek je stvoren po slici i prilici Božjoj. Pa, prema tome, ko je taj koji nije dostojan naše reči, da ne kažem naše ljubavi. Ja, naprosto tako verujem, tako osećam i trudio sam se i trudim se da tako živim. Uvek, naravno, poštujući okolnosti u kojima se nalazim, što znači da apsolutno ne samo fa prihvatam drugoga onakvim kakav on jeste nego da moj život, kao život hrišćanina, treba da bude život za tog drugog.
 
- Ali, oprostite što Vas prekidam, da li ste svesni potencijalnih i mogućih problema u tom dijalogu koji ste najavili i koji očekujete?
 
- Ja sam toga svestan. Kada sam pomenuo dijalog nisam mislio na velike reči, u smislu pretpostavki ili očekivanja da ću ja biti neko ko je naznačen da spaja svetove, spaja kulture... Mislio sam, pre svega, na taj konkretan, mali dijalog, na konkretnog čoveka, na svakog čoveka koga sretnem na ulici, u prodavnici, na pijaci, već sam ovih dana imao tu priliku. Od tog čoveka do visokih funkcionera, bilo državnih, bilo crkvenih. Siguran sam da će biti problema. Ali, ako želite da idete putem istine, ako smatrate da je nešto istina i želite da idete tim putem, morate biti unapred sigurni da će biti mnogo onih koji, pre svega, neće verovati u to što govorite. Neće vam verovati! Drugo, i kad veruju neće biti saglasni sa tim što činite. Treće, biće opterećeni nekim svojim egoizmom i svojom zatvorenošću. Ali, to su sve prepreke na putu, iskušenja. To su sve zadaci koje treba rešavati i ići ka cilju. Do koje mere ćemo mi stići na tom putu, to je drugo pitanje. To ne zavisi od mene. To zavisi od volje Božje i od niza drugih faktora. Ja ne vidim drugu mogućnost i drugačiji način svoga postojanja i svoga poslušanja u Crkvi tamo u Hrvatskoj osim da, zaista, sledim ono što Gospod kaže. Šta će Gospod hteti da bude od tog mog sledovanja, to je Njegova stvar, a ja sam uvek blagodaran i zahvalan, makar i rezultati takvih investicija bili suprotni mojim očekivanjima.
 
- U redu! Svesni ste izazova koji već decenijama srpsko stanovništvo u Hrvatskoj ima na svakodnevnom i na svim drugim nivoima. Sa čim izlazite pred njih?
 
- Naravno da su problemi na ovim prostorima duboki, i to ne od juče i da se oni ciklično ponavljaju. Nema veće tragedije ili većeg izopačenja, ni većeg otuđenja čoveka od samog sebe, od situacije u kojoj čovek ubija čoveka. Svi smo stvoreni da budemo braća i stvoreni za Carstvo Nebesko gde nema razlikovanja po boji kože, po nacionalnosti, po polovima. Jednaka ljubav Gospodnja se izliva na svakoga i svi smo pozvani da jednako odgovorimo na tu ljubav. Kroz tu ljubav smo pozvani da prihvatimo čitav svet kao dar Božji. Kako ja mogu voleti Boga, a da ne volim bilo kog čoveka kojeg je Bog stvorio. Dakle, nema veće tragedije od toga! Imao sam prilike da srećem zaista svete ljude koji su plakali nad sudbinom čovečanstva i, pre svega, nad činjenicom da čovek proliva krv drugom čoveku. Toga sam potpuno svestan.
Ono što negde u duši, uz pomoć Božju, osećam u ovoj situaciji, jeste da nekako pokušam da predstavim široj javnosti da ja razumem bol koji mnogi nose u sebi. Mnogi ljudi su tamo ranjeni. Mnogi su izgubili braću, sestre, roditelje. Neko ko je opterećen takvim bolom često nije u stanju da nadiđe svoj bol i da vidi u svakom čoveku ljudsko biće koje je dostojno ljubavi. Ja to razumem, ali hoću da pokušam da posvedočim da je moguće kroz preobražaj, kroz pokajanje, kroz praštanje, kroz sagledavanje lica Božjeg i njegovog prisustva među nama da se iscele bolovi i da zaista prihvatimo jedni druge kao ljude. Da pokušam, bez obzira na predhodne promašaje u kojima smo svi gubitnici, da zidamo svoju sadašnjost tako da stičemo mir u sebi. Bol je nemir. Gnev je nemir. Mržnja je nemir i ona stvara problem onome ko to nosi u sebi. Dakle, da pokušamo da steknemo mir u sebi stičući ga s Bogom kako bismo onda mogli da budemo makar malo u miru s drugima. S druge strane, hoću da pokušam da prenesem članovima naše Crkve neku vrstu elementarnog osećanja dostojanstva i da pokušam da pomognem da se oslobode straha koji evidentno postoji.
 
Da budu ono što jesu. Oslobađajući se straha moći će da, u onima koji strah imaju, zaživi ljubav koja će da hrabri. Strah i ljubav su dve stvari koje se međusobno isključuju. To je nešto što proizvodi frustraciju kao hod u duboke psihološke probleme gde vi ne osećate ni svoje dostojanstvo, ni svoju vrednost, a nemate onda ni poštovanje za ono što je oko vas. Imate rezervu u odnosu na sve, i na sebe i na druge, potpunu nesigurnost. Tada vam se život pretvara u svoj antipod, u potpuni pakao. Ako budem uspeo da, zajedno sa svima koji su tamo, učinim Jevanđelje prioritetom u našem životu za one koji budu hteli da učestvuju u tome, mislim da će doći do nekog makar elementarnog ili minimalnog pomaka i u širim društvenim okvirima. Naravno, uz pomoć svih drugih episkopa koji su tamo jer mi smo potpuno jednaki i svi smo na istom zadatku.
 
- Na ustoličenju u besedi ste rekli da se politikom u modernom smislu te reči nećete baviti, ali da ćete se baviti politikom u njenom izvornom smislu. Šta ste time hteli da kažete?
 
- Savremena politika, kao borba različitih partija za vlast, znamo šta sve podrazumeva i često u sebi nosi i dosta neprijatnosti, prljavih odnosa i aktivnosti. Borbu grupa koje se udružuju da bi se borile protiv drugih grupa jednostavno ne vidim kao politiku u izvornom smislu te reči. Politika, u izvornom smislu te reči, u antici gde se i pojavila kao pojam, recimo kod Aristotela, smatrana je brigom za zajednički život. U toj brizi su učestvovali svi građani i svi su jednako delili odgovornost za društvo, za ono što je zajedničko. Dakle, tom vrstom politike ne samo da hoću nego i treba da se bavim i svaki čovek je dužan da se bavi u meri u kojoj je to njemu dato. Od toga, najelementarnije da li će hleb koštati ovoliko ili onoliko, da li će biti objektivna cena tog hleba, da li će biti zbrinuti siromasi, da li će svakom bolesnom da bude ukazana prava briga.
 
- Pa do pitanja ćirilice?
 
- Pa do pitanja, recimo, ćirilice koja je društveni problem, društvena tema, ali je i, naravno, tema vezana za identitet srpskog naroda. Dakle, u tom smislu politikom ja, naprosto, moram da se bavim.
 
- Jasno! Hajde da sada vidimo pitanje ćirilice koje je sada pogotvo aktuelno jer je i kulturno i političko a tiče se, donekle dobrim delom, i prava Srba u Hrvatskoj na sopstveno pismo. Kako ćete to pravo braniti?
 
- Da. Već u pitanju koje ste postavili nazire se odgovor. Ćirilica je, zaista, deo identiteta srpskog naroda i srpske kulture. Ona je dobrim delom vezana i za istoriju hrvatskog naroda, ali danas je ona vezana za identitet srpskog naroda i srpske kulture. Ako je ćirilica, a jeste, u skladu ne samo sa evropskim standardima i zakonima nego je u skladu i s hrvatskim zakonima, onda je svaki pokušaj da se ona eliminiše pre svega kršenje zakona. Samim tim jeste i tendencija da se eliminiše srpsko postojanje na hrvatskom prostoru. U skladu sa svim ovim što sam govorio smatram da mi vekovima delimo isti prostor, delimo iste probleme, da smo veoma slični kao ljudi i kao narodi. Naprosto, potreba pojedinaca da ukinu srpski identitet dovodi nas u situaciju da, hteli ne hteli, moramo na sve načine na koje možemo da se borimo protiv takvih ideja.
 
- Ali, svesni ste da, na primer, samo u Vukovaru 65% ispitanika u nekoj anketi smatra da treba ukinuti ćirilicu kao zvanično pismo, dvojezične table i sl.
 
- Razumem. Nedavno sam razgovarao sa ambasadorkom Francuske u Zagrebu, i rekao da potpuno razumem, mogu da razumem tih 65% u Vukovaru koji su protiv ćirilice, akoji su deo korpusa hrvatskog naroda. Razumem zato što i dan danas u Vukovaru za više od hiljadu lica ne znamo gde su, i šta se sa njima desilo tokom onih nesrećnih zbivanja devedesetih godina. Mnogi su, od onih koji su sada protiv ćirilice, možda izgubili nekog svog bližnjeg i oni reaguju kako reaguju. S druge strane, rekao sam i to da isto tako moramo da razumemo da tamo postoji veliki procenat ljudi koji imaju drugačiji identitet. Znači, iako postoji bol, s druge strane postoji strah i moramo učiniti da, ma koliko to bilo teško, svakom obezbedimo pravo na njegovo postojanje sa svim onim što on jeste. Dakle, iako je takva situacija u Vukovaru čini mi se da ipak ogromna većina u Hrvatskoj hoće da zaštiti pravo srpskom narodu na ćirilicu. Moram da kažem i to šta je rekla francuska ambasadorka, a čini mi se da nije daleko od istine, navodeći primer odnosa francuskog i nemačkog naroda posle Drugog svetskog rata kad je potpisana Deklaracija o pomirenju, pre svega kad su u pitanju mladi. Ona je izrekla sledeću rečenicu: “Do mira i do rešavanja svih problema može doći ako postoji politička volja.” Ja to isto mislim. Ako postoji politička volja, onda će i tokovi unutar jednog društva i jedne države ići u skladu s tom političkom voljom. Ali, ako neko zloupotrebljava volju ljudi koje sam pomenuo, tih vukovarskih 65%, ili ako se zloupotrebljava strah druge grupe ljudi zbog nekih političkih ciljeva, to je onda politika kojom ne želim da se bavim. Onda, naravno, taj koji zloupotrebljava ove dve dimenzije će doći do nekog svog cilja. Taj cilj suštinski neće biti u skladu s dubinskim potrebama jednog društva. On će imati korist, ali zajednica i društvo će gubiti. Dakle, mora da postoji politička volja. Moj utisak je da ona postoji u Hrvatskoj.
 
- Mislite u hrvatskoj Vladi?
 
- Na hrvatskoj političkoj sceni. Ne znam do kraja detalje i nisam se nikad bavio aktivnostima hrvatske Vlade, ali čini mi se da u političkoj eliti hrvatske države postoji volja da svi građani Hrvatske mogu da ostvaruju svoja ljudska prava.
 
- Srpske organizacije i kulturne institucije tvrde da je i dalje u toku osipanje srpskog nacionalnog tela pokrštavanjem, birokratskim menjanjem nacionalne pripadnosti. Da li Vas je za ove dve nedelje neko na to već upozorio?
 
- Pa usput, u razgovorima koje sam imao s nekim ljudima rekli su mi da se broj pravoslavnih vernika smanjuje od devedesetih godina pa na ovamo. Međutim, niko nije uspeo, ni moji saradnici tamo, da mi argumentovano potvrdi da je neko na silu promenio veru. Može biti da se neko iz utilitarnih razloga ili se zbog jednostavnijeg funkcionisanja priklonio rimokatoličkoj veri. Nije bilo činjenica ili argumenata koji ukazuju da je neko vršio prinudu prema onima koji su istinski članovi Crkve, onima koji zaista sebe osećaju pravoslavnim hrišćanima. Može biti da je bilo onih koji su bili prosto Srbi po svom nacionalnom identitetu i samim tim se pretpostavljalo da su pravoslavni, ali koji nisu imali nikakav odnos prema veri. Dakle, nominalno bismo mogli da ih smatramo pravoslavnim hrišćanima ali oni u suštini, de facto to nisu bili. Da je neko iz koristoljublja, što je njegovo lično pravo, u okolnostima u kojima je živeo naročito prethodnih godina, izmenio svoju veru koju zapravo nije ni imao, niti je ranije bio vernik, niti je postao novi vernik. Nominalno je bio pravoslavni hrišćanin, sad je nominalno postao rimokatolički hrišćanin. Moj zadatak kao i zadatak Crkve i sve ostale bratije episkopa je da ukoliko eventualno vidimo da postoji tendenciozno, nasilno prelaženje iz jedne vere u drugu ne samo reagujemo nego da onda sva raspoloživa sredstva upotrebimo da se to spreči. Ja do sad nisam imao priliku da čujem tako nešto.
 
- Vi ste već rekli da ste izneneđeni izborom i novom funkcijom, ali svejedno moram da Vas pitam da li ste uspeli da sagledate probleme Srba u Hrvatskoj i da li biste sada naveli glavne probleme njihovog života?
 
- Pa izneneđen sam pre svega, obzirom da sam živeo u manastiru i nekako sam i svoj crkveni deo života organizovao ovde u Srbiji. Takođe, društveni deo života i društvene aktivnosti su mi bile rasprostrte na raznim poljima naše, srpske javnosti i u tom smislu za mene je to bilo izneneđenje pogotovo što je to odgovorna i visoka funkcija. U Hrvatskoj vidim svoj zadatak pre svega, opet to da kažem, ne kao ličnost koja je politička ličnost, nego neko ko je episkop Crkve. Moje je da služim Liturgiju, da propovedam Jevanđelje, moje je da krštavam one koji hoće da se krste u Pravoslavnoj Crkvi, naravno pre svega je reč o Srbima, ali može biti da će neki Hrvat ili Slovenac hteti da bude pravoslavni hrišćanin. Moje je da propovedam Hrista. U svojoj pristupnoj besedi sam citirao vladiku Nikolaja koji je govoreći o Svetom Savi rekao: „Sveti Sava nije propovedao srpstvo, nego je propovedao Hrista, i bio nadahnut Hristom. Hristos je taj koji ga je učinio svetim“.
 
- Mnogi će postaviti dilemu da mnogi kršteni narodi nisu Srbima uvek prilazili kao braći u Hristu?
 
- Postaviće, ali to je njihova stvar. Međutim, oni koji su zavoleli, u doba Svetog Save, njegov narod kroz kontakte s njim, oni su znači zavolevši Svetog Savu koji im nosi Hrista, zavoleli i narod Svetog Save. Prema tome ako mi u Hrvatskoj kao pravoslavni Srbi, budemo živeli Jevanđeljem, ako naš život bude sveti život, oni koji budu dolazili s nama u kontakt imaće priliku da kroz sve to zavole Hrista, da nâs zavole, a onda zavole i sve ono što jeste naše. Sve ostalo je ideologija. Ako mi propovedamo bilo koju drugu vrednost mimo Hrista, to su sporedne vrednosti. To su prolazne vrednosti. To su vrednosti od ovoga sveta. Dakle, moj primarni zadatak je, i ja hoću samo to, da svedočim Hrista, da propovedam Hrista, da pozivam ljude da pristupe Hristu jer sam siguran da je to jedini način da ljudi koji dođu do Hrista postanu stabilni, postaju sigurni u sebe. Nema jačeg oružja uz pomoć kojeg će onda otići i strah i nesigurnost. Nema jačeg oružja koje će, jednostavno rečeno, od ljudi koji su u Hristu učiniti prave ljude. To je suština, sve ostalo može samo u vezi s tim da se tumači.
 
- Patrijarh Irinej je u Zagrebu ponovio da su naša i Rimokatolička Crkva bile jedno pa smo pozvani da činimo sve da dođemo do željenog i veoma potrebnog jedinstva.
 
- Ja se slažem sa ovim rečima koje je Njegova Svetost izrekao. Pri tom, pre svega mislim na obične ljude, na hrišćane. Ukoliko svako od nas bude živeo u skladu s jevanđeljskim zapovestima, onda ne može da se desi, da se ne približavamo jedni drugima. Moramo, pre svega, da negujemo međusobnu ljubav. Isti problemi, isti prostor, isti ambijent delimo i to jedinstvo koje je hiljadu godina vezivalo dve Crkve je ogroman kapital.
 
- Ali, mnoga opterećenja u poslednjim decenijama su se nagomilala.
 
- Opterećenja se jesu nagomilala, ona su često indukovana. Kada je reč o ljudima koji, zaista, veruju u Boga, veruju u Hrista i imaju slobodnu komunikaciju s pripadnikom druge Crkve tu gotovo da nema problema. To je moje lično iskustvo i navešću primer. Mi smo dve hiljadite godine, ovde u manastiru Kovilju, kad je to bilo nepopularno kod nas u Srbiji, a bilo je naročito nepopularno za one koji su došli iz drugih zemalja, organizovali kamp za dve stotine mladih ljudi iz dvanaest evropskih zemalja među kojima su bili iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine i tu su bili više od deset dana. Nadalje, imam lično kontakte sa mnogim biskupima, s mnogim manastirima iz Rimokatoličke Crkve i među nama, zaista, postoji ne samo prijateljstvo, nego istinska bratska ljubav. Mi se istinski razumemo.
 
- Zapadnu civilizaciju ste svojevremeno opisali kao civilizaciju uspeha, a pravoslavnu kao civilizaciju ljubavi koja je trpeljiva, koja se nada i koja veruje. Sada ćete se naći nekako na pragu te zapadne civilizacija pa Vas pitam da li očekujete sudar i da li je moguće prožimanje ta dva sveta? Mada ste mi delimično na to već odgovorili.
 
- Ja sam tu pre svega mislio, a mislim i sada, na tu novu zapadnu civilizaciju koja dolazi iz Amerike, ono što je definisao Noam Čomski već u naslovu svoje knjige Profit iznad čoveka. Dakle, biti uspešan na bilo kom polju je nešto za šta se priprema moderni čovek zapadne civilizacije i kroz obrazovanje, kroz kulturu. To uspešan često znači biti potpuno usamljen. Taj ideal i taj model zapadne civilizacije ne znače da ne postoje milioni i milioni ljudi koji čeznu za ovim drugim. Ta samoća, koja je često sadržaj uspeha, je možda odskočna daska za glad i žeđ za nečim drugim, a to je ljubav. Ništa nije vrednije od zajednice, od susreta čoveka s čovekom, od gledanja lica drugoga.
 
- Taj kontrast, u smislu o kome sada govorite, je i u Srbiji.
 
- Sigurno, to nisu geografski pojmovi, danas je zapadna civilizacija, kao model života, prisutna u čitavom svetu.
 
- Jedan novinar je napisao: „Radujem se vladiki Porfiriju jer sam Hrvat, a imam brata Srbina - pastira kojem mogu otvoriti dušu.“ Najavili ste već da ste otvoreni za sve dobronamerne ljude, ali kako ćete se boriti sa onima koji to nisu i koji to ne budu bili?
 
- Pre svega da kažem da mislim kao i novinar koga ste pomenuli. Brat nije biološka kategorija i u tom smislu nije nacionalna kategorija. Dakle, brat je duhovna kategorija i ako u duhu možemo da se prepoznamo, bez obzira kome pripadamo: kojoj civilizaciji, kom narodu, kojoj kulturi, onda zaista jesmo braća. Možemo biti biološki, nacionalno i državno pripadnici jedne te iste skupine, a da smo milijarde kilometara daleko jedni od drugih makar kako god se zvali. Dakle, kako se boriti? Jedino tim putem, tražiti u duhu bliskost, tražiti u konkretnom čoveku ono što je u njemu vredno. Mi smo, nekako, navikli da govorimo u opštim kategorijama i tako izbegavamo život. Govorimo o narodu, o državi, o kulturi, a zapravo svugde, i ovde u Srbiji i u Hrvatskoj postoje oko nas stotine hiljada ljudi koji imaju svoje konkretne gladi i žeđi za životom, za drugim, za ljubavlju, za Bogom ako hoćete. Imaju svoje konkretne probleme. Na nivou konkretnih ljudi, o konkretnim pitanjima i temama, siguran sam da svako sa svakim može postati blizak ako je otvoren. Može postati jedno!
 
- Na kraju smo razgovora, moram da Vas vratim sada u Srbiju. Hoćete li nastojati da ostanete prisutni u ovdašnjoj javnosti, u kojoj meri i šta će biti sa vašim obavezama na, u RRA?
 
- Pre svega, ja ću, naravno, duhovno uvek biti vezan za Kovilj i dolaziću ovde. Po blagoslovu vladike bačkog Irineja zadržaću i duhovni nadzor nad ovim bratstvom. Ostaću i dalje na Bogoslovskom fakultetu i već te dve činjenice su dovoljne da potvrdno odgovorim na Vaše pitanje da ću ostati i ovde. “Granice su samo u glavi i u srcu,” kako reče jedna moja prijateljica, upravo na ustoličenju. Granice koje postavljaju ljudi ne postoje za one koji ne nose granice u svojoj duši. Što se tiče RRA, s obzirom da je moj mandat ipak negde pri kraju, na izmaku i da ne bismo sada ulazili u neku vanredne procese, ostaću član Saveta, a ima članova Saveta iz Srbije koji možda i duže putuju do Beograda nego što ću ja iz Zagreba. Do kraja mog mandata negde polovinom sledeće godine ću ostati u RRA, naravno, ne kao predsedavajući već je izabran drugi predsednik nego, kao član Saveta. Sa iskustvom koje već imam tolike godine u funkcionisanju Republičke radiodifuzne agencije nadam se da ću biti od koristi.
 
- Pa dobro, ako Kovilj ostaje Vaše duhovno utočište, ja se nadam skorom susretu ponovo ovde.
 
- Daj Bože! Moramo da pokušamo malo da se približimo i da te granice o kojima sam govotio učinimo propustljivim.
 
- Hvala Vam što ste govorili za Sedmicu.
 
- Hvala Vama na gostoprimstvu.
 
Razgovor vodila Ana Tomašević, urednik
ponedeljak, 28 jul 2014 
 
 
Izvor: http://www.mitropolija-zagrebacka.org/

Pročitano: 5682 puta