MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ovih dana je pisano o tragediji koja se desila između 7. i 8. decembra 1981. godine, izbijanjem požara u Gornjoj isposnici Svetaog Save, na vrhovima Radočela kod manastira Studenice..

Na sedam kilometara idući uz reku Studenicu, koja je zbog svog strmog korita više huči nego što žburi, skrečući desno od puta kojim se ide za Ivanjicu, idući kilometar i po strmim putem kroz šumu dolazite do Donje isposnice Svetoga Save.

Po nekim znakovima moglo bi se zaključiti da je tu bila prepisivačka škola koju je tu organizovao Sveti Sava za vreme svog igumanovanja u manastiru Studenici. Tu se danas nalazi i mala crkva posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice, koju je podigao Sveti Sava. U njoj se čuva pravilo koje je on propisao. Tu danas žive dvojica sveštenomonaha, koji su se povukli iz manastira Studenice radi uspešnijeg monaškog podviga. Penjući se starom stazom odavde kroz jelovu i hrastovu šumu, stiže se Gornjoj isposnici Svetoga Save.

Posle izvesnog vremena nailazite na visoke i strme litice. Prolazite na nekim mestima stazom ne širom od pola metra. S leve strane vidite strahovite provalije i strmine pokrivene pločama stena, kao da su ih neki giganti razbacali ubacajući se sa njima jedni na druge. U podnožju ove neupredive panorame huči reka Studenica. Prolazeći ovom stazom ljudi slabijih nerava mogli bi da izgube ravnotežu. Na kraju se stiže na jedan uži proplanak u polukrugu. Tu je Gornja isposnica Svetoga Save.

Prilepljena je uz jednu visoku liticu kao lastavičje gnezdo. Sa spoljne strane vidi se ovalan zid sa prozorima na četiri nivoa. Pošto je ovaj zid izgrađen živim krečom, poslednji požar nije ga oštetio. Međutim, izgorela je sva unutrašnja drvena konstrukcija sa prozorima i vratima. Ispod Isposnice, u steni se nalazi izvor koji je uključen u jednu kamenu kacu. Ovo je "Kaca Svetoga Save" kojoj narod dolazi sa pobožnošću i verujući da je ova voda lekovita. U neposrednoj blizini nalazi se crkvica, posvećena svetom velikomučeniku Georgiju, koju je takođe podigao Sveti Sava. Veoma je dobro oočuvana. U ovu Isposnicu je dolazio Sveti Sava povremeno. Obavezno je u njoj provodio vreme u toku Velikog časnog posta. Šta je dovelo Svetoga Savu na ovu strahovitu liticu? Morali bi smo predhodno da se vratimo u njegovu Karejsku isposnicu, da bismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje. Zabeleženo je da je Sveti Sava još u sedamnajstoj godini života molio vatopedskog igumana da mu dozvoli da živi sa monasima-otšelnicima, koje je u ono vreme sretao u Svetoj Gori. Iguman je energično odbio ovaj zahtev opominjući Savu da je veoma opasno za tako mladog monaha da se uhvati usamljen u koštac protiv gospodara tame ovog sveta".

Međutim, kasnije kada je Sava postao zreo i iskusan monah, poznat u čitavoj Svetoj Gori budući već nastojatelj manastira Hilendara, sazidao je u Kareji mali konak i njemu kapelu, koju je posvetio svom omiljenom svetitelju i imenjaku - Svetom Savi Osvećenom (532 g.) U jednoj uskoj i maloj ćeliji podigao je sebe veoma strogim podvizavanjima u postu, molitvi uzdržavanju u jelu i piću i potpuno usamljeničkom životu. Svakodnevno je održavao čitav krug bogosluženja. Tu je napisao i pravila za ovu svoju Isposnicu, koja je danas ostala jedinstvena u pravoslavnom i hrišćanskom svetu. To je tzv. "Karejski tipik" napisan na jednom pergamentu i potpisan od "poslednjeg od sviju Sava grešnog".



Isposnica Svetoga Save kod Studenice

Pošto je ovaj "Tipik" bio kratak njegova pravila su kasnije uklesana na jednoj mermernoj ploči na ulazku u Isposnicu, gde se i danas nalazi. Od onog vremena do danas u ovoj Isposnici se nije nikada ugasilo kandilo. Ovi isti razlozi naveli su Svetoga Savu da izgradi dve isposnice u blizini manastira Studenice. Radeći veoma mnogo i samopregorno propovedajući, služeći, putujući i organizujući život Crkve, prosvete, školstva: zidajući manastire, crkve, bolnice, Sveti Sava je trošio svoje snage i praznio svoje duhovne rezervoare. Kao nekada u Svetoj Gori, osećao je potrebu za povlačenje i direktnim dodirom sa Bogom. Ova oštra litica na brdu Radočela, koja je svojim oštrim vrhovima parala oblake, učinila mu se veoma privlačnom. Osećao je kao da će mu Bog biti bliži na onim visinama divne prirode.

Šta je on tu doživljavao samo je Bogu i njemu poznato. Možemo pretpostavljati da je doživljavao isto ono što i u Karejskoj isposnici. Posle Svetoga Save kroz nepunih osam vekova Gornja Isposnica je bila veliko duhovno svetilište. Bilo je vremena kada u njoj nije bilo monaha, ali nikada nije bilo vremena da je uska staza, koja je vodila ovom svetilištu, zarasla korovom. Ova ista ideja je odvela u ovu Isposnicu mnoge podvižnike kroz vekove. Među njima je bio poslednji shijeromonah Gavrilo (Milovanović). U toku 43 godine on je u ovoj Isposnici duhovno goreo kao sveća. Na kraju je i telesno u njoj sagoreo unapređujući i čuvajući ovo svetilište. +SHIJEROMONAH GAVRILO (MILOVANOVIĆ) Radisav milovanović se rodio u selu Venčanima, kod Aranđelovca 1901. godine od oca Velimira i majke Velike.

Kao mlad trgovac u svome mestu doživeo je 1931. godine priziv za monaštvo. Otišao je u manastir Dečane, a potom je proveo kraće vreme u Crnoj Reci i u Žiči. Uglavnom boravio je u Isposnici Svetoga Save, kod Studenice, 43 godine. Tu je i primio čin velike shime dobivši ime Gavrilo. Od početka svog monaškog podviga Gavrilo je bio sklon usamljeničkom, anahoretskom načinu života. Kada je došao u Gornju isposnicu osim spolnih zidova, koje je podigao Sveti Sava, iznutra je bila velika pećina. 43 godine otac Gavrilo je radio na izgradnji ove Isposnice.

Nadogradio je četvrti sprat. Izgradio je unutarnje konstrukcije na četiri nivoa, napravio je most radi prelaza i ulaza u Isposnicu. Ispod jedne stene izgradio je sebi grobnicu. Sve što je radio bilo je stručno, solidno i prvoklasno.

+Shijeromonah Gavrilo

S obzirom na krajnje težak pristup ovom mestu koje se nalazi na oštroj litici na hiljadu metara visine, sve što je urađeno pravo je čudo. Građevinski materijal često je otac Gavrilo nosio na svojim leđama. Svu svoju ličnu imovinu, nasleđenu od roditelja utrošio na obnovu Isposnice. Po običaju starih monaha bavio se "rukodeljem". Pravio je krstiće od tisovog drveta, prosfornike i drugo. Sve što je zaradio uložio je na obnovu Isposnice. Od samoga manastira Studenice nije primio nikakve doprinose. Bio je veoma gostoljubiv. Počivši otac Gavrilo je bio veliki duhovnik. Sve svoje slobodno vreme je provodio u molitvi držeći primer Svetoga Save za ovu Isposnicu, koju je slično Karejskom tipiku. Ljudi iz okoline su osećali njegovu duhovnost, obraćali su se za molitve i savete. Zvali su ga "časnik", i svi su ga voleli. Rado su mu u svemu pomogli.

Za čoveka koji nije sklon da pomogne u okolnim selima se kaže: "Taj nebi pomogao ni ocu Gavrilu", Od jutra posle nesreće u Isposnici, našli smo dve žene, koje su bile došle iz oližnjeg sela Savova da pomognu ocu Gavrilu u pripremanju Krsne slave - svetog Alimpija. Ostale su čitav dan kod Isposnice, i plačući iznele oko 600 litara vode, da bi ugasile požar. O.Gavrilo je bio veoma neposredan i otvoreno je govorio svima šta misli. Ponekad su njegove reči bile i gorke. Međutim, ljudi su uvek osećali njegovu dobronamernost i iskrenost i niko se na njega nije ljutio.

Kako se desio ovaj nesrećni slučaj, po svoj prilici, ostaće tajna. Ljude, koji gledaju stvari iz svoje zemaljske perspetive uvodeće u zabunu pitanje zašto se to desilo ovom velikom svetilištu - Isposnici Svetoga Save, i zašto se to desilo jednom od najvećih njenih podvižnika? Ljudi prave i duboke vere ova tragedija neće zavesti u zabludu, kao ni mnoge druge koje ih zadese u životu, pošto će sve prepuštati Bogu. Mi ćemo zaista, dugo žaliti zbog ove nesreće moleći Boga da se u njoj nađe dostojan naslednik shijeromonahu Gavrilu. Neka mu je slava i hvala! (Nad odrom shijeromonaha Gavrila episkop žički Stefan je održao nekrolog.)

Episkop Stefan

IZ GOVORA EPISKOPA STEFANA

Čini mi se da se u mislima mnogih ljudi povodom ovog nesrećnog događaja postavlja pitanje: "Zašto se ovo desilo ovom jedinstvenom svetilištu Srpske pravoslavne crkkve? Zašto se ovo desilo čoveku toliko svetoga života - ocu Gavrilu?" Gledano iz ovih naših ljudskih vidika i na osnovu zakona ljudskog mišljenja nije moguće da se odgovori na ovo pitanje. Tu odgovora nema. Međutim, gledano iz nebeskih i božanskih vidika, odgovorio je na to pitanje Gospod Isus Hristos. Stradanja se dešavaju "da se pokažu dela Božija" (Jn.9 gl.3), da se "iskupe gresi mnogih" (Is.53gl. 1-59).

Gledajući u Bogočoveka najpravednijega, koji se ikada pojavio na zemlji raspetoga na krstu radi iskupljenja ljudskih grehova čovek može da odgovori na ovo pitanje. Zapravo Hristos je odgovorio, ne samo rečima svog Evanđelja već svojim sopstevenim stradanjima na krstu, "noseći grehe mnogih" (Is.53,13). Međutim, potrebno je da čovek kleči na kolena pred Hristovim rapećem, da bi mogao da uđe u razumevanje ove velike tajne. Shijeromona je u mladosti živeo za monaštvo. Posle izdržanog iskušeništva zamonašio se u manastiru svetog Jovana Devičkog.

Neko vreme je proveo u manastiru u Crnoj Reci, u Žiči i Tresiji. Međutim njega je najviše privlačila ova Isposnica, Svetoga Save u kojoj je proveo skoro 43 godine. On je čeznuo za bližnim i mirnijim dodirom sa Bogom. Drugo njegovo sećanje je bila odgovornost pred Svetim Savom - da se njegova misija u ovom svetilištu produži. Smisao svog podviga on je gledao u neprestanom preobraženju, uzrastanju i ispravljanju. Imao je običaj da kaže: "Molim se Bogu da još malo poživim i da ispravim život." Tako je stalno duhovno rastao.

Razgovarao je sa Bogom, Presvetom Bogorodicom i svetiteljima, kao da se nalaze tu pored njega, kao da ih gledao svojim očima. Tako se on ovde nije osećao usamljen. Osobito je osećao prisustvo Svetoga Save. Sve što je ovde radio bio je uveren da produžava njegov posao i da radi u njegovo ime. Izgrađujući i obnavljujući ovo svetilište u toku pune četiri decenije, imao je običaj da se ljudima obraća za pomoć rečima: "Učini za čast Svetoga Save".

Mnogi ljudi koji su sretali oca Gavrila bili su impresinirani njegovom duhovnošću, mnogo više nego veličanstvenošću ovoga mesta. Često, tu nije bilo razlike između verujućih i neverujućih, izmađu naših ljudi i stranaca. Svojom duhovnošću osvajao je i ptice, veverice i divlje životinje u ovim vrletima. Primetili smo ovih dana kako ptice i veverice obleću oko ovih ogorelih prozora, kao da tuguju što nema više oca Gavrila da im kaže neku reč. Mnogima je u našem vremenu bio nerazumljiv podvig oca Gavrila. On je, zaista, živeo slično svetom ap. Pavlu koji je rekao: "Neživim više ja, već Hristos u meni živi". U susretima sa počivšem ocem Gavrilom nama se često činilo da je on stvarno još za života prestao da živi svojim sopstvenim ljudskim životom, počevši da živi Hristovim životom.

MONAHU GAVRILU, U SPOMEN

Uobičajno sam, ima dugi niz godina, prilikom odlaska u manastir Studenicu, sa prijateljima pođem i do obe Isposnice. U gornjoj smo skoro uvek zaticali njenog usamljenog žitelja jeromonaha Rafaila kasnijeg velikoshimnika Gavrila. Uvek je bio u poslu, u običnoj i pohabanoj monaškoj rasi, ali smo ga, jednom prilikom zatekli u velikoshmničkoj rizi, na izlazku iz male pećinske crkve. Zamolio sam Rafu - tako smo ga zvali starog isposnika - da ga tako odevenog fotografišem. Ustručavao se, ali je ipak pristao.

Čuvši za nedavni udes koji je snašao monaha Rafaila - Gavrila, seteo sam se tog napravljenog snimaka. Šaljem vam taj snimak, da ga ako možete objavite kao vidljivu uspomenu na jednog od naših poslednjih isposnika.

Sveto Mandić

Izvor: "PRAVOSLAVLJE" 15.JANUAR,1982. BR.356 str.6-7

Prepisao: ARHIMANDRIT GAVRILO (VUČKOVIĆ) 26. oktobra, 2007. god.