MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

STARAC DANILO KATUNAKIJSKI GOVORI O VELIKOM PODVIŽNIKU NA SUROVOJ KARULJI



 Starac Danilo Katunakijski (1891-1973)
(Forografija: Pavlos Milonas)
 
Starac Danilo Katunakijski: Pročitao sam u Paladijevom Lavsaiku za avu Ora: "Živeo je u pustinji, hranio se biljem i korenjem, pio je vodu kada bi je našao, sa molitvom i pojanjem nije prestajao". Mislim da se ovim rečima može tačno iskazati podvižništvo oca Filareta.
 
Bio je jedan od mirisnih cvetova koji rastu na stenama Karulje! Zaista je bio ljubitelj vrline (na grčkom Filaret znači ljubitelj vrline). Uvek je išao bosonog.
 
Jednog dana naš starac, o. Gerontije, želeći da ga iskuša da li njegova velika ljubav i prostota od Boga ili od gordosti, mu je rekao:
 
"Oče Filarete..." 
"Blagoslovite, starče". 
"Ti si licemer! Pred nama se pojavljuješ bosonog i u pocepanoj mantiji pretvarajući se da si smiren i ponizan!" 
"Starče", odgovorio je on ponizno saginjući glavu, "ja jesam licemer! Ali šta da radim da se izlečim?" 
"Obuci cipele i sredi se". 
"Neka je blagosloveno, to ću učinit starče".
 
Učinio je pred starcem veliku metaniju i udaljio se. Odmah je otišao i našao neke pohabane stare cipele, uzeo ih je pod pazuh i kada je došao pred vrata naše ispodnice, obukao ih je i ušao unutra! Ovo mu je bilo veoma bolno, jer je hodao toliko godina bosonog da su mu tabani otekli i nije mogao da nosi cipele za dugo vreme. Ali, kao što vidite, poslušnost i smirenost čine čuda! Vrlina se vidi kada ti brat prigovara, a ti se pred njim smiriš bez pogovora. Đavo izgara od takvog ponašanja...
 
"Sada, zaista! Sada si stvarno smiren monah", rekao mu je naš starac. 
"Blagoslovite starče, blagoslovite", odgovorio je i načinivši metaniju, udaljio se hodajući poput deteta...
 
 

Monah Filaret Karuljski (1872-1962)
(Fotografija: Žak Lakarjer, 1954)
 
 
Pored isposnica je niklo divlje zelje. Brao ga je, ali iako mu je bilo preko potrebno, donosio nam ga je govoreći:
 
"Jedite, oci. Božije je i treba da ga jedu oni koji su našli milost pred Njim, a ne lenjivac poput mene!"
 
Jednog dana prolazilo je tamo jedan u mantiji, predstavljajući se kao đakon. Zapale su mu za oko stare knjige podvižnika, pa ih je ukrao. Otišao je, odnevši knjige sa sobom. Stigao je u Dafnu, ne znajući da na carini pretresaju sve koji odlaze. Tamo su ga dakle uhapsili!
 
"Odakle ti ove knjige?", pitali su ga. 
"Prodao mi je otac Filaret sa Karulje!"
 
Lagao je da bi se opravdao i nastavio se svoju strašnu klevetu:
 
"On je kradljivac antikviteta! Prodaje stare knjige!"
 
Policija je došla ovde u pustinji da ispita slučaj. Potom su, po nagovoru ovog prepredenog čoveka, podigli tužbu protiv svetog pustinjaka! Tako nam je jednog dana stigao poziv za sud, jer sva pošta prolazi ovde. Pustinjaci ne znaju za te stvari, ali se i inače ne bave životnim stvarima. U pozivu su ga zvali da se pojavi pred sudom! Izvestili samo ga o tome a on nam je rekao: "Ne znam kuda treba da idem. Molim vas da me odvedete". Mi smo uradili što je trebalo, dali smo mu neku odeću - jer njegova jedina mantija je bila iscepana od teškog podvižničkog života - i tražili smo od jednog poznatog advokata da mu pomogne. Dali smo mu i nešto malo para da ode do Soluna da mu se sudi. Kome? Onome kome ni Bog, kako ponizno smatramo, neće suditi "u onaj dan". Jedan nebeski čovek, koji odiše mirisom podvižništva! Pored svega toga sveti pustinjak nam je rekao: "Ja ću iz poslušnost prema državi ići, kako su mi rekli, da mi sude". Otišao je u Solun onaj koji nije izašao sa Svete Gore pedeset osam godina! Pedeset osam godina pustinjak ovde na Karulji, jedući samo malo zelja i pijući Božiju vodicu! Ovaj blagosloven čovek, koji je dostigao viskok stepen vrlline, otišao je i seo na optuženičku klupu. Kako je tamo bilo ne znam. Nikad nisam ni išao to tih vrata... Samo sam  zapamtio ono što nam je pričao taj blagosloven starac. Pozvao ga je dakle glavni sudija:
 
"Monah Filaret?" 
"Ja sam taj bednik", odgovorio je ponizno sagnuvši glavu. 
"Zašto si prodao ove knjige?" 
"Nisam ih prodo, brate! Evo, prolazio je ovaj brat i uzeo ih da ih pročita i sigurno će ih vratiti. Ja verujem u to..." 
"Treba da se zakuneš oče, da bi ti se verovalo. Takav je protokol u sudu". 
"A, ne kunem se jer u Svetom Jevanđelju kaže «da se ne kunete nizašta»!" 
"Ali oče, moraš da se zakuneš". 
"A kako se to radi?" 
"Stavljajući dlan na Jevanđelje".
 
Otac Filaret je tada učinio tri velike metanije pred svetim Jevanđeljem i celivao ga sa poštovanjem, piajući ih:
 
"Jel to dovoljno?" 
"Nije oče, treba da staviš ruku na Jevanđelje i da kažeš "kunem se..." itd". 
"Ne mogu da se zakunem" 
"Ali ako se ne zakuneš, ići ćeš devet meseci u zatvor..." 
"Neka idem u zatvor hiljadu puta! Ma ovde očekujem večnu osudu od Boga za moje grehe, pa da brinem za samo devet mesci zatvora?"
 
Prisutan je bio i lažni đakon - sav naduven od svoje veličine i stila - nepokolebljiv u svojoj sjajnoj mantiji. Imao je advokata, koji je izrekao gomilu laži. Između ostalog, advokat je pitao:
 
"Kako je moguće, gospodo sudije, da ukrade ovaj izabrani sveštenik knjige ovo odrpanca? Da li je moguće? Možda su mu trebale? Neverovatno.."
 
Da ne dužim, uz ova lažna svedočanstva i izvrtanje istine, oslobođen je uglađeni lopov a osuđen vrli podvižnik, koji se predstavio u siromašnoj mantiji, bez umešnosti laži i naravno bez zakletve. Izrečena je dakle osuđujuća presuda i policajac ga je poveo u zatvor! Odgovorni za to nisu bili dirnuti ovom scenom, ali su bili dirnuti slušaoci u sudnici. Sakupili su na licu mesta iznos koji je bio potreban da se podvižnik oslobodi od zatvora. Zahvalio im se u svojoj prostoti i otišao srećan, vrativši se ovde na Karulju, na mesto svog dugugodišnjeg podvizavanja. Zahvaljivao se i nama na našoj oskudnoj pomoći: "Hvala vam, oci", rekao nam je, "molite se da se spasem večnog zatvora!" Između ostalog bio je oduševljen advokatom koga smo poslali da ga brani. Pun vrlina pustinjak, imajući uvek dobre misli, svuda je video samo dobro i stalno prepričavao impresioniran:
 
"Taj advokat je imao Božijeg Duha sa sobom! Baš kako je rekao, tako su se stvari dogodile". 
"Starče", rekao sam, "to je njegova struka..." 
"Ne, blagoslovi oče, imao je Božijeg Duha" insistirao je starac!
 
Pitao sam ga:
 
"Starče, kako vam se čini svet posle pedeset osam godina koje ste proveli na Svetoj Gori?"
 
Dobar čovek koji je u svemu vidi dobro, ima je kao što smo rekli samo dobre misli. Starac Filaret je dakle odgovorio:
 
"Šta da vam kažem oci, svi ljudi tamo su veoma dobri. Svi trče i rade na svom spasenju, a ne kao ja lenjivac i grešnik koji sedim na ovim stenama i ne radim kako bi trebalo, kako je volja Božija!"
 
Rekavši to je ušao u isposnicu, hvaleći Boga što mu je na kraju života dao ovo iskušenje za spas duše, kako je neprestano govorio. 
Kada je dostigao duboku starost, pozvao nas jednog dana u svoju isposnicu. Otišao sam sa ocem Akakijem. Pun radosti nam je rekao:
 
"Dobrodošli moja deco! Dobro je da ste došli, jer me ovde nećete više videti! Večeras odlazim... Ali hoću pre toga da mi nešto učinite". 
"Šta hoćeš, starče?" 
"Da mi pojite! Nešto što će razveseliti moju dušu".
 
Pojali smo a starac je plakao od radosti i stalno se krstio. Kada smo završili, rekao nam je:
 
"Sada, još jednu stvar - želim da mi pojite "himnu" Bogorodice, "Dostojno jest"! Ali ćemo pojati uspravni, kao kad pevamo državnu himnu!"
 
Ustao sa sa mukom. Bio je poput skeleta. Koža mu je bila skoro providna. Nakon pojanja, sa  suzama radosnicama, sav dirnut nas je zagrlio, poljubio i rekao nam:
 
"Deco moja, drugi put se ovde nećemo videti! Oprostite mi, oprostite mi!"
 
Svi smo plakali. Jedva smo se rastali. Otišli smo potrešeni. Ujutru su nas obavestili da se upokojio! Kao što je i sam rekao... Izdubili smo rupu u steni i sahranili ga, kao što je i zaslužio... Ugasila se, a to kažem po ljuskom shvatanju, jedna zvezda svetogorskog monaštva na Atoskom nebu. Ostavila je međutim iza sebe svetli trag strogog podvizavanja. Da imamao njegov dragoceni blagoslov.
 
Ponekad milosrdni Bog dopušta iskušenja na čoveka, pred kraj njegovog života, a da bi postao još bolji i za primer drugima. Tako je i otac Filaret izdržao bez pogovora i dobio nagradu od Gospoda. Jeste li videli gospodine Melinose, kako je đavo pokušao da namuči čoveka podvižnika, punog vrlina, ali ga je milosrdni Bog prekrio Svojom blagodeti i umesto da mu duša pretrpi štetu, vezala se još više za Boga? Još više je zavoleo Boga i sa još većim žarom ga je slavio.
  
Manolis Melinos - pisac, teolog
Direktor biblioteke Svetog Sinoda
 
Tel.: 6932 210 716, 210 600 44 21, Faks: 210 677 97 40
http://www.manolismelinos.com  ,  mail: manolismelinos@gmail.com
 

Prevod sa grčkog : Sanja Pavkov
26.03.2014.

Pročitano: 3513 puta