Halkidiki. Nekoliko kilometara od severne obale zaliva Kasandre, u zelenoj oblasti zasađenoj maslinjacima i vinogradima, između naselja Vatopeda i Ormilije, osnovan je pre 23 godina manastir Blagovesti Presvete Bogorodice, poznat kao manastir Ormilija.
Manastir koji je metoh svetogorskog manastira Simona Petra, sagrađen je na obronku i imao je buran razvoj, a danas je zbog svog svetogorskog duhovnog nasleđa, primer za uzor monaške zajednice u Grčkoj.
Tamo cveta žensko monaštvo "kao razlog života i neumorne ponude" u misionarenju i društvenom delu. Sestrinstvo sa preko 100 monahinja nudi svoj rad i služenje u različitim oblastima u okviru pravoslavlja koje omogućava ženama da učestvuju u životu Crkve.
"Sestre, jednostavne i iskrene, žrtvuju se i bore se od jutra do mraka, same ili uz pomoć braće sa Svete Gore, da uvek prenesu Božijem narodu plemenitost, duhovnu radost i veselje, besede, duhovno zadovoljstvo, da mu udovolje do "duhovne sitost" dok narod ne ode sa nadom u skori povratak u «riznicu gostoljublja»…"
Ovako opisuje sestrinstvo manastira Blagovesti Presvete Bogorodice u Ormiliji Halkidikija njihov duhovni otac i vođa, arhimandrit Emilijanos, iguman svetogorskog manastira Simona Petra. Kao «riznicu gostoljublja» sa neumornim monahinjama u telu i duši, i sa pogledima poput pojanja koje donosi radost posetiocu za vreme večernjeg bogosluženja, za trpezom, u konaku ili u popločanoj avliji.
Prostor i vreme u manastiru Ormilija, s pravom nazvanog "Kapija Atosa", stali su pre mnogo vekova, još u doba Vizantije. Najvažnije stvari su jedinstvo vere, tradicionalanog načina života i njegovog održavanja na savremen način ali sa vizantijskim dostojanstvom i na kraju vernog pridržavanja svetogorskog tipika.
Veoma mlade monahinje anđelske shime, koje su obukle monašku odeždu posle perioda iskušavanja, stekavši vrline poslušnosti, siromaštva, čednosti, potčinjavanja svoje volje, stranstvovanja, ispovesti - pokajanja, vere i odanosti, brinu se o svemu. Svuda su prisutne. Svaka na svom poslušanju. Sestra zadužena za prijem na ulazu manastira (portarisa), "uvodi" posetioca u jedan drugi svet unutar ovoga sveta.
Arhitektura
Spoj svetogorske i makedonske arhitekture je prvo što se zapaža pri pogledu na novoizgrađene kelije i radionice, ali i na restauiran stari metoh. Sve radi organizovano, besprekorno ali i sa pobožnim strahopoštovanjem prema Gospodu.
Zato je i napušten stari kameni metoh manastira Vatopeda oživeo 1974, kada su se ovde nastanile prve monahinje, ostavljajući svoju monašku kolevku Meteore da bi sledile svog duhovnog oca i vođu, arhimandrita Emilijana. Malo, ali nepokolebljivo jezgro sa igumanijom Nikodimijom i nekim iskušenicama iz oblasti Trikale koje su primile monašku shimu, polako je raslo.
Prvi monaški postrizi, prepričava monah Atanasije iz manastira Simona Petra (rođeni brat igumanije Nikodimije), poklopili su se sa tragičnim događajima na Kipru: "Ipak je u Ormiliji počeo jedan rat - jednog drugog nivoa i oblika - mirovni i stvaralački. Umorili smo se od raznih stranih načina života i čini se da povratak korenima naše nacije dobija danas velike razmere u celoj Grčkoj. I to je zaista utešno". U manastiru nisu samo Grkinje te koje su primile monašku shimu, već ima i inovernih Evropljanki. Među njima je pet Francuskinja koje su "prigrlile" pravoslavlje , tražeći smisao života i jednu novu dimenziju istine, koju nisu našle u Parizu i na univerzitetima širom Evrope.
Danas, više od 120 monahinja, tokom poslednjih 19 godina, postigle su skoro sve. Svojom napornim radom, ljubavlju prema okruženju u okvirima pravoslavlja i svojim poštovanjem prema prirodi, stvorile su jedan uzorni manastirski kompleks, "vodič" ženskog pravoslavnog monaštva. Većina njih su fakultetski obrazovane i ostvaruju značajna dela.
Jeronimija i Asigritija u zubarskoj ordinaciji, Damjanija i Talelea u lekarskoj ordinaciji, Emilijana i Porfirija su odgovorne za slikarski atelje, Sinesija veze, Ilarija u krojačnici šije crkvenu odeždu i tkanine koje se koriste pri bogosluženju sledeći verno i sa ljubavlju kopije vizantijskih motiva, koje opet stvara Parakliti - svojim rukama vezu "anđele" i "stihove". Umetnička dela tradicionalnog ručnog rada poput vezova, slika i tkanina, ukrašavaju sa vizantijskim motivima prozore, zidove i jednostavan drveni nameštaj manastira .
Najvažnije je, međutim, da donose dragocen prihod manastiru preko brojnih narudžbenica iz grčkih i drugih pravoslavnih crkava.
Prostorija za prijem posetilaca (arhontariki)
Grčka kafa i ratluk u arhotarikiju čeka svakog posetioca posle večernjeg, sa osmehom i ljubaznošću sestara Ilijane, Dometijanije, Mardarije i Tavorije, koji imaju priliku da saslušaju sa ljubavlju i strpljenjem probleme mirjana, koji imaju veliku potrebu za mirom. Na ostalim poslušanjima tokom dana rade neumorne preostale monahinje, od rane zore do noći.
U povrtnjacima, voćnacima i maslinjacima sestra Olimpija, u cvetnim baštama Haritina (rođena sestra ekonoma o. Serapiona iz manastira Simona Petra), na savremenoj stočnoj farmi sestra Evergetina - ćerka jednog pastira iz Mecova. "Rad je odvija između jutarnjeg bogosluženja i noćnog života, naporan, čist, savestan, pun truda i bola. Monahinja daje svoje srce preko svojih pleća... rado žuri da optereti svoja jaka pleća", kaže starac Emilijan. Pojanje za vreme jutrenja, liturgije, večernja su "imitacija jezika anđela, harmonija ritma, jednoglasni vizantijski ples... potraga za Bogom".
Podrška
Jedan kilometar od manastirskog kompleksa čovekoljubiva Bogorodica raširenih ruku otvara ljudima vrata "Centra za duhovnu i socijalnu podršku". Jedan moderan medicinski i socijalni centar gde narod iz okoline nalazi podršku i lečenje preko programa za prevenciju raka i AIDS-a.
Sagrađen je donacijom porodice Hadžipatera, blizini sela Vatoped, a monahinje preko tih programa pružaju svoju veliku ljubav prema čoveku. Služe ljudima duhovno i telesno, preko savremenih odeljenja patologije, stomatologije, mikrobioloških laboratorija i hala za duhovne skupove i naučne simpozijume.
Doprinose "doživljavanju tradicionalnog načina života, sadašnjeg i budućeg, kao i buđenju potencijala ljudske duše za zajedničarenje sa Bogom", masovnijim učešćem u zajedničkom delu humanosti i ljubavi, u vrlinama koje se gube u našem "civilizovanom" svetu.
(Izvor: Katimerini - "Sedam dana" - Posvećeno manastirima Makedonije, 14. aprila 1996, str.30 - 31)
Prevod sa grčkog Pavkov Sanja
9.Jula 2014.
