MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

TREBA DA OSTAVIMO IZA SEBE DOBRU TRADICIJU



- Kako to starče da neka mesta imaju dobre ljude?
 
- Postojali su dobri ljudi koji su ostavili dobre potomke, pa se sada nastavlja ta dobra tradicija. Nisu zbog dobrog zemljišta postali dobri ljudi! Ako neki kraj ima dobru ili lošu tradiciju, ona se nastavlja. Bilo je jedno selo u Epiru, blizini albanske granice, čiji stanovnici su redovno išli ​​na bogosluženja, na večernja, na liturgije, čak i na povečerja kada bi ih bilo. Možemo reći da su živeli u raju u ovom životu, a živeće u raju i u budućem. Oni su na taj način pomogli sebi, a pomogli su i sledećoj generaciji da nastavi tim putem. Pošto su njihovi potomci odrasli u takvom dobrom tradicionalnom okruženju, nastavila se preko njih ta dobra tradicija. U jednom drugom selu svi su krali. To selo je dalo samo jednog sveštenika, a i on je krao ikone iz Crkve! Nije da je u tom selu zemljište bila loše i uticalo na njih, već su tamnošnji ljudi imali tu lošu naviku. To su preneli potomcima, pa se nastavila ta loša tradicija. Potrebno je mnogo truda da se tamo stvori jedna dobra tradicija. I vidiš, kada je neko loš, svi pokušavaju da dokažu da on nije iz njihovog kraja, svi tragaju za njegovim poreklom. A kada je neko svetac, pogledajte kako svi žure da ga proglase svojim! Tako, iako je Sveti Kozma Etolski poreklom iz centralne Grčke, proglasili su ga da je iz Epira, složio se svetac sa tim ili ne, samo zato što je njegov otac bio rođen u epirskom selu Gramenohorja!
 
Upoznao sam jednog porodičnog čovek koji je kada bi govorio, uvek nervozno mahao prstom. Posle su i njegova deca, kada bi govorila, nervozno mahala prstom! Zato što deca nasleđuju sve navike svojih očeva. Tačno ih kopiraju. Međutim, cilj nam je da nasleđuju samo dobro, jer će se u suprotnom slučaju zlo ovekovečiti. Sećam se jednoga koji je otišao u jedan manastir, ali tamo nije nalazio mira. Starac mu je rekao: "Strpi se dete moje, promeniće se stvari". A "dete" mu je odgovorilo: "Starče, kako će se promeniti stvari? Poslušnik tog i tog starca je isti kao taj starac. A poslušnik onog drugog starca je opet isti kao onaj starac. Pa kako će se promeniti stvari?". Kada postoji neko staro zlo u nekom manastiru ili u bratiji, a poslušnici nemaju pravilno rasuđivanje i kopiraju sve što vide, onda se ovo loše stanje ovekovečava. A kada postoji pravilno rasuđivanje kod poslušnika, onda se loše stanje može promeniti u dobro. Tako se mogu ovekovečiti i dobro i zlo.
 
Ono što sam shvatio je da sve što se nažalost sada događa, bilo u vezi tumačenja učenja svetih otaca ili dogme, je poput pleve posle žetve. Zato moramo biti oprezni da sačuvamo malo kvasca za budućnost. Kao hrišćani imamo obavezu i nemamo pravo da ostavimo iza sebe lošu tradiciju.
 
Pre nekoliko godina (6) su se okupili u Ženevi teolozi, profesori univerziteta, itd i održali skup. Predložili su da se ukine Božićni post i post Svetih Apostola, a da se Časni post skrati za par nedelja, jer narod ne drži postove. Skupu su prisustvovali i dvojica profesora odavde, iz Grčke. Toliko sam bio ogorčen, kada su došli i sve mi ispričali da sam vikao na njih: "Ne shvatate šta radite? Ako je neko bolestan, treba da jede, za njega ne važi pravilo. Ako neko nije bolestan, ali iz slabost jede, neka kaže: "Bože moj, smiluj se na mene", neka se smiri pred Bogom, neka kaže "učinio sam greh". Hristos ga neće obesiti. Ali ako nije bolestan, neka drži post. Ravnodušan prema veri jede i baš ga briga. Dakle, sve se odvija normalno. Ako većina ne drži postove i to bez ozbiljnih razloga, pa planiramo da ih ukinemo da bi im se dodvorili, znamo li kakva će biti sledeća generacija? Mogu biti bolji od nas i držati se tačno svega! S kojim pravom da sve to ukinemo, kada su stvari jednostavne? " Zapadnjaci drže jednočasovni post pre Svetog Pričešća. Da i mi krenemo da delujemo u tom duhu? Da blagoslovimo naše slabosti, naš pad? Nemamo pravo da zbog naših slabosti krojimo hrišćanstvo po našoj meri. Čak i da je veoma mali broj onih koji se drže svih pravila, moramo za njih održati tačnost. Bolesnik, ako se nalazi u tuđoj sredini, neka jede neprimećen od drugih, da ih ne bi sablaznio. Neka uzme npr. malo kiselog mleka i pojede kod kuće. Jedan mi je rekao: "Ali to je licemerje". "Zašto ne odeš", rekao sam mu, "na glavni trgu i učiniš pred svima greh, da budeš iskreniji?". Kako im đavo sve to prikazuje! Krojimo jedno naše lično Pravoslavlje, a tako tumačimo i zapise svetih otaca i Jevanđelje! U naše vreme, kada ima toliko njih obrazovanih, Pravoslavlje bi trebalo da blista. Šta je učinio Sveti Nikodim Svetogorac! Koliko je spisa napisao, koliko knjiga, a znao je napamet sva Žitija svetih, celu jednu biblioteku je imao u glavi! Nije imao niti aparat za fotokopiranje niti kompjuter!
 
Neka se svako trudi da bude pravi hrišćanin po svojoj mogućnosti. Onda će imati duhovni osećaj. Manje ili više će osećati bol za Pravoslavlje i otadžbinu, a osećaće i obavezu zato što je Grk. A kad nešto novo nauči, imaće interesovanje za to, brinuće se za to, moliti. Ali ako se mora govoriti: "Danas neka te interesuje ovo, a sutra ono" biće kao četvrtasti točak koji se mora stalno gurati da bi se kretao. Svrha je da se čovek pokrene sam iznutra. Onda će se lako kotrljati kao okrugli točak. A ako neko postane pravi hrišćanin, sam se pokreće iznutra, a potom ga sam Bog obaveštava i to o mnogo više stvari i mnogo bolje nego neko ko je načitan. Zna ne samo ono što drugi pišu, već i ono o čemu razmišljaju da pišu. Razumete? Dolazi mu prosvetljenje od Boga i sve njegove radnje su prosvetljene.
 
Takvo Hristovo nasleđe nemamo pravo da danas ukidamo. Odgovaraćemo pred Bogom za to. Mi, naš mali narod je poverovao u Mesiju, te smo dobili blagoslov da prosvetlimo ceo svet. Stari zavet je preveden na grčki jezik sto godina pre pojave Hrista. Kroz šta su sve prošli rani hrišćani! Život im je stalno bio u opasnosti. A kakva ravnodušnost vlada danas! Dok danas možemo bezbolno, bez da nam je ugrožen život, da prosvetljujemo druge narode, da postajemo sve više ravnodušni? Dok danas imamo nešto malo mira, znate li kroz šta su prošli naši stari? Znate li koliko ih se žrtvovalo? Sada ništa ne bi imali, da se oni nisu žrtvovali. A sad da uporedim njih,  koji su rizikovali svoje živote da bi sačuvali svoju veru, sa nama koji bez ikakvog spoljnog pritiska, sve ravnamo! Oni koji još nisu izgubili svoju nacionalnu slobodu, ne razumeju. Ja im govorim: "Ne daj Bože ne dođu varvari i osramotimo se!" A oni mi odgovaraju: "Pa šta bi nam se desilo?" Čuješ li odgovor? Idite nestanite, izgubljeni ljude! Takvi su ljudi danas. Dajte im samo novac, kola, i ne zanimaju ih ni vera, ni čast, ni sloboda.
 
Mi kao Grci naše Pravoslavlje dugujemo Hristu, svetim mučenicima, našim crkvenim ocima, a našu slobodu dugujemo herojima otadžbine, koji su prolili svoju krv za nas. Ovao sveto nasleđe moramo poštovati i očuvati ga, a ne ukinuti u današnje vreme. Šteta je da nestane jedan takav narod! I mi sada vidimo da kao što se pred rat šalju lični pozivi za vojsku, tako Bog danas šalje lične pozive da bi okupio ljude, da bi se nešto sačuvalo i da bi spasao svoje stvorenje. Neće nas ostaviti Bog, ali i mi moramo da činimo sve što je ljudski moguće, a za ono što nije ljudski moguće, da se molimo Bogu za pomoć.
Rečeno je 1992.
 
(Starca Pajsija Svetogorca: "Kazivanja I - Sa bolom i ljubavlju za savremenog čoveka")

Izvor: http://gerontes.wordpress.com/

Pročitano: 5381 puta