MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

VRLINE I BLAŽENI KRAJ ŽIVOTA STARCA JEVSEVIJA JANAKAKISA (1910 - jun 1995)



 Starac je u Duhu Svetom video duše onakve kakve zaista jesu, ali i ljude i događaje koji su bili veoma daleko. Znao je tajne pomisli srca drugih i predvideo dešavanja mnogo godina pre nego što bi se dogodila. Ali je zbog velikog smirenja pažljivo sakrivao ove darove, za koje bi govorio: "Bog daje darove prorokovanja i prozorljivosti, ali oni ne spašavaju čoveka, već ga samo pokajanje spašava, samo ono nam je potrebno".
 
Zbog svog podvižničkog truda i stalnog učešća u Svetim Tajnama, dobio je vlast nad demonima. Svojim molitvama, a posebno svojom smirenošću, izgonio je zle duhove.
 
Vrlina zbog koje se isticao o. Jevsevije je njegovo veliko smirenje. Živeo je nepoznat drugima i bez buke se podvizavao radi proslavljanja Boga, koga je ljubio svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom. Sam sebe je pomno skrivao od drugih, a o sebi je imao veoma smireno mišljenje. Sledi jedan primer njegovog dubokog smirenja:
 
"... Gospode, hvala Ti, hvala Ti, hvala Ti, jer si udostojio mene malog, bezvrednog i ništavnog grešnika, da služim Svete Tajne naše Crkve. Gospode, činiš mi veliku čast da služim Svetome Tvome Žrtveniku... Udostojio si mene poniznog i ništavnog da služim Svetu Tajnu Pričešća. Kada razmišljam o tome sav drhtim i hvata me strah. Kada pomislim da sam Tvoj sluga koji daje drugima Tvoju Blagodat, Tvoje Sveto Telo i Tvoju Svetu Krv, gubim se i nestajem. A još kada pomislim da su oni, kojima dajem Sveto Telo i Krv Hristovu, neuporedivo bolji od mene, šta da mislim i šta da kažem? Gospode, pomiluj me. Pomiluj me i oprosti mi".
 
Trpeljiv, odmah bi opraštao onima koji su mu naneli zlo, bio bi čak njihov dobrotvor i svojom velikom ljubavlju bi ih promenio na bolje.
 
"Mi pripadamo Njemu, i zato što je dobar, želi da i Njegovi ljudi budu dobri i da čine dobro".
 
"Ma koliko loše se drugi odnosili prema nama, ma koliko nam nanosili nepravde, koliko god se osećali kao davljenici, moramo paziti na svoju dušu. Bolje ćutnja i molitva... Uvek da se odnosimo prema drugima sa ljubaznošću, ljubavlju, bolom... ".
 
Njegovo trpljenje u teškoćama, bolestima i žalosti je bilo bezgranično. Predavao se sa smirenjem i zahvalnošću Božjoj volji, zahvaljivao bi Mu i proslavljao Njegovo ime i u najbolnijim i najtežim trenucim njegovog života. "Hvala Bogu!" nisu prestajale da izgovaraju njegove usne.
 
Blaženi kraj života
 
Molio se Bogu da ga udostoji da održava bogosluženja do samog kraja svog života i da ne bude na teret drugima do kraja. I Bog mu je dao oboje. Poslednju liturgiju je odslužio četrdeset dana pre svog blaženog upokojenja 8. maja, na praznik zaštitnika manastira Svetog Jovana Bogoslova.
 
Njegov sveti život je zapečatila njegova u celovitosti blažena smrt, koju je napred predvideo. Suočio se sa veoma bolnim oblikom raka sa zadivljujućom hrabrošću i blagodarnosti prema Bogu. Uz užasne bolove je neprekidno proslavljao Boga: "Slava Tebi, Bože! Slava Tebi, Bože! Hvala ti Gospode! Pomiluj me Gospode i oprosti mi! Tvoj sam sluga...".
 
Svakodnevno, iz svih delova Grčke i iz inostranstva, pristizala su njegova duhovna deca da prime poslednji put njegov blagoslov. Došli su episkopi, sveštenici, monasi i monahinje. Uprkos nepodnošljivim bolovima, sve ih je primao. Tiho je sređivao sve nerešene stvari Bratstva. Ostavio je monahinjama napisanu i svoju poslednju volju.
 
Imao je potpuno nepomućenu svest do kraja. Blagosiljao je i otački savetovao, opraštao od sveg srca,  prvi tražio oprost i zahvaljivao svima. "Hvala vam svima... Moliću se za sve koji budu dolazili u manastir...". Savetovao je monahinjama da čuvaju jedinstvo i ljubav. Neprekidno se molio.
 
Jedanaest uzastopnih dana je služeno bdenije u manastiru i otac Jevsevije bi uvek očekivao Sveto Pričešće sa velikom žudnjom.
 
Govorio je otvoreno i bez straha o svojoj smrti: "To je jedinstveno putovanje, veličanstveno putovanje, neuporedivo sa bilo čime putovanje!".
 
Veći deo vremena bi proveo u ćutanju. Sav utonuo u molitvu i nebeska viđenja, povremeno bi podigao svoju oslabljenu ruku i pokušavao da se prekrsti.
 
Svitalo je 19. Juna, u ponedeljak. Sveta Liturgija se završila oko 2 ujutru. Starac, iako mu je bilo veoma teško, spustio je noge sa kreveta i sedeći se pričestio poslednji put. Iz poštovanja se nikada nije pričestio ležeći.
 
Bio je potpuno spreman. Vreme za njegov odlazak se približilo. Zavladala je duboko tišina u keliji.
 
U šest ujutro je starac izgovorio sasvim oslabljenim glasom:
 
"Odlazim! ».
 
Monahinje su uzele njegov blagoslov poslednji put. Bilo je 9 ujutro, kada je pogledo okolo, uz muku spojio prste svojih ruku, da bi im pokazao da treba da imaju jedinstvo, i prošaputao: "Ujedinjene, ujedinjene, ujedinjene i da vlada ljubav među vama. Uvek zajedno, sve da budete zajedno, da bi bile  zajedno i kod prestola Božjijeg. "
 
Nakon nekog vremena čule su ga da  govori:
 
"Sve je puno svetla, sve je puno svetla, sve je puno svetla!".
 
U 10.15 ujutu, starac je veoma teško disao. Odjednom, naglo je podigao glavu i pogledao gore udesno sa izražajem prijatnog iznenađenja na licu. Lice mu je sijalo.
 
"Sretan sam, sretan sam, sretan sam!",  izgovorio je i duša mu se vinula u nebeski dom.
 
Sahrana mu je bila veličanstvena. Bila je dobar primer spoljnog svedočenja Božijeg naroda za svetog starca koji je žrtvovao sebe na žrtveniku ljubavi. Na hiljade ljudi iz svih delova Grčke je prolazilo pored neuglednog kovčega odajući mu poslednji pozdrav. Sedam episkopa, mnogi sveštenici, đakoni i veliki broj monaha i monahinja i čelnici naroda su ispratili starca na poslednji put...
 
Prevod sa grčkog Pavkov Sanja
30 jun 2014
 
Izvor: http://www.pemptousia.gr/2014/06/72091/

Pročitano: 2022 puta