MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

16. februar – praznik ravnoapostolnog Nikolaja (Kasatkina), arhiepiskopa Japanskog

«...Tadašnji Japanci su gledali na strance kao na životinje, a na hrišćanstvo kao na zlu crkvu kojoj su mogli da pripadaju samo zlikovci i magovi», - takvi su bili prvi utisci ruskog jeromonaha Nikolaja (Kasatkina) o Zemlji Izlazećeg Sunca – a u budućnosti – svetitelja Ruske Pravoslavne Crkve. Taj utisak nije bio površan. Još je bio u toku period «Tokugava» - vreme nacionalne zatvorenosti pred rascvet novog Japana...

...Pred početak «Mejdzi» Tog istog dana kada je Takuma Savabe došao u rusku ambasadu, nije mogao ni da pretpostavi da će to veče zauvek izmeniti njegovo nastrojenje i razmišljanja ujutru, i da će od tog trenutka ne samo za njega već i za njegove prijatelje započeti sasvim drugi život. Samuraj i žrec, primorao je sebe da prestupi prag «ruskog doma» sa samo jednim ciljem – da ubije «Nikolaja». Reklo bi se, kakvu opasnost predstavlja sveštenik, predavač ruskog jezika, koji izučava japanski jezik i kulturu?

Takuma Savabe je smatrao drugačije; on je bio uveren u to, da pravoslavna vera predstavlja opasnost blagostanju njegove zemlje. Dolazak oca Nikolaja u Japan se poklopio sa poslednjim danima perioda «Tokugava». Tih godina se rasprostranjena propoved Jevandjelja na japanskim ostrvima činila nezamislivom. Još nedavno pre toga su hrišćanske misionare ubacivali u slamene dzakove, palili naživo ili raspinjali. Pravoslavni sveštenik je mogao da očekuje bilo kakvu provokaciju i od strane tradicionalnih revnitelja, i od strane vlasti. Tek je 1873. godine došlo do zamene starih hrišćanskih edikata i pojavila se mogućnost za otvorenu propoved osnova hrišćanske vere. ...Medjutim u obraćanju ruskog sveštenika, u njegovoj reči, u celom izgledu bilo je toliko mirne dobrodušnosti, da se Japanac nevoljno zaustavio. Umeo je da ceni blagorodnost i videvši još uvek u ocu Nikolaju «protivnika», odlučio je da mu da mogućnost da govori, «štiteći sebe» ne toliko postavljanjem pitanja koliko pokretanjem krivica.

Ali što je sveštenik više govorio, to je «gost» postajao tiši. Ishod njihovog razgovora je bio potpuno neočekivan. Takuma ne samo da je odustao od misli da svešteniku učini bilo kakvo zlo, već je postao prvi i skoro najpredaniji njegov učenik medju Japancima. «Rotan» Prvo vreme je bilo izuzetno teško i za oca Nikolaja i za hrišćane iz lokalnog stanovništva koje je obratio u veru. Nepoverenje, i povremeno neprijateljstvo od strane običnih ljudi, nepronicljiva veštost predstavnika višeg sloja, hladna zvaničnost japanske vlade ...I pored toga otac Nikolaj se 1869. godine još u činu jeromonaha uputio u Rusiju radi pokušaja organizovanja ruske duhovne misije u Japanu. Malo ko je tada verovao u uspeh tog pokušaja, medjutim misija je bila otvorena posle godinu dana, i jeromonah Nikolaj je proizveden u čin arhimandrita.

Mlada pravoslavna crkva osnovana u početku tajno u Hakodate, pomalo se razvijala; prve hrišćanske zajednice su se raširile po celoj zemlji... Svaki korak – izgradnja crkve, početak Bogosluženja, organizacija javnih beseda, otvaranje škola – značio je mnogo napora. Svjatijejši Sinod videći napore oca Nikolaja po snazi i iznad nje, i našavši nezgodnim da Japanska Crkva ostane bez arhipastira, pozvao je arhimandrita Nikolaja u Peterburg, i 30.marta 1880. godine arhimandrit Nikolaj je bio rukopoložen u episkopa. To je bilo poslednje svetiteteljevo putovanje u rodnu zemlju. Narednih 32 godine je proveo u Japanu.

Čime su bile ispunjene te godine? Prevodima bogoslužbenih knjiga na japanski jezik, otvaranjem seminarija, misionarskim putovanjima po zemlji, ukazivanjem pomoći onima kojima je ona trebala. ..Sve to je zahtevalo značajna sredstva, ali milošću Božijom bilo je dobrotvora u Rusiji, i vlada je izdvajala sredstva. Hiljade novinskih članaka su za tih 50 godina proglašavali oca Nikolaja «rotanom» to jest «ruskim špijunom» a pravoslavne hrišćane «nikolajevskim nitkovima». Svaka reč, svako delo arhiepiskopa, povezano sa širenjem Pravoslavlja, tumačeno je kao «zlokobno» i «pagubno za Japan», svako otvaranje molitvenog doma ili crkvene zajednice propraćeno je kao «širenje mreža ruskih agenata», «opasnih za državnu nezavisnost zemlje».

Ali tek posle rusko-japanskog rata, kada se Japan naočigled uverio kako je otac Nikolaj daleko od politike, odnos japanskog društva u celosti prema svešteniku je postao mnogo bolji. S nastupom perioda kulturne revolucije «Mejdzi» kada je sve u Japanu bilo prožeto nadom na obnovljenje, njegovo neumorno dobrodelanje naišlo je na odziv u dušama ljudi raznih zvanja i stanja.

Uspehu širenja hrišćanstva medju samurajima doprinelo je uspostavljanje duhovničkih odnosa izmedju oca Nikolaja i Takuma Savabe. Zahvaljujući razvijenom duhu korporacije, uzajamnoj podršci i bratstvu, kojima se u toj sredini pridavalo mnogo značaja i ličnom svedočenju i dobrim preporukama, prijatelji Savabe su najpre u grupama, a kasnije – kao čitavi klanovi pohrlili u hramove. S

vremenom njegovi učenici su postali već ljudi svih zvanja i statusa – vojnici i državni radnici, lekari, naučnici a da ne govorimo o običnim ljudima. Otac Nikolaj se od «rotana» pretvorio u duhovnog učitelja, koga su priznavali i poštovali stotine stanovnika širom zemlje. Zvona Surugadaja Svojevsrsnim simbolom uspeha misionarskog služenja arhiepiskopa Nikolaja Japanskog postala je crkva Vaskrsenja Gospodnjeg – Surugadaj. Izgradjena sredstvima skupljenim u Japanu i u Rusiji, svečano je osvećena 24. februara 1891. godine. Tog dana je prvi put na oči celog Japana služena Božanska Liturgija po pravoslavnom obredu i prinesena Beskrvna Žrtva Jedinorodnog Sina Božijeg k Ocu Svome Nebeskome za ceo svet. I u to vreme kada su hrišćani-Hapanci uznosili svoje molitve u ponovo otvorenoj crkvi, njihova braća-pagani su izbezumljeno stajali pored zidova Surugadaja.

U 8 sati ujutru se čuo prvi udar zvona pravoslavne crkve, a za njim drugi, treći, a zatim se njihov zvuk u prelivima raširio po celoj okolini. Otac Nikolaj je doveo iskusnog zvonara iz Rusije. Poraženi nikad čunim zvonom Japanci su kao starice počeli da dolaze u surugadaju... I taj dan je bio «suma sumarum» posle mnogih godina. Otac Nikolaj je došao u Japan sam, ne znajući ni jezik, nemajući pomoći od ljudi, i evo sada prošavši kroz mnoga iskušenja, osveštao je predivnu crkvu čiji je naziv bio simbol budjenja duše naroda te zemlje – izlazećeg Sunca. preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3797.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic