Sveti Panagis je rođen 1801. godine na ostrvu Kefalonija u blagorodnoj porodici, i već od detinjstva je pokazivao obdarenost i veliku ljubav prema čitanju duhovnih knjiga. Kada je njegov otac umro, Panagis je morao na sebe da preuzme brigu o majci i sestrama, zbog čega je, i pored svoje mladosti, počeo da radi kao učitelj. Ipak je uskoro dao otkaz, da ne bi pod pritiskom engleskih vlasti išao na kompromis po pitanjima veroispovedanja i patriotskih osećanja. Počeo je da drži privatne časove, dok konačno nije rešio da prekine s mirskim životom i, ostavivši porodicu i karijeru, postao monah u Vlahernskom manastiru Bogorodice na ostrvu Dias.
Posle upornog nagovaranja majke, vratio se u Liksuri, ne ostavivši, ipak, asketski način života, koga se držao do kraja svojih dana i u bilo kakvim uslovima. U uzrastu od trideset pet godina, bio je rukopoložen u prezvitera i od tog dana se potpuno predao crkvenom služenju, skoro svakodnevno vršeći Božanstvenu liturgiju, propovedajući i ličnim primerom javljajući jevanđeljske vrline. U crkvi je bio bukvalno stub molitve, a izlazeći iz nje, delio je milostinju, posećivao bolesne i vraćao u svoje stado zabludele duše.
Uvek je otkazivao prelazak u neku drugu parohiju, da bi izbegao životne probleme i pritiske od strane osvajača. Panagis se naselio u obitelj svetog Spiridona, gde je tokom pedeset godina darovao kefalonijskom narodu bogatstvo svog srca. Sledeći primer svetog Gerasima (20. oktobra) i svetog Antima Slepog (4. septembra), otac Basias je učio narod, sejući među ljude Božansku blagodat, ali ne napuštajući pri tom svoju obitelj. Pored toga, služio je i u drugim crkvama, koje su bile u blizini sela Liksuri, i kada bi narod čuo da će on doći u njihovu crkvu, okupljalo se mnogo ljudi.
Prodao je svu porodičnu imovinu i razdelio sav dobijeni novac siromašnima, koje je smatrao za svoju decu. Kada je svetac dolazio u grad, za njim su išle gomile siromašnih žena, kojima je delio sve što je imao, pa je često zbog toga ostajao bez hrane. Upravo kao mladi Nikola Čudotvorac, znao je koje su porodice trpele krajnju nuždu, ukazujući im pomoć i učvršćujući u njima veru u Boga. Njegova ljubav prema bližnjem je bila kombinovana i sa slobodom. Često je ulazio u radnje i uzimao iz njih sve što mu je neophodno za milostinju. Jednom je neki pekar odbio da da svetom to što je molio, i potom njegovo testo nije naraslo.
Sveti Panagis je dobio dar prozorljivosti i proroštva, i koristio ga je za ispravljanje duša. Te, kojima je bilo suđeno da uskoro umru, uporno je molio da dođu na ispovest, a onima, koji su planirali da naprave ozbiljan greh, posredno je napominjao o njemu. Jedne kišovite noći, sreo je čoveka koji je hteo da učini greh, i doviknuo mu: „Greh, greh, vrati se kući!“
Drugi put je neka žena, koja je izgubila dva sina, jednog za drugim, pala u očaj i ogorčila se na Boga. Sveti jerej je dotrčao do njene kuće i, kada je žena odbila da mu otvori, osenio je vrata krstom i ona su se otvorila. Kada je sveti ušao u sobu gde se nalazio portret umrlih sinova, njihova lica su oživela, braća su dohvatila pištolje i poubijala se međusobno. Tada je svati Panagis otkrio ženi, da su se njeni sinovi zaljubili u istu ženu i da bi na taj način otišli iz života, ako se Gospod ne bi umešao i odvratio taj veliki zločin.
Jednom je sveti ušao u kuću gde je ključao glineni lonac, jer je domaćica čekala goste. Sveti je prevrnuo lonac, zato što je nešto ranije domaćinu kuće došao siromah i oni su ga oterali praznih ruku.
I pored toga, ti bezbrojni darovi Božiji nisu prošli za oca Basiasa bez stradanja kao „žalac u meso“ (2 Kor. 12; 7). Desetak godina posle hirotonije, svetog je obuzimala nervoza, zbog koje je gubio kontrolu nad sobom: vikao, brijao bradu i dlake, bacao sve što se našlo pred njim. Kada je, posle šest meseci, sveti došao k sebi, zaključio je da je uzrok te bolesti bila njegova grehovnost. Kao posledica, ti napadi su se ponavljali svake dve-tri godine, a na kraju njegovog života – svake godine.
Poslednjih pet godina života sveti je bio prikovan za postelju. I pored toga, nije se lišavao dara prozorljivosti i utešavanja duša, a narod ni malo nije izgubio ljubavi i predanosti prema svecu. Naprotiv, svi ljudi, koji su trpeli životne teškoće i tugu ii se nalazili u složenoj situaciji, znali su da su vrata kelije svetog uvek otvorena. Sveti jerej nije prestajao da bude centar teže i stub crkvenog života Kefalonije. Imao je takav autoritet, da se često odlučno mešao u nepravedne situacije, da bi ih rešio i kaznio uzročnike nečasnih postupaka. I ljudi su ga uvek slušali, kao glas Božiji.
S trpljenjem i blagodarnošću Bogu, sveti je nosio svoj krst duge i smirujuće bolesti, koju su neki smatrali kao projavu „jurodljivosti radi Hrista“. Sveti Panagis se predstavio Gospodu 7. juna 1888. godine. Dva dana i dve noći, vernici su dolazili da se poklone njegovim moštima, i njegova slava se brzo širila, ne samo po Kefaloniji, već i po celoj Grčkoj, posebno posle otkrivanja njegovih mošti 1976. godine.
Novi Sinaksar Pravoslavne Crkve, izdavaštvo Indiktos, tom 10, str. 99-91
Prevod s novogrčkog: redakcija internet-izdanja „Pemptusija“.
Prevod sa ruskog S.M.
01. Jul 2014.
