MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SMRT NE POSTOJI (DEO 2.)



Arhiepiskop Nikon (Roždestvenski)


3. Olakšanje
 
Obično, smrti prethodi bolest i stradanja. Odvojivši se od tela, duša se raduje, jer je više ništa ne boli, ne pritiska, ne guši, misao je jasna, čula umirena. Čovek počinje da se identifikuje s dušom, a telo mu se čini nekako sporednim i manje potrebnim, isto kao i sve materijalno. „Ja izlazim, a telo – ono je prazna ljuštura“, - objašnjavao je jedan muškarac, koji je preživeo privremenu smrt. Gledao je na operaciju svog srca, kao „spoljašnji posmatrač“. Pokušaji da ožive njegovo telo nimalo ga nisu interesovali. Očigledno, on se misleno već oprostio od prošlog zemaljskog života i bio je spreman za novi život. Ipak, ostala je kod njega ljubav prema rodnim, briga o ostavljenoj deci.
 
Pri tome treba napomenuti da do korenitih izmena u karakteru ličnosti ne dolazi. Ličnost ostaje ta ista, koja je i bila. „Pretpostavka da, odbacivši telo, duša sve zna i razume – nije tačna. Ja sam se pojavio u tom novom svetu onakav, kakav sam otišao iz starog“, - govorio je K. Ikskul.
 
4. Tunel i svetlost

 
Posle viđenja svog tela i okoline, neki prelaze u drugi svet, čisto duhovni. Uostalom, neki, prošavši ili ne primećujući prvu fazu, dospevaju u drugu. Prelaz u duhovni svet neki opisuju kao putovanje po tamnom prostranstvu, koje podseća na tunel, na kraju koga dospevaju u oblast nezemaljske svetlosti. Postoji slika 15. veka Hijeronimusa Boša „Vaznesenje u Raj“, koja predstavlja sličan prolazak duše kroz tunel. To bi moralo biti još tada nekome poznato.
 
Evo dva savremena opisa tog stanja: „...Čuo sam kako su doktori objavili da sam mrtav, a ja u to vreme kao da sam plivao u nekom tamnom prostoru. Nemam reči da opišem to stanje. Okolo je bilo potpuno tamno i samo se daleko, daleko videla svetlost. Ona je bila veoma jarka, mada je u početku izgledala slaba. Ipak, kako sam se približavao k njoj, ona se pojačavala. Kretao sam se k tom svetlu i osećao da od njega zrači dobrota. Budući da sam hrišćanin, setio sam se Hristovih reči, koji je rekao: „Ja sam svetlost svetu“, i pomislio: „Ako je ovo smrt, onda znam Ko me tamo čeka“.
 
„Znao sam da umirem, - govorio je drugi čovek, - a ništa nisam mogao da uradim, da saopštim ljudima to, jer me niko nije čuo... Nalazio sam se van mog tela – to je sigurno, zato što sam video svoje telo tamo, na stolu u operacionoj sali. Moja duša je izašla iz tela. Zato sam se osećao izgubljenim, ali potom je zasijala ta neobična svetlost. Prvo je bila nekako slaba, a potom je zasvetlila veoma jako. Osećao sam od nje toplotu. Svetlost je pokrivala sve, ali mi nije smetala da vidim operacionu salu, doktore, sestre i sve ostalo. U početku nisam shvatao šta se dešava, ali potom me je glas iz svetlosti pitao, da li sam spreman da umrem. Govorio je slično čoveku, ali nikoga nije bilo. Pitala me je upravo Svetlost... Sada to razumem, to, da je On znao da ja još uvek nisam spreman za smrt, ali kao da me je proveravao. S tog momenta, kada je Svetlost počela da govori, osetio sam se veoma dobro; osećao sam da sam bezbedan i da me On voli. Ljubav, koja je dolazila od Svetlosti, bila je nezamisliva, neopisiva“.
 
Svi koji su videli i potom pokušavali da opišu tu nezemaljsku Svetlost, ne mogu naći odgovarajuće reči za to. Svetlost se razlikovala od one koju mi ovde poznajemo. „To nije bila svetlost, već odsustvo tame, potpuno i savršeno. Ta svetlost nije stvarala senke, ona nije bila vidljiva, ali je bila svuda okolo, duša je boravila u svetlosti“. Većina svedoči o njoj, kao o moralnom i dobrom biću, a ne kao o bezličnoj energiji. Religiozni ljudi tu Svetlost doživljavaju kao Anđela, ili čak kao Isusa Hrista – u svakom slučaju, za nekog nosioca mira i ljubavi. Pri susretu sa Svetlošću, oni nisu čuli reči na nekom jeziku. Svetlost je razgovarala s njima putem misli. I tu je sve bilo tako jasno, da je bilo potpuno nemoguće bilo šta sakriti od Svetlosti.
 
5. Pregled i sud
 
Neki, koji su preživeli stanje privremene smrti, opisuju stadijum pregleda svog proteklog života. Ponekad se taj pregled dešavao u vreme viđenja nezemaljske Svetlosti, kada je čovek čuo iz Svetlosti pitanje: „Šta si dobro uradio?“ Pri tom je čovek shvatao, da On to ne pita da bi saznao, već da bi pobudio čoveka da se seti svog života. I odmah, neposredno posle pitanja, pred duhovnim okom čoveka prolaze slike njegovog zemaljskog života, počev od ranog detinjstva. One se kreću pred njim u vidu serije brzo smenjujućih slika životnih epizoda, u kojim čovek vidi veoma detaljno i jasno sve šta se dešavalo s njim. U to vreme čovek ponovo proživljava i moralno ocenjuje sve to šta je govorio i radio.
 
Eve jedne od tipičnih priča, ilustrirujućih proces pregleda života. „Kada se približila Svetlost, On me je pitao: „Šta si ti uradila u svom životu? Šta možeš da Mi pokažeš?“ – ili nešto slično. I tada su počele da se pojavljuju slike. One su bile veoma jasne, trodimenzionalne, u bojama, i kretale su se. Preda mnom je prošao ceo moj život... Evo, ja sam još mala devojčica i igram se pored izvora sa svojom sestrom... Zatim događaji u mojoj kući... škola... A evo i udala sam se... Sve  je brzo prolazilo pred očima u svim, i najmanjim detaljima. Ponovo sam preživela sve te događaje... Videla sam slučaj, kada sam bila samoljubiva i žestoka. Bilo me je sramota i želela sam da se to nikada više ne dogodi. Ali bilo je nemoguće izmeniti prošlost...“.
 
Iz mnoštva priča ljudi, koji su proživeli taj pregled života, možemo zaključiti da je on na njih uvek ostavljao dubok i blagotvorni trag. Zaista, za vreme pregleda svog života, čovek je prinuđen da ponovo oceni svoje postupke, da izvuče zaključke iz svoje prošlosti, i na taj način osudi sam sebe. U svakodnevnom životu ljudi skrivaju negativnu stranu svog karaktera i kao da se kriju iza maske vrlina, da bi drugima izgledali bolji nego što to zapravo jesu. Većina ljudi tako privikava licemerstvu, da prestaje da vidi svoje realno ja – često gordo, samoljubivo i pohotljivo. Ali u trenutku smrti ta maska pada i čovek počinje da vidi sebe takvim, kakav on zapravo i jeste. Posebno se, za vreme pregleda svog života, otkriva svaki njegov pažljivo skrivan postupak – u svoj panorami, čak i u boji, trodimenzionalno, - čuje se svaka izgovorena reč, ponovo se proživljavaju davno zaboravljeni događaji. Istovremeno, sve u životu dostignute prednosti – socijalni položaj, diplome, titule itd. – gube svoj značaj. Jedino što podleže oceni je moralna strana postupaka. I tada čovek sudi sebi, ne samo za učinjeno, već i za to kako je svojim rečima i delima uticao na druge ljude.
 
Evo kako je jedan čovek opisao pregled svog života. „Osetio sam da sam van svog tela i da lebdim u vazduhu, a svoje telo sam video kako leži dole. Potom me je sa svih strana okružila svetlost, i u njoj sam video kao neke pokretne slike, koje su pokazivale ceo moj život. Bilo me je neverovatno sramota, jer sam mnogo toga ranije smatrao normalnim i opravdavao, a sada sam shvatao da je to bolesno. Sve je bilo neobično realno. Osećao sam da mi se sudi i nekakav viši razum rukovodi mnome i pomaže mi da to vidim. Više od svega me je porazilo to, šta mi On nije pokazao samo to šta sam uradio, već i to kako su moja dela uticala na druge ljude... Tada sam shvatio, da se ništa ne briše i ne prolazi bez traga, već sve, čak i svaka misao, ima svoje posledice...“
 
Sledeća dva isečka iz priča ljudi, koji su preživeli privremenu smrt, ilustriruju, kako ih je taj pregled svog života naučio da se drugačije odnose prema svom životu. „...Nikome nisam pričao o tome šta sam ispitivao u trenutku moje smrti, ali kada sam se vratio u život, uznemiravala me je jedna goruća i proganjajuća želja da uradim nešto dobro za druge. „Tako me je bilo sramota zbog sebe“. „...Kada sam se vratio, odlučio sam da se moram izmeniti. Osećao sam kajanje, i moj prošli život me uopšte nije zadovoljavao. Odlučio sam da sasvim promenim način života“.
 
Sada, predstavimo sebi okorelog prestupnika, koji je u svom životu naneo mnogo boli drugima, - prevaranta, klevetnika, cinkaroša, lopova, ubicu, nasilnika, sadistu. On umire, i vidi svoja zlodela u svim njihovim jezivim detaljima. I tada, njegova davno usnula savest, pod dejstvom Svetlosti, neočekivano za njega samog se budi i počinje bespoštedno da ga prekoreva za njegova nedela. Kakve su to neizdržive muke, kakav očaj ga mora obuzeti, kada više ništa ne može da ispravi, niti da zaboravi! To će istinski za njega biti početak neizdrživih mučenja, od kojih nigde ne može pobeći. Svest o učinjenom zlu, unakaženoj svojoj i tuđoj duši, za njega će postati „neumirući crv“ i „neugasiva vatra“.
 
6. Novi svet

 
Nekakve razlike u opisima preživelog za vreme smrti, objašnjavaju se time, što je taj svet potpuno različit od našeg, u kojem smo se rodili i u kojem smo formirali sva naša shvatanja. U tom svetu prostranstvo, vreme i predmeti imaju sasvim drugi sadržaj u odnosu na onaj na koji su navikla naša čula. Duša, koja je prvi put dospela u duhovni svet, ispituje nešto slično tome, što može da ispita, na primer, podzemni crv, kada po prvi put izađe na površinu zemlje. On po prvi put oseća sunčevu svetlost, njenu toplotu, vidi lepi pejzaž, sluša pesmu ptica, oseća miris cveća (dopuštajući mogućnost da crv može imati ta čula). Sve to je tako novo i predivno, da ne može naći ni reči, ni primere, da ispriča o tome žiteljima podzemnog carstva.
 
Na sličan način i ljudi, koji su se za vreme svoje smrti našli u tom svetu, vide tamo i osećaju mnogo toga, što nisu u stanju da opišu. Tako, na primer, ljudi tamo prestaju da imaju za nas uobičajeno osećanje rastojanja. Neki tvrde, da su mogli bez truda, samo dejstvom svojih misli, da se prenose s jednog mesta na drugo, ma koliko daleko ono bilo od njih. Tako, na primer, jedan vojnik, koji je bio teško ranjen u Vijetnamu, za vreme operacije je izašao iz tela i posmatrao kako lekari pokušavaju da ga vrate u život. „Bio sam tamo, a doktor kao da je bio tamo, i istovremeno nije bio. Dodirnuo sam ga, i kao da sam prosto prošao kroz njega... Potom sam se iznenada našao na frontu, gde su me ranili i video lekare, koji su sakupljali ranjene. Želeo sam da im pomognem, ali sam se iznenada ponovo našao u operacionoj sali... To je kao da se po svojoj želji materijalizujete ovde ili onde – bukvalno treptajem oka...“ Postoje i druge slične priče trenutnog premeštanja. Ispada da je to „čisto misaoni i prijatni proces. Zaželeo sam – i već sam tamo“. „... Imam veliki problem. To što pokušavam da vam prenesem, moram da vam opisujem u tri dimenzije... Ali to što se zapravo tamo dešavalo, nije se dešavalo u te tri dimenzije“.
 
Ako pitamo čoveka, koji je preživeo kliničku smrt, koliko dugo je trajalo to stanje, on obično ne može da odgovori na to pitanje. Ljudi tamo apsolutno nisu osećali tok vremena. „To je moglo biti i nekoliko minuta, i nekoliko hiljada godina, nema nikakve razlike“.
 
Drugi, od tih koji su preživeli privremenu smrt, očevidno su dospevali u svetove još udaljenije od našeg materijalnog. Oni su videli prirodu „na toj strani“ i opisivali je terminima brdovitih šuma, jarko zelene boje, kakve na zemlji nigde nema, polja, zalivena čudesnom zlatnom svetlošću. Postoji opis cvetova, drveća, ptica, životinja, pesama, muzike, šuma i bašta neobične lepote, gradova... Ali oni nisu nalazili odgovarajuće reči, da bi na razumljiv način preneli svoje utiske.
 
Autor: episkop Aleksandr (Mileant)

nastavlja se....

Prevod sa ruskog S. M.
17. Jul 2014.
 
 
Izvor: http://www.pemptousia.ru/

Pročitano: 8433 puta