MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

BOLESTAN ODNOS PREMA STARCIMA I MAGIČNOJ DUHOVNOSTI



Procvat monaštva, posebno svetogorskog, poslednjih nekoliko godina u Grčkoj bilo je prirodan fenomen, a kao posledica toga su se pojavili i neželjeni efekti kao što su gerontolatrija (gerontas=starac, starešina; latrija=obožavanje). Radi se o izopačavanju harizmatičnog i svetotajinskog odnosa duhovnog očinstva  koje srećemo u pravoslavnoj tradiciji tokom vremena i koje se zasniva na tajni poslušnosti, kao što to saznajemo iz samih činjenica: Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. (Fil. 2:8).

Brojni su razlozi koji su doveli do ovog fenomena. Ako bismo pomenuli neke, tu bi spadao  nedostatak upravljanja monaškom duhovnosti, čije je eksplozivno oživljavanje potreslo temelje zapadnog pijeteta na mnoge, raznolike načine i još uvek to radi, i ljudska potreba za direktnim, vidljivim i opipljivim rešenjima i intervencijama Boga u svom životu. Na osnovu ova dva osnovna uzroka, može da se otkrije niz  drugih problema, kao što su paralelne pojave mnoštva darovitih ljudi, kojima je svojstvena tendencija  idolopoklonstva, harizmatike i preterivanja u njihovom pristupu, kao i reklame mnogih sveštenika i ispovednika koji imaju duboku želju za duhovnim ugledom i višestepenu autoritarnost vernika koji ih slede.

Dugovekovni sukob institucionalne Crkve i monaške duhovnosti - u spoju sa nezrelošću vernika, ima  za posledicu podsvesne težnje da magično nađu u svemu, bilo zbog pritiska svakodnevice, bilo zbog nekog umišljenog idolopoklonstva koje nikada nije potpuno nestalo iz naših krajeva, već je naprotiv - rodilo groteskne situacije koje muče i zadržavaju mnoštvo duša.

U nedavno objavljenom članku smo nadugačko pisali o tome da Bog otkriva svoju volju ili molitvom (najviše dostignuće savršenih i naprednih) ili se do nje stiže kada duhovni otac – ispovednik, postavlja pitanja (najskromniji i najsigurniji put za sve). Ponekad se magija ne uklapa ovde niti postoji potreba za hitno mešanje skromnog i mirnog Duha Božjeg. Može ponekad Gospod da prenese svoju volju ili učini čudo kroz magnovenje ili u vizijama, pa čak i apokaliptičnim proročanstvima i savetima kroz vizionarske i proaktivne starešine, ali to ne znači da besprizorno dislocira relevantnu crkvenu vlast, koja traži poniženje pred svojim duhovnim ocem. Treba imati u vidu da, ukoliko se oglušimo o savete duhovnog oca u korist nekog harizmatičnog duhovnika, on može da nas navede i na duhovno neverstvo i preljubu.

Ovo naravno, ne znači da moramo da se klonimo takvih duhovnika, jer su i oni primili od Crkve Svetog Duha, ali bi bilo dobro da se ovaj čin obavlja svesno i sa blagoslovom ličnog duhovnog oca. Takođe, ne bi trebalo da previđamo činjenicu da ovo ima skrivenu sebičnosti i očekivanje nečeg izuzetnog i vanrednog od Boga, što proizilazi iz traženja vizija, čuda i otkrića darova.

Bog svaki put pronalazi beskrajne načine da nam otkrije proviđenja i čudesno interveniše u našim životima. Mi, međutim, treba da u poniznosti i veri tražimo otkrivenje božanske volje, na koju ćemo s radošću pokoriti svoje ja, i na svaku posebnu priliku da budemo spremni da saslušamo kako Bog odluči da razgovara sa nama, na primer kroz događaje. Ali u svakom slučaju, mudri vernik će da pribegne i okrene se svom duhovnom vodiču (obično svešteniku i ispovedniku), kako bi se opravdala božanska volja i da bi se zapečatio lični stav i tumačenje istih, i izbegle greške i demonski izazovi.

Duboka unutrašnja želja i podsvesna tendencija za ovaploćenjem i vizijom Boga i Njegovog autentičnog prisustva u našem životu, rađa potrebu za imanjem jednog duhovnika. Osim toga, svima nam je dobro poznato koliko je ta potraga za pobožnim očekivanjima i pronalaženjem istinske vere ometana od strane demona kao i od strane istočnih religija koju propovedaju raznorazni šarlatani i samoprozvani prosvetljeni, a koja je postala moda u zapadnom svetu.

Naša pravoslavna vera nema na šta da bude ljubomorna, jer su u njenoj istoriji uvek postojali bogonosi i sveci predvodnici. Treba međutim, napraviti razliku. Osvećeni očevi i starci, laici, sveštenici i monasi, nisu svi u istoj klasi po duhovnosti niti uvek kroz njih Bog govori. Tu, kao da se radi o automatskoj vezi s nebesima i deterministički je neizbežna potreba da se božanstvo izrazi kroz seanse ili  čak kroz one koji nisu glasnogovornici, zavisno prema sopstvenoj volji onih radoznalih koji ih prate. Pisac ovih redova je bio svedok o incidentu kada je sveti starac Pajsije († 1994), napravio grešku u otkrovenju nekome, zbog čega se i sam zbunio, ali nije se vezao i ponizno je prešao preko tog događaja.

Možda je Gospod to dozvolio didaktički, s ciljem da shvatimo kako On stoji iznad svih nas i da smo svi mi slaba bića, koja imaju potrebu da neprekidno zavise od nestvorenoga, i da predstavljaju jednostavno, funkcionalne organe unutar Crkve.

Svetitelji su podeljeni u klase prema stepenu njihove čistoće, njihovog nivoa obrazovanja, karaktera i kombinacija koje mogu da proisteknu iz ovoga. Dakle, možemo da sretnemo darovite očeve koji podučavaju lažne ili jeretičke stvari (više zbog neznanja i neobrazovanosti ili prostote). Ali, postoje i mnogi veliki sveci koji su grešili, jer su bili fokusirani na lična htenja i interpretacije, pre i iznad božanske volje i iznad otkrovenja. Ovo ne bi trebalo naravno, da nas razočara ili začudi, jer Bog poštuje individualnost i slobodu drugih. Na nama je da uočimo kada nam se svetitelj obraća, a kada kroz njega govori Duh proročanstva.

Jedan primer: mnogi danas bukvalno shvataju proročanstva vezana za Instanbul i raspad Turske, kao i za glad u svetu i ratove. Ako izuzmeo to da se o jednom proročanstvu sudi tek pošto se ono (ne)ostavri, treba imati u vidu da se često najdublje ljudske čežnje prevode na proročke izjave (npr. kao starac Pajsije, koji je potekao iz Male Azije, nije mogao da vidi nešto drugo, osim ponovnog uspostavljanja helenizma tamo gde je rođen).

Greške očeva ne umanjuju njihovu svetost. Uostalom, crkvena istorija je puna takvih stvari, čak i jeretičkih verovanja i učenja svetih (sveti Avgustin je glavni primer). Neslaganje Petra i Pavla nas takođe uči da ne treba da obožavamo lica i njihove pozicije, bez obzira ko su i gde se nalaze, ali da treba da  precizno proučimo svetoduhovne detalje, jer iznad svega i svih je Hristos i Njegova Crkva. Gospod nastupa i kao pedagog, tako što nam ukazuje na greške svetaca, da bi nas zaštitio od paganskih magija i naše impulsivnosti.

Sveti Serafim Sarovski je rekao da savršeni nikada ne izražavaju svoje mišljenje ukoliko nemaju božju informaciju. Takav jedan slučaj savršenosti, nedavno smo sreli kod novootkrivenog sveca Porfirija Kafsokalivitisa († 1991). Ova retko harizmatična ličnost je obično govorila tek kada je nešto dobijala od Duha. Međutim, pisac ovih redova zna (pobrojano na prste jedne ruke) i za to kada je veliki Porfirije omanuo, jer ne treba da zaboravimo i deo relevantne nastave blaženog Serafima koji je rekao, kadgod sam pričao iz glave, greške su se dešavale... 

I te greške ponekad mogu da budu male, ponekad velike, (Sveti Siluan). Ako bismo analizirali ovde jedan događaj Kafsokalivitiskog sveca, koji je i sam kritikovao jednog harizmatičnog starca, koji je sa svojim proročkim savetima doveo jednog sveštenika u tragični položaj (poželeo je da se razmonaši), tako da počinjemo da sumnjamo donekle u rizik koji bi mogao da postoji ukoliko bismo slepo verovali u sve što nam starci govore.

Gerontolatrija, koja ponekad završava kao čista pohotljivost ka gerontima, u početku samo u mašti i kroz sporo darovanje za vernike, koji se ponekad oglušuju od darova, i dodiruju granice psihopatologije i zabluda, pa čak i hipohondrije i zavisnosti od prisustva starešine, zalazeći čak i u detalje o njegovom životu - do tačke neetičkog ulaska u tajne bračnih odnosa – a to ne proizilazi samo od strane jednostavnih i naivnih vernika. Jer, nije malo slučajeva gde su operativna matrica sami starci, koji nose razne psihotične sindrome, a radi se zapravo o bolesnoj sujeti zbog koje se teško leči naduvani ego koji često dodiruje demonsko.

Kao što je poznato, pravoslavlje je notorno hodanje po tankom užetu, raspetom između tačnosti i grešaka – bilo individualnih bilo kolektivnih. Crkvena istorija je puna prosvetljenih i čistih vodiča, za koje pretpostavljamo da će zbog njihove visoke performanse i odanosti, nepogrešivo voditi svoju duhovnu decu. Razlika je u harizmatičnosti malobrojnih otaca i nije privilegija mnogih. Pojedini darovi Duha Svetoga nisu dati bilo kome niti slučajno. Uslovima za dobijanje takvih poklona prethode mnoge poslušnosti. Niko nema pravo da se direktno ili indirektno javlja da bude izabran, jer i laik verni treba da se ponizno uključi u trku otkrovenja i nalaženje starešine da bi mogao da stekne duhovne vrednosti i status.

Najsigurniji put je nalaženje dobrog duhovnika, jednostavanog, čoveka iz naroda, normalne osobe (koliko nam samo nedostaju takvi ljudi!), koji će da teši druge i neće tražiti sledbenike niti se oglašavati  putem reklamiranja svog imena. Poslušnost čoveku koji nas voli i brine za nas, govore isti jezik sa nama - drugim rečima, duhovna hemija je ta koja će dovesti svakog do odgovarajućeg starca, uvek sa tajnom pomoći Duha – i to je način duhovnog nepretka i spasenja u Hristu. Uostalom, ono što je najmerljivije je naša borba i istinska poslušnost. U takvom slučaju, ne dozvoljava Bog da se njegov verni i časni sluga prevari i dovede na opasne puteve, čak i ako je pao u ruke ne tako dobrom duhovniku. Sloboda unutar Crkve može ponekad da dovede neke vernike na više od jednog duhovnika istovremeno (kao što vidimo u životu Svetog Siluana Atonskog).

Bog počiva u poslušnosti, što je pokazatelj praktične ljubavi i ispunjavanje praznine istim, kao i braćom. Ta poslušnost međutim, ne sme da se shvata kao nešto magično niti sme da preraste u kompulzivni košmar i neuroze. Militarizacija duhovnog života i Bog kaznitelj su sigurno daleko od pravoslavne duhovnosti. Kako je karakteristično govorio Sveti Porfirije, poslušnost treba da bude svesrdna i radosna. Samo tada će uroditi plodom u Hristu i dovesti do svetosti i izlečenja, dok u ostalim slučajevima  postaje mučenje i dovodi do psihosomatskih bolesti, kao i svaka druga duhovna vežba za Boga kada se ne odvija pod poklonstvom Duha Svetoga.

I sami harizmatični, moderni Oci, pokazali su nam put pokretanja gerontisma, kako ličnim stavom u senci i tišini monaškog života, tako i putem svojih učenja. Nama ne preostaje ništa drugo nego da proučavamo i sledimo njihov primer. Hrist, posle svega, želi pored sebe sledbenike, vođe, a ne fobične savesti i slabiće, kukavice sa invaliditetom ličnosti skrivenih iza bilo kog samoprozvanog sveca njegove Crkve. 

Izvor:http://vvv.pemptousia.gr
Kostas Nousis, Bogoslov - Filologos
***
prevela s grčkog:
Brankica Bogdanović
 

Pročitano: 5843 puta