MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

JEVSEVIJE JANAKAKIS, OBDAREN MNOGIM DAROVIMA (1910 -19/06/1995) - UVOD



O. Jevsevije,  u svetu Antonije Janakakis, rođen je 1910 u Georgici kod Sparte i bio je šesto od osmoro dece u porodici Ilije i Hristodule Janakakis. Vernici i veoma pobožni, odgajili su svoju decu u nauci i u strahu Gospodnjemu.
 
Antonije je od malih nogu bio poslušno dete, sažaljivo prema drugima, "slatkog" lika. "Moja sažaljiva dušica", nazvala ga je majka zbog njegovog bolećivog  srca. Bilo je od detinjstva veoma uzdržan, nije imao ni malo zlobe. Jedno dobronamerno dete. Nije zamarao nikoga. Ali kada su zahtevale prilike, bio je veoma borben. Jednom je otišao sa svojim ujakom u šumu da naseku drva. Imao je tada deset godina. Čuo je kako jedan drvoseča, negde u blizini,  huli na Boga. Tada se srce malog deteta ispunilo svetim gnevom . "Čuj onoga, da psuje našeg Hrista, našu Bogorodicu!". Sa prodornim i strogim pogledom je prostrelio, dosta starijeg od sebe, drvoseču. Ovaj nije uopšte govorio, bilo ga je sramota što ga je toliko strogo ukorilo jedno malo dete. Posle je njegov ujak to prepričavao njegovom ocu, gospodinu Iliji: "Ma, da si samo video kako ga je mali Antonije napao!". A otac je bio ponosan na revnost za Boga u srcu svog malog sina.
 
Veoma je voleo crkvu i bogosluženja. Jedne nedelje kada je išao u crkvu – imao je deset ili jedanaest godina - na raskršću nešto iznad njegove kuće, sreo je nepoznatog mladića, upečatljivog i veoma strogog izgleda. Ovaj ga je pogledao ozbiljno i sa ljubavlju, pa mu rekao: "Pazi, dete moje Antonije. Dva su puta u životu. Jedan prepun plesa, zabave, svetovnog života, što vodi u propast. Drugi je put smernosti i vrlina, koji je ugodan Bogu". Antonije je sav uzbuđen i začuđen, nastavio putem do crkve. Ušao je i po običaju stao napred. Gledajući ikonu svetog Jovana Krstitelja na ikonostasu, sa iznenađenjem i strahopoštovanjem je prepoznao mladića koga je susreo na raskrsnici. Ovaj susret je bio presudan za dalji tok njegovog života. Od tada se njegova duša puna vrlina još više izmenila Božijom blagodati, koja ju je osenila.
 
Kada je završio osnovnu školu, sav neumoran je naporno obrađivao njive svog oca i postao veoma umešan  zemljoradnik. Teretio bi na magarca plodove njihovog rada i pešačio svu noć, da bi ujutu stigao u Spartu da ih proda. "Moj borac", uobičavala je da kaže njegova majka.
 
***
 
Sa sedamnaest godina je napustio selo sa blagoslovom svojih roditelja i došao u Atinu da radi. U početku je radio u destileriji za proizvodnju pića brata svoje majke.
 
Tamo mu je jedan radnik pričao o ocu Ignjatiju Koljopulosu iz crkve Bogorodice Hrisospiliotise, jednom od osnivača teološkog bratstva "Život",  svetom sveštenomonahu, koga je od tada Antonije imao za duhovnika. Često je išao i tražio ga. Pun pobožnosti ga je veoma cenio i potpuno bi ispoštovao svaki njegov savet. Živeo je duhovnim životom sa puno žara. Bio je smeran, strog prema sebi i veoma oprezan u svom životu.
 
U radu je bio uzoran. Uvek voljan, vredan, ljubazan, nepokolebljiv u odlukama. Posluživao je mušterije pićem, ali ga on sam nikada nije ni probao.
 
Veoma je voleo bogosluženja. U nedelju ujutro, pre svanuća, krenuo bi peške od predgrađa Kukaki, gde je živeo, do crkve Bogorodice Hrisospiliotise u ulici Eolu u centru Atine, gde je služio i propovedao otac Ignjatije. Hteo je da stigne na vreme i čuje šestopsalmije (egzapsalme). Bukvalno je upijao svaku reč vatrenih i praktičnih propovedi o. Ignjatija. Popodne je išao u Mitropoliju da čuje propoved o. Serafima Papakoste.
 
Pored svog ličnog duhovnog uzdizanja - u crkvi, učešćem u Svetim Tajnama, slušanjem propovedi, proučavanjem duhovnih knjiga - mladi ljudi bratstva su radili kao misionari u bolnicama i školama veronauke.
 
Nije slučajnost da su iz njihovog društva, trinaestorica od šesnaestorice postali dostojni  episkopi, igumani, monasi, sveštenomonasi i sveštenici.
 
"Svetovnjak, a monah!", neko mu je ironično poviknuo, dok je prolazio jedno popodne pored neke prodavnice. A on se nije ni malo uvredio, već je osećao veliku radosti zbog toga.
 
Antoije  je odabrao bezbračni život u Hristu. Nije se usuđivao ni da pomisli na sveštenstvo. Smatrao je da nije dostojan toga.
 
Jednog dana ga je pozvao o. Serafim Papakostas i pričao mu o sveštenstvu. Čuo je od oca Ignjatija sve najbolje o Antoniju.
 
***
 
Ali započeo je rat 1940. Regrutovan je i Antonije. Vatreno se molio da ga postave negde gde neće nositi oružje, da bi kasnije mogao da postane sveštenik. I Bog ga je čuo i sačuvao. Kao narednik jedinice za prevoz vojske i kasnije kao stariji vodnik prevoza artiljerije,  ponudio je sebe sa uzornom doslednošću i samopožrtvovanjem na dužnosti, pun duhovnosti i ljubaznosti prema svojim saborcima.
 
Proveo je šest meseci na frontu. Molio se neprekidno i čeznuo za učešćem u Svetoj Tajni Pričešća. Svake nedelje bi pešačio mnogo kilometara preko albanskih planina - nakon što bi prvo dobio dozvolu svog kapetana - tražeći najbližu seosku crkvu da bi prisustvovao bogoluženju i pričestio se.
 
Jednog dana u plamenu borbe i dok je oko njega  sve bilo zasuto vatrom iz topova i oružja, klečeći u jednom jarku se od sveg srca molio: "Gospode, ako želiš da služim Tvojoj crkvi, sačuvaj me... Ako me sačuvaš, neću ostati radnik u destileriji... Neću se zadržati ni trenutak na poslu. Obrađivaću svom svojom snagom Tvoj Vinograd".
 
Bog ga je udostojio da se vrati i objavi svom duhovniku o. Polikarpu Andronisu, nasledniku o. Ignjatija, svoju žudnju i obećanje da će se potuno posvetiti Bogu. Ovaj ga je posavetovao da prvo ode u manastir Svete Lavre, kao poslušnik starca Serafima Rigopulosa, bivšeg igumana manastira. "Sine, hoćeš li prvo da odeš da isprobaš, da vidiš hoće li ti se svideti? ", rekao mu je otac Polikarp. "Pošto ste mi rekli da odem u Svetu Lavru, tamo ću i otići", odgovorio je Antonije bez oklevanja. Duhovnik se divio njegovom smirenju i poslušnost, pa ga je blagoslovio.
 
Nije bio nimalo privučen primamljujućim ponudama pretpostavljenih: "Cela destileriji je tvoja. Nemoj da odeš". Niti ga je doticala ironija poznanika i rođaka: "Sasvim je poludeo! Da ostavi tako dobar posao i da ode u manastir".
 
Sestra mu je sašila prvu monašku odeću, pa je jednog jutra avgusta 1941 krenuo za manastir. Nije čak ni otišao u selo da se oprosti sa roditeljima. Kao dobar zemljoradnik već je stavio svoju ruku na plug i nije se više osvrtao nazad.
 
Prevela sa grčkog Sanja Pavkov
01. Jul 2014.
 
Izvor: http://www.pemptousia.gr/

Pročitano: 2209 puta