MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

KAD SRCE ZAIGRA



 Arhimandrit Aleksej (Bogićević) i novinarka Ljiljana Sinđelić Nikolić

Verujem da je mnogo bitno da čoveku mora srce da zaigra ne samo što se tiče mesta, nego i u susretu sa ljudima, kaže arhimandrit Aleksej, iguman manastira Svetog Luke u Bošnjanima
 
“Bio sam u jednom manastiru gde mi nekako duša nije htela da budem tu, ne znam zašto i nekako sam vršio nasilje nad samim sobom. Pitao sam jednog duhovnika, šta da radim, manastir je svetinja a on kaže, jeste, manastir je svetinja, zidine su svetinja ali je duša još veća svetinja. Prema tome, čovek mora da se pobrine da nađe mesto gde je njemu za spasenje duše i to je mnogo bitno,” priča arh. Aleskej iguman manastira Sveto Luke u Bošnjanima, govoreći kako je posle manastira Dečana, Svete Zemlje, Svete Gore došao baš u ovaj manastir.
“Ja sam ovde došao u ništa, bukvalno, ispod onog hrast smo seli, na jednu dasku, vladika šumadijski Jovan, jer je ovo bila šumadijska eparhija, predsednik opštine, nešto naroda, bila je i jedna od žena koja je ovde živela. Sedeći tu, ispod hrasta odmah sam osetio da je meni tu mesto, znate kad čovek oseti da je na svom mestu, prosto sagradio čovek sjenicu i onako u šali, pričamo sa vladikom i neko reče, ovo je zadužbina Svetog kneza Lazara. Au, pomislim u sebi, jer sam na Vidovdan, kao dečak, došao u manastir posle jedne vizije samog Svetog cara Lazara, odan sam mu i imam veliko poštovanje prema žrtvi Svetog kneza Lazara. Kažem vladici: 
 
- Meni se ovde sviđa!
 
A ja trebam iz Grčke da se vratim, završio sam postdiplomske studije, odbranio rad, Niškoj eparhiji sam pripadao i hoću da se vratim. Ali nisam znao gde. Operisao sam sinuse, možda dva meseca pre toga, doživeo kliničku smrt , sve je to prošlo, e sad treba malo da se prizemljim. Vladika mi kaže: 
 
- Slušaj, ovo ti je kao film “Indijana Džons”, ne znaš šta će da izađe iz ovog žbunja, trnja. Imam ja mnogo boljih manastira.
 
  A meni tu zaigralo srce. Da kažem i to da je ovde pozadi, gde sad vidite i jedan i drugi zvonik tu je sve bilo trnje, kupine, vi ne znate šta je tu.
Onda vladika kaže narodu, u šali: 
 
- Evo vam igumana.
 
Ja to postade zbilja, 11 godina sam tu i zaista osećam da sam ovde svoj na svome. Posle Dečana, posle Metohije odakle sam, nigde ja sebe nisam našao kao tu. Jerusalim mi je zaista prionuo za srce, to stoji, bio sam pet godina tamo ali je blagoslov starca Ignjatija bio da se vratim u svoj narod i to sam ispoštovao. Verujem da je  mnogo bitno da čoveku mora srce da zaigra ne samo što se tiče mesta, nego i u susretu sa ljudima. U svakom susretu čoveku treba da zaigra srce, ako mu ne zaigra negde postoji problem da li kod vas ili onoga koga upoznajete. Neki put dođe i objašnjenje, kad negde ostane hladnoća kasnije se opravda zašto je. Ja sam shvatio da je Sveti knez Lazar mene ostavio u životu, da sam molitvama njegovim ostao u životu da bi se obnovio ovaj manastir, jer po svim indicijama trebalo je da se upokojim kada sam bio bolestan. Nisam se upokojio, to je tačno posle 35 godina mog dolaska u manastir. 
 
Ovde smo podigli crkvu Svetom caru Lazaru, jedina je u kruševačkoj eparhiji, za sada, ponosim se time, imamo i Kneževu kulu, Kneževo zvono. Car Lazar okuplja narod, to je činjenica i to je smisao, ovo nije manastir zatvorenog tipa kao što to može da bude, ima manastira gde se preko dana zatvara kapija i otvara u određeno vreme, u Grčkoj je to redovna praksa. Ovde je to neizvodljivo, mi smo manastir stavili da bude narodna kuća, to je Sveti Sava tako hteo, nisam samo ja i ljudi nalaze ovde veliku utehu. Znate, dirljivo je nedeljom kad narod odlazi odavde, ja se pozdravljam sa svakim a ima ih do 200, nije malo, oni jednostavno kažu:
 
- Terajte nas, odavde se nama ne ide! 
 
E, to je mnogo važno. Tako je i kod mene, meni se odavde ne ide, nama je dobro ovde biti. A teškoća ima, i te kako, iskušenja i te kako, ali tu smo, još kad je bilo neograđeno, kad smo imali tri sobice ovde, nismo imali ni krevete, pa je nekako bilo fino. Centar Srbije je ovde, pošto sam došao iz Metohije gde je bilo sve nesigurno u svoje vreme, ovde sam se osetio sigurnim. Mada moram da vam priznam, da sada ni ovamo nije nešto sigurno, nešto se događa, pljačkaju manastire, crkve i to je toliko redovna pojava a ni jedan problem se još nije rešio. Nije prijatan osećaj da morate da stavite kamere, alarme i čuda kao da smo kod “Velikog brata”, strašnu averziju imam prema tome ali je vladika rekao, da mi to moramo, baš je neko teško stanje. Ali nadajmo se da je to kao neki oblak, dođe pa prođe, pa ćemo opet da se radujemo. Zato je važno da se molimo jedni za druge, pominjite jedni druge, apostol kaže, jer kroz to osećamo da smo jači, zatim da mi treba da se sretnemo, da vidimo lice brata svoga jer kažu, koja je najteža kazna u paklu, ne videti lice brata svoga. Danas ljudi olako kažu, ma ne želim da mu vidim lice, ne želim, ma ima da želiš, ako taj drugi neće to je njegov problem, mi moramo da želimo i da se trudimo, da osetimo da je svaki čovek ikona Božija i ako staklo potamni pokrije se lik pa se ne vidi ali kad se začeprka vidi se. Čoveka kao celinu treba doživeti, čoveka kao lik Božiji i onda je to jednostvno a znam da nije lako. Zovu za svakojake probleme i otac Gavrilo je sa tim suočen i ja koji sebe uopšte ne smatram duhovnikom, ja sam to javno rekao jednom, ja sam kao ono kad nema dobre kafe pa je i “Divka” dobra. Kakvi duhovnici, duhovnici su pomrli, uzeo ih Gospod ali ajde, nekako Gospod da utehu ljudima, često me pozovu telefonom, ispričaju mi, ispričaju, ispričaju ja ne stignem ništa da im kažem a oni mi se na kraju zahvaljuju. E, sad, šta je tu ne znam, njima dobro. To je ono što se tiče ljudi, tog jedinstva, meni je to jednostavno, ja sam navikao na opštežiće zato što sam rođen u porodici gde je sedmoro dece i od malih nogu sam se klesao da ne budem samoživ, tako da mi nije to problem da služimo i mlađe i starije bez obzira što sam iguman, ja sve radim, moramo i nema nas. Često me pitaju, zašto ne povećavamo bratstvo. Sigurno je to i do mene problem ali s druge strane sećam se saveta o. Justina, pošto sam sa njim živeo 24 godine u Dečanima, govorio je, dobro je da imaš nekog, ali bolje nikoga nego svakoga, jer kaže, dođe ti, pa uveče zaključaš manastir a on ti upali manastir iznutra. Verujte, danas sabrati čoveka je mnogo teško. Koliko je njih zatražilo da dođu u manastir a vi odmah iz prvog razgovora vidite da ima velikih problema, da je on sav razbijen. Ranije se dolazilo u manastir mahom iz domaćinskih kuća a sada vi treba da primite iz gradske sredine, što nije navik’o da radi to nije problem, nego što je navik’o na sve drugo i sad treba njega sastaviti. Očigledno ja nemam jačinu za tako nešto i onda kažem, bolje nešto i pretrpeti, sam uraditi nego da legnem uveče i da se brinem šta će biti sa njim do ujutru. Daće Bog, tešim sebe, sećam se reči jednog starca Sevastijana, sad su ga kanonizovali u Rusiji, umro je šezdeset i neke godine, optinski starac, preživeo je sve strahote gulaga, on kaže, nemojte žudeti za velikim bratstvom, nisu vremena više za to. U Jevanđelju se kaže:” Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima.” (Mt. 18, 20) Takvo je vreme.
 
Narodni manastir
 

Manastir Bošnjane
 
Naš manastir je duhovni centar, mesto pokloništva, ovde moram da vam kažem, nije ni malo lak krst, to sam objasnio i našem novom vladici Davidu, da nismo mi manastir sa strane koji ma svoju stoku, pa brine o tome, ima svoje redovno pravilo, zatvore kapiju pa su mirni i mogu da se bave asketizmom. Ovde je nešto drugo, mi smo otvorili manastir za narod i stavili smo krst na svoja leđa, treba se nositi s tim, ovde svako biva poslužen, to nije lako, svako, ko god došao treba ga ratlukom i vodom poslužiti, treba ga makar u pet sekundi saslušati ako ima neku muku. E, to nije lako. Eto tako mi živimo. Ja kažem ovako, o nama narod brine, mi se trudimo da brinemo o narodu, tako brinući se jedni o drugima pa valjda ćemo zaslužiti šolju čaja, ne brinemo o tome. Niče manastir, kao jedna lavra velika što je za čudo i nama monasima a nas je malo, i ako vam kažem da je sve ovo podignuto a da mi ne dugujemo ništa to je prosto za neverovati, jer mi imamo vrlo malo zemlje i to jedva čuvamo da trnje ne uhvati. Zvona imamo kakvih nema u Srbiji, osam ih ima, 17 km se čuju, trpezariju imamo kojom se zaista ponosimo, kao u Svetoj Gori i zaista je nema u Srbiji ali ona ima svoju svrhu, mi smo se ranije pitali zašto će nam toliko trpezarija a onda smo shvatili da je ona i sad mala a za 200 ljudi je predviđena, nedeljom, to je knap. 
 

Trpezarija u manastiru Bošnjane
 
Ispunjena je, srce mi je na mestu, omladine imamo 60 posto, u oltaru čteciraju dečica od 5 godina do 23, ima ih koji su odrasli ovde za ovih 11 godina, svake nedelje dolaze da čteciraju, momci su već koji studiraju, guramo se, mali je oltar, al’neka, bolje i tako nego da duva promaja, narod poje Liturgiju, što je retkost. Za pevnicom samo tropare ja otpevam inače potpuno, celu Liturgiju odpeva narod, visinu moga glasa uzmu, mi dosta tiho služimo, nema nekog dranja, ja to i ne volim, pogotovo što je crkva mala. Beseda je pet minuta, tema je Jevanđelje koje je pročitano, ništa drugo. E, onda, gore kad bude posluženje, kad osetim potrebu da treba nešto da se kaže, tu su objašnjenja. Lepo je, zajednica uspeva, mislim da manastir služi na utehu mnogima i dolazi stalno neki novi narod, stari ne odlaze a novi dolaze, to je dobro. I da znate, imena svih znam, pominjemo sve.
 
- Govorite o zidanju crkve i okupljanju naroda, zidanju žive crkve, što je lepo. Puno se zida crkava po Srbiji ali se čini da se manje zidaju žive crkve, da li je u pitanju ljubav ili nešto drugo?
 
¸- Teško je odgovoriti na to pitanje, to samo oni koji zidaju treba da odvoje neke stvari, da li zidaju crkvu u Božiju slavu ili u svoju. Ja sam shvatio ovde da mi moramo da zidamo zato što ima naroda i samim tim to ide u Božiju slavu. A kad ne bi nikoga bilo nego bih ja iz čistog hira krenuo da zidam nešto velelepno za pokazivanje, to bi već bila opasnost. Ja sam za to da se zidaju crkve, da je više manjih crkava, nego da je par ogromnih gde će da se skupi narod jednom ili dvaput godišnje. To ja volim kod Grka, što oni bukvalno u svakoj ulici imaju jednu crkvu, predviđeno je za taj deo grada i tu narod ide. E, sad, zidanje žive crkve je mnogo teže, ma koliko je teško da se odvoje materijalna sredstva za zidanje zidane crkve toliko je teže da se zida duhovna crkva.
 
- Šta je potrebno za zidanje žive crkve? 
 
- Potrebno je pre svega, ‘ajde da govorimo o svešteniku, ja sam sveštenik, da govorim o tome da je potrebno veliko strpljenje sveštenika i da mora zaista da služi tim svojim parohijanima, mora svakog da poznaje u dušu, mora svaku porodicu da poznaje, da ih posećuje ne samo onda kad neko umre ili kad treba vodicu da osvešta jednom godišnje jer kad narod oseti da sveštenik ima ljubavi prema svojim parohijanima onda su oni tu da mu ukažu na sve svoje nedaće. Često sveštenički razgovor može da predupredi razne neželjene posledice, razvode, ne daj Bože tuče ili ubistva što se događa po parohijama. Mora da bude zaista otac svojoj deci i pastir svojim ovcama. To je kad se tiče i manastira, iguman to mora da bude, kako je rekao Sveti Serafim Sarovski, kakav otac, mora majka da bude. Iguman mora da bude majka. Tako ako se postavimo onda će biti jednostavno.
 
Ovde je prosto dirljivo kad vidite da narod jednostavno brine o nekim stvarima. Kad smo radili freske u crkvi Svih Svetih, što rek’o vladika Joanikije, ja ne znam da li su to najlepše freske samo znam da pred tim freskama ja mogu da se molim. Takve su, lepe. Narod je sam skupljao novac za freske, nismo morali mi to da se angažujemo. 
 

Arhimandrit Gavrilo(Vučković) i arhimandrit Aleksej(Bogićević)
 
Tako i za trpezariju isto je briga naroda bila. Poslednjih par meseci prestali smo da radimo jer je narod osiromašio, mi nemamo ovde bogatih i ne želimo nard više da opterećujemo, čekam, treba crkva, daće Bog, dolazi Trojeručica, ja verujem da će Ona da izgradi crkvu jer Ona treba da bude u toj crkvi. I biće to, ali što kažu, kriza, velika kriza a mi znamo šta kriza znači, kriza znači sud. Mi se nalazimo pod sudom, pre svega, duhovnim, tu smo slabi a ekonomska kriza će proći. Tu da malo pomognemo jedni drugima, makar da se osmehnemo iskreno, ako ništa drugo. Dakle, mi sveštenici ili kako se nazivamo duhovnici, teško je reći ko je danas duhovnik, ali vršimo tu ulogu jer smo rukopoloženi za sveštenika, ako ljubavi nemamo sve je drugo uzalud, ljubav je takva da i gore pokreće, onda će sve da bude. 
 
O paganizmu, sujeverju, vračanju
 
Ja prvenstveno govorim o ovom narodu ovde, mi smo došli ovde kad nije bilo nikoga, kad je u početku bilo troje, četvoro. Znači mora da se uloži trud a kad se stavi ruka na plug i počne brazda da se ore onda se ide napred, nema okretanja jer ako bude okretanja nema ni brazde. Sigurno u srpskom narodu postoji dosta paganizma to je činjenica ali treba najdobronamernije objašnjavati, pričati. Mi smo dosta toga ovde rasčistili, narod je dosta toga prihvatio kad vide šta treba a šta ne treba. Ne sme se sve ni ukinuti, pogotovo ne naprečac, znate, dođe nadobudan mlad sveštenik i kaže, to ne valja, to ne sme, e, onda je obrao bostan pre on nego oni. Nego polako, vi činite to ako vam je stalo do toga, ali samo da znate crkva govori to i to, pa polako. O potrebi kuvanja žita subotom za pokojnike i da je to način kako da mi pomognemo našim pokojnicima čitavih jedanaest godina ja ovde pričam i možda zadnjih pet, šest godina krenulo je to da subotom zaista 10 do 15 žita svake subote mi imamo ovde. Naše selo dole ima 470 domova, ima crkvu i sveštenika i vi ćete se začuditi kad na zadušnice nema Svete liturgije u mnogim mestima. Zašto? Narod ide listom na groblje sa punim traktoima hrane i skuvanim žitom a da pri tom to žito uopšte nije osveštano a pomena na grobovima na zadušnice to na žalost ne postoji, u Metohiji je to postojalo na svaki grob dolazi sveštenik. Zato ja pokušavam onima koji dolaze ovde da objasnim, dobro pođite na groblje i treba tako se podsetimo da smo prolazni, to je pod broj jedan, pod broj dva da ukažemo poštovanje groblju jer tamo počivaju tela a tela su hram Duha Svetoga do vaskrsenja. To je smisao, da pomenemo pokojnike, da im pročitamo imena, izvršimo pomen i da osveštamo žito e, to žito vi ponesite na groblje i upalite sveće. To je trebalo godinama da se priča, znači mora dugo i strpljivo, polako.
 
- Da pomenemo, oče, i ono što je za svakog hrišćanina najvažnije a to je prisustvo Svetoj liturgiji, pričešće. Postoji različita praksa, ima onih koji se jedanput godišnje pričeste jer se valja, zdravo je i ima onih koji se na svakoj Liturgiji pričešćuju. Šta Vi kažete o tome?
 
- Vidite kako, uvek se trudim bilo ko da me pozove telefonom i kaže, došao bih na razgovor i na večernju, na popodnevnu službu kako se izražavaju a ja kažem, nemate potrebe da dođete na popodnevnu službu, večernja je za nas, živimo u manastiru, mi se molimo Bogu, pominjemo i selo i sve druge ali ja vas hoću da vidim nedeljom na Liturgiji. Nedelja je dan Gospodnji, prekidaju se poslovi fizički, vi dolazite dušu da nahranite, tada dođite. Prisustvovanje Svetoj liturgiji bez pričešća je malo jalova rabota. A kako doći do pričešća, moramo da se pozabavimo time. Jer, šta je Liturgija, Liturgija je… sa strahom Božijim i verom pristupite, znači pozivamo se na sjedinjenje sa živim Bogom. Da bi do toga došlo mi moramo da budemo svesni da smo grešni i mi sveštenici koji služimo, kaže se, niko nije dostojan da se približi tebi Care. Ali po milosti Božijoj nam se Gospod daje, ali ne bilo kako. Apostol Pavle kaže da ispitujući sebe prilazimo Svetoj čaši, jer su mnogi ne ispitujući sebe bolesni i bledi, to parafrziram jer na više mesta apostol Pavle govori o tome. Ja govorim o pričešću kao jednoj suštinskoj potrebi. Kad sveštenik treba da bude zadovoljan? Onda kad vidi da mu se sav narod pričesti. A najveći promašaj sveštenika je kad se on sam pričesti. Po pravilu ne treba da bude Liturgije ako nema pričasnika. Ja ovako govorim mom narodu ovde koji dolaze i tog sam ubeđenja, živeo sam i u Jerusalimu, i u Svetoj Gori, i u Grčkoj i video sam to kako ide, da bi se neko pričešćivao, ne govorim na svakoj Liturgiji ako je svakodnevna Liturgija, ne može on biti spreman na svakoj Liturgiji, ali na nedeljnoj Liturgiji, ja mislim da svaki hrišćanin, izuzev da nije došao u crkvu zbog opravdanih razloga ili da je sagrešio tako da je morao svešteniku da kaže pa da ovaj odluči, inače bi trebalo da se pričesti. Uslovi su sledeći, da drži sve postove godišnje, sredu i petak, da se ispoveda bar svaki post jednom i kad ima potrebu. Ne treba vezivati ispovest za Liturgiju nego za potrebu i da je u miru sa svima. Ako se posvađao i nije se pomirio pa kako može da se pričesti i ako je postio ništa to ne znači. Tu je sad druga opasnost, vidite naš narod šta radi, misle da je dovoljno jednom godišnje ili ‘ajde da kažemo četiri puta, da odposti jednu nedelju u toku posta, izaberu jednu nedelju koja je kao bolja, ne znam kako to može da se odluči, i on je odpostio šest dana i prilazi čaši bez ispovesti, bez ičega. To su te opasnosti i zato ja ovde tako govorim narodu, ja nisam ni za često pričešćivanje po svaku cenu a ni za retko po svaku cenu. Jer ako ja mogu da se pričešćujem svake nedelje zašto to ne može i kršteni brat ili krštena sestra, ako smo hram Duha Svetoga i ako tako živimo. Uostalom pričešće je i pedagoški uvedeno. Iz kog razloga? Ako se ja pričešćujem svake nedelje pa ja ću paziti na sebe malo više nego kad odredim negde uz veliki post, jednu nedelju. Zato koristimo Svetu čašu kao krvotočiva žena, ona se grčevito držala skuta Hristovih i zato se izlečila. Tako i mi moramo da se držimo Svete čaše, samoga Hrista jer On se baš daje po svojoj milosti. 
 
Ja se obično setim Svetog Serafima Sarovskog, koga inače mnogo poštujem, kada je uoči Preobraženja bio u manastiru, izaš’o iz pustinje i čuo jednog duhovnika koji je ispovedao i rekao jednom čoveku, ti ćeš u pakao, ne možeš da se pričestiš. Starac mu je prišao i rekao, nemoj tako, samim tim što je sagrešio on se već oseća kao u paklu, nego mu ti govori o Vaskrsenju, o Preobraženju sutrašnjem prazniku, nemoj da ga odbijaš od Svetog pričešća, pošalji ga da se uhvati za Hrista kao krvotočiva žena. Znači, moramo da se borimo za svaku dušu jer ima ljudi koji tvrde, on je odpostio, to može da bude i gordost, ja sam odpostio šest dana to je velika žrtva. To su te opasnosti. Zato pričešćujmo se dok ima vremena. Jedan vladika je držao besedu, meni drag vladika i kaže, zahvalimo Bogu što smo se sabrali na današnjoj Svetoj liturgiji, da zahvalimo Bogu i što ćemo da se sjedinimo sa Hristom jer mnogi naši dragi i znani i neznani jutros su izašli pred lice Božije. A mnogi od nas, može da se dogodi da sledeću Liturgiju ne dočekamo na zemlji. Zato koristimo svaku Liturgiju, nemojmo olako da je prepustimo jer za hrišćanina koji se nije pričestio na nedeljnoj Liturgiji to je izvesni propust. Dobro je što je došao, to je za njega jedna žrtva ali je pasivan, setimo se u staroj crkvi ako se neko nije pričešćivao stalno on je morao da kaže razlog episkopu i ako se ne bi pričešćivao onda nije ulazio u crkvu nego je stajao u priprati. Ako se neko nije pričešćivao u roku od tri sedmice on se odlučivao od crkve. Zato da razmišljamo o tome ozbiljno. Ovde se narod pričešćuje, ne po svaku cenu naučili su, ja im to stalno govorim poznajem ih, može se reći, u dušu. Ako neki problem imaju pozovu me telefonom ili dođu na severne dveri, jer ovde je narod u dvadeset do osam već upalio sveće, celivao ikone i ušao u crkvu jer u deset do osam ja krećem da kadim, oni su svi tu. Ko je zakasnio, napolju su sveće iznete i gde je došao tamo stoji, nema šetanja. 
 
Ono što najviše tražim od njih jeste da ne daj Bože ne padnu u greh bluda, da ne provedu noć po kafićima, tražim od njih da pročitaju molitveno pravilo pred pričešće jer tu se vidi kakvo je naše stanje, tražim da drže godišnje postove izuzev ako je neko bolestan, ako je lekar rekao nekako drugačije to ću da razumem i da nisu u svađi jer ako su u svađi onda ne dam da se pričesti iako to radim teška srca, dok se ne pomire ne dam. Lepo je, imamo nedeljom tridesetak za pričešće. Takav je moj stav, ali nisam ni za to da se prilazi kao da se pije kafa, znate, stao sam da se pričestim da vide ljudi, to je opasnost ili na žalost postoji pogotovo među mirjanima u selima, on je odpostio šest dana iako ne govori sa pola rođaka, komšiluka on hoće da se pričesti i još nešto ako se nije pričestio šta će da kažu drugi, ima i toga.  
 

Manastir Bošnjane
 
Nadajmo se da će Hristos da nas pozna, kad izađemo pred njega da kaže, poznajem vas. Ja se najviše plašim toga da ne uđemo u njegovo sećanje, nego da uđemo to je bitno i prosto da dosađujemo. Ja se uzdam u Presvetu Bogorodicu da će ona da nas provede. Najvažnije je da čovek ne proćerda ovaj svoj život da mu sadržaj života bude što bogatiji duhovnim događajima a ne svakojakim. Velika je danas apostasija, puno je ljudi depresivno. Depresija je uninije, duhovna hladnoća, a Sveti Jovan Kronštatski je rekao, kad osetite tu duhovnu hladnoću znajte da je đavo tu, stavlja brnjicu. Duša se ispostila i što god joj se ponudi ona prihvata, došao onaj, razbio prozor i ponudio se. Velika su iskušenja za omladinu, meni je žao omladine, treba biti na njihovoj strani. Kroz pričešćivanje, Liturgiju, razgovor mladima se može pomoći,“ kaže arh. Aleksej. 
Pričamo i o njegovom bogatom monaškom putu. U manastir je otišao još kao dečačić. Sećajući se toga kaže:
 
“Bilo je to posle jedne vizije, doživeo sam Svetog kneza Lazara, prethodno oca Makarija. Ja sam ih doživeo u tom dečačkom uzrastu i ne znajući ko su o. Makarije i Sveti car Lazar. Nakon toga stigao sam sa majkom u manastir Dečane na Vidovdan u 11 sati. Išli smo pešice, 18 km preko šiptarskih sela. Došli smo u manastir Dečane jer za drugi manastir izuzev Pećke patrijaršije, Dečana i Budisavaca nisam znao a pošto mi je majka Dečanka, odnosno Loćanka i oni su se ponosili svojim manastirom bilo je sasvim normalno da me tamo odvede. Stigao sam u manastir baš u doba kad su držali parastos, ima dve grobnice kosovskih junaka tu u priprati, njih je prenela knjeginja Milica 1397. kada je poklonila onaj polijelej što je izliven od oružja kosovskih junaka, od mačeva i dve sveće osvetnice koje je priložila manastiru. Tad je prenela i jedan deo kostiju kosovskih mučenika. I baš tog momenta sam ušao sa majkom u pripratu i oni su bili malo uplašeni da me prime, dete, to je bilo vreme žešćeg komunizma. I bilo mi je poteško, nije mi bilo svejedno, čim je majka otišla ja sam osetio neku ovaku, neku, situaciju.
 
- Jeste li plakali?
 
- Pa, nisam nešto plakao jer su nas navikavali od malih nogu da ne smemo tek tako da plačemo. Ali odmah prvo veče, o. Makarije je bio odsutn tada, bio je u Beogradu a o. Justin me primio privremeno dok o. Makarije ne dođe. Prvo me pitao: Jel smiješ sam da spavaš?
On je od Višegrada zato je tako govorio i ja odgovorim, kako da ne, a ja nisam spavao nikad sam, nas je sedmoro dece, taman posla, znači prva laž u mom životu. Dobio sam sobu sa pet kreveta, s pogledom na crkvu a mi smo tvrdo verovali uvek da Sveti kralj dečanski šeta noću i čuva manastir. Ja sad, onako ljubopitljiv a strah neviđen, sastavio sam kolena i bradu pod jorgan, ali ‘oću da vidim da li šeta Sveti kralj. I znate da sam u nekom momentu sam podig’o jorgan i između dva prozora stoji starac u belom, sav sija, bradu veliku i ćuti, stoji. Može da bude halucinacija, neka, ali ja sam ono što naš narod veruje, doživeo. 
 
- Kada ste stigli u manastir današnji arh. Gavrilo iguman manastira Lepavina, tada đakon i sam takoreći dečačić je brinuo o Vama, kakav je bio vaš susret?
 
- Pa, on je tek došao iz vojske negde u martu ako se sećam, a ja sam došao juna i imao je poslušanje bogami ozbiljno, bio je kod krava. Bilo nas je malo i da bi manastir opstao morao je da drži ekonomiju. Tako da sam ja bio jedno vreme kod o. Pante, kod svinja, onda se ukazala potreba da pređem kod o. Gavrila, iguman Makarije je dao mene o. Gavrilu i još par iskušenika, nikad se nije znalo da li nas je dvojica ili trojica, što rekla jedna Mirjana, komšinica, što su živeli u manastiru, ja nju često pominjem, to je jedna divna starica, kaže, taman mu naučim ime i gde koji ključ stoji oni odu. Kod nas se sve zaključavalo zbog znamo čega, i kokoške, i svinje, i krave, i seno a u rupama od zida, pošto su kamene zgrade, smo krili ključeve. Tako sam ja kod o. Gavrila bio, budio me rano da idem da čuvam krave zbog muva i to mi je padalo najteže. Dobio je zadatak od o. Makarija da nas uči da čitamo pravilo i to je bilo za početak najteže.
 

Arhimandrit Gavrilo u Pećkoj patrijaršiji 1965. godine
 
- Je li bio strog o. Gavrilo?
 
- Pa, prilično, prilično je bio strog ali to je i bilo potrebno, mi u tom uzrastu nekako mogli smo i da preskočimo ponešto a on je bio kao orao nad nama. Učio nas je da čitamo crkvenoslovenski, molitve potrebne, 50.ti psalam i verujte tad što sam naučio ja to i danas čitam napamet. Posle više ništa nisam naučio napamet, pogotovo kad smo prešli da služimo na srpskom, ja i dalje što znam napamet to je na crkvenoslovenskom, ne mogu da pređem, teško je, ipak je ušlo u krv. Povečerje mi je padalo malo poteško jer dugo smo to terali, dugo i valjda malo umorni, bivalo je teško. Ali sam mu zahvalan jer su tako postavljeni temelji za kasniji moj monaški život. 
 
- Jeste li imali vremena da pričate o duhovnom životu?
 
- Pričali smo, jedino koliko sam ja to tad razumeo, zato on nije mnogo pričao o tome, jednostavno više nas je poučavao kad čitamo da znamo redosled, pravila, pravilno čitanje, to je sve zahvaljujući njemu. Zimi smo spavali u istoj sobi zbog loženja peći, sve se nešto štedelo nije se imalo. Nas je u jednoj sobi spavalo petorica zimi a leti je imao svako svoju sobu. Onda sam ja ubrzo dobio blagoslov da idem u monašku školu a o. Gavrilo se već spremao za Svetu Goru. I došao je te jeseni da me poseti u monaškoj školi i dao mi sat marke “Areta” i onda otiš’o u Svetu Goru. 
 
- Da li Vam je nešto rekao na rastanku, dao neki savet?
 
- Nije ništa posebno, nego da, pošto sam ja tek počeo prvi razred da završim kako valja i da znam da sam Dečanac, kako smo se zvali, da ozbiljno shvatim ko sam i šta sam, da monaški put nije lak, kao ove stene, govorio je, vidiš takav je a kad se savlada onda čovek vidi gde je i šta je. Ode on u Svetu Goru, posle se jedno vreme nismo viđali, možda četiri godine, posle sam ja odlazio kao iskušenik i tamo smo se sretali. Jednom sam boravio malo duže, išao sam posle završenog fakulteta da učim malo ikonografiju gore u Kareji, tad sam se razboleo od prehlade,baš sam bio loše. Onda je o. Gavrilo došao iz manastira da me gleda, bio je sa mnom u istoj sobi skoro dvadeset dana. Posle smo jedno vreme bili zajedno Hilandarci, kratko doduše, on je otišao iz Hilandara, to je promisao Božiji da nije došao u Lepavinu ne bi se mnogo ni znalo o Lepavini. On je došao na utehu rasejanom narodu a ja sam otišao posle u Svetu Zemlju, ostao tamo skoro šest godina pa se vratio opet u svoj narod i eto tu smo. On tamo, ja ovamo ostali smo u Duhu zajedno, bez obzira što smo daleko.
 
- Kada kažete u Duhu zajedno, neki to neće razumeti.
 
- Vidite kako, među Svetim Ocima je bivalo da se ne viđaju fizički uopšte ili da se ne poznaju fizički, međutim duhovno su se poznavali. Kako i na koji način? U Duhu Svetom, bez toga ne može. Ja tvrdo verujem da se o. Gavrilo moli za mene a i ja u nekim svojim skromnim molitvama pominjem njega, tako da to je to, biti u Duhu zajedno. Ima Otaca koji su opštili u Duhu Svetome, to je teško objasniti ali to ima, to je zapisano, da je jedan otkrivao kad se drugi upokojio iako je jedan na jednom kontinentu a ovaj na drugom. Za Duha Svetoga nema granica. 
 

Otac Gavrilo i otac Aleksej
 
Kad govorim o o. Gavrilu, jedno vreme se nismo dugo viđali, dugo, dugo, dugo, posle bombardovanja ja sam došao u Ljubljanu iz Grčke, imam sestru gore i kažu mi, biće jedno iznenađenje doveče. Idemo kod brata Stanimira, kad o. Gavrilo došao. Posle dugo godina smo se tu sreli, o. Gavrilo je tada napravio intervju sa mnom koji je objavljen u časopisu “Put, Istina i Život”, taj njegov časopis je bio lep časopis i žao mi je što je ukinut, čitali smo ga svi redom. Eto tako smo nastavili svoje duhovno druženje koje je utemeljeno još u Dečanima. Kad sam ovde trebao da dođem, pristao sam ali uhvatio me malo i strah, sreo sam se sa  o. Tadejem to je već bilo pred njegovu smrt kad je bio u privatnoj kući svoje duhovne dece i on mi je dao blagoslov da dođem ovde i rekao, ako do Đurđevdana izdržim počeće obnova i da hodam po grobovima mučenika. Za Malu Gospojinu sam sa grupom iz Beograda otišao u Lepavinu. Tada mi je o. Gavrilo rekao, ništa ti ne brini, rekao sam da nema ni puta, nema ništa a on odgovara, ništa ti ne brini, autobusi će da se guraju na brdu. Eto, krenulo je, u početku ovde nije bilo ništa, što kažu , blagoslovi se ispunjavaju.
 
Mirotočive ikone
 
Onda dođe ikona Svetog Luke mirotočiva zaslugom o. Gavrila. Bilo je to 25.novembra 2003. godine. Ikona je promirotočila kod brata Njegoša a o. Gavrilo je rekao da ikona treba da ide u svoju kuća, a kuća mu se zida u Bošnjanima. To je bio jedan interesantan momenat, bila je i m. Mihaila koja je trebala da ide na operaciju i nije otišla. 
 

Otac Gavrilo donosi mirotočivu ikonu Svetog Luke u manastir Bošnjane
 
Spremao se sneg da pada, ovde nema ništa, dva mala zvona, sirotinja teška. Čudno je da se duga pojavila 25. novembra a sprema se sneg da pada. Od tada ova ikona mirotoči četiri, pet puta godišnje kao i ikona Svetog carevića Alekseja. To se događa u punoj crkvi i to mi je drago, oko“ Iže heruvimi“ prvo se oseti jedan jak miris i posle toga neko primeti ili na kraju službe primeti kapi i to nas obraduje. Ko će da objasni da se u manastiru sagrade dve crkve, da se stara sredi, sve duboreze završili, kompletno završene crkve  Svetog cara Lazara, cara Nikolaja Romanova, crkva Svih Svetih povodom 200 godišnjice Varvarinske bitke . U svakoj može da se služi bez prenošenja stvari iz jedne u drugu, zvona imamo kakva malo ko ima 3,5 tona jedno, mi ne znamo kako.
 
A zašto biva mirotočenje to je Bogu znano, to znači da je ikona tog svetitelja, najčešće Presvete Bogorodice obdarena posebnom blagodaću a to je mirotočenje. Mirotočenje ne mora da bude uvek istog mirisa, mirotočenje je nešto što miriše, što je blagouhano i obično se pojavljuje u kapima uljanog tipa i miriše na koren neke biljke istočne, na cveće. Ovde kod nas nije uvek istog mirisa, sličnog da ali ne istog. Samo mirotočenje ikone mi smatramo kao blagodat i utehu, samo smo jednom razmišljali šta se događa jer je mirotočila ikona na Svetog Simeona Mirotočivog i ubrzo su spaljeni konaci u Hilandaru i na Kosovu crkve. Tad smo poverovali da je to neka opomena. Inače, ovako za nas je velika uteha, obično kad nešto ozidamo, završimo to se dogodi, ili kad mislimo da nećemo moći da platimo uvek se nađe rešenje. Kada se desi mirotočenje kod nas je to uvek radostan događaj, preko tih ikona nama se pruža uteha, posebna blagodat a i opomena, to znači videći sve to, doživljavajući sve to mi onda moramo da budemo bolji, mnogo bolji, to nas poučavaju naše mirotočive ikone Carevića Aleskeja i Svetog Apostola Luke. Sveto miro treba da liči na našu dušu jer i naša duša treba da miriše jer smo mirosani, miropopomazani, zapečaćeni Duhom Svetim i tako smo postali hram Duha Svetoga. Zato se kaže za neke Svete Oce, da su bili pokretan hram Duha Svetoga, pokretno Jevanđelje.
 
- Arhimandrit Gavrilo i Vi ste imali imali sličan put, kao što Vi ovde okupljate narod tako arh. Gavrilo ima veliku internet duhovnu porodicu. Njegov podvig na kompjuteru ne razumeju neki, bilo je i kritika. Šta Vi mislite o tome?
 
- Ja to ne bih kritikovao, ja mislim da je podvig, podvig iz razloga što ja lično to ne mogu. On je mene često grdio, učen čovek a ne zna da nauči da radi na kompjuteru, govorio mi je. Dobro je, sad me više ne grdi, ja nisam za to ali sam za nešto drugo. Idemo napred. A jeste podvig to njegovo, neka ga i dobro je, neka ga Bog podrži u tome, da mu da duge dane života jer je sve manje onih koji žele da se trude. Za taj narod tamo je pravi blagoslov.
 
- Rekoste da danas možda i nema mnogo duhovnika a verni narod misli da ima dolaze kod o. Gavrila, dolaze kod Vas ovde?
 
- Pa, nisam rekao da nema, nego da ih nema tako kao što je bilo, da li ih je Gospod sabrao, da li su vemena apostazije takva to ne znači da narod ne može da nađe utehu, Bog šalje, ima ih ali kao one koje smo o. Gavrilo i ja poznavali i nešto od njih naučili mislim da danas tog kapaciteta i te veličine nema. To ne znači da je blagodat manja, nije. Njihovu ljubav koju su oni imali ja prosto ne smem ni da kažem da imam delić toga ali se eto trudim da nešto pređe od njih na mene kako bismo izdržali sve ovo. 
Važno je biti u svemu prost, ne umstvovati više nego što je to potrebno, ne podizati se, ne gorditi se, praštati, živeti skromno, pokušati svakog razumete. To je ono što sam naučio od duhovnika, da ništa nisam stavio na pleća ničija što ne bi trebalo i ja da ponesem. 
 
- Imate li puno duhovne dece?
 
- To je taj problem, što ja nekako sebe ne stavljam u taj koš da sam duhovnik, jer i meni treba duhovnik. Shvatio sam da je potreba da se to bude i trudim se da saslušam svakoga. Ako uspe da mu se pomogne to je dobit, u tom kontekstu mogu da se nazovem duhovnikom i da imam duhovne dece. Ali danas duhovnik na jednom kontinentu, deca na drugom ali ajde, nek bude tako, ima ih.
 
- Jesu li poslušni?
 
- Još kad im potrefite želju. Dobri su, imaju slobodu i hrabrost da kažu i najteži problem, to je dobro. Padaju, ustaju, idemo. 
 
- Pominjete slobodu.
 
- Slobodu je teško nositi. Slobodu pohristovljenu steći, to je cilj našeg hrišćanskog života. Sloboda je opasna, đavo uvek nudi na tacni, izvol‚te, ne tera ništa na silu a na nama je šta ćemo da izaberemo, on stalno nudi. Kad je đavo išao u manastir Svetog Antonija ovaj je živeo spolja u svojoj keliji i sad zalazak sunca, treba bratija da počne bdenije, starac sedi i vidi tamo nekog skakuće čudno, ide prema manastiru i sve neke tikve okačene oko njega. Zove ga i pita:
 
- Kud si krenuo?
- U manastir.
- A šta ćeš tamo?
- Nosim bratiji ponude.
- Kakve ponude?
- Svakojake, želja za svetom, slavoljublje, za srebroljlublje, bludne pomisli. Neće ovo, imam ono, neće to, imam nešto drugo.
 
Đavo ne zna našu dušu, on je samo lukav i na lukavstvo se trudi da uhvati čoveka e kad mu stavi brnjicu onda je već druga stvar. Tu je ta sloboda, sloboda izbora gde ćemo se izboriti i šta ćemo da izaberemo. To je nošenje bremena slobode. Sećam se jedne Ruskinje, baba Natalije, umrla je u Peći, ona je bila ljuta na Boga što je dao čoveku slobodnu volju. Doživela je reovluciju, videla svako zlo i govorila je, nije trebao Bog da da Adamu i Evi slobodnu volju, na šta to liči. Trebao je da uhvati Adama i Evu za uvo i da im kaže, tu sedite, tu radite, da niste mrdnuli tamo. Vidite kad su proglasili slobodu šta su uradili u Rusiji, Francuskoj, strašno u ime slobode. Sloboda ako nije ohristovljena ide u propast. Tako isto treba da bude i ljubav ohristovljena, i vera, i nada,“ rekao je arh. Aleksej, iguman manastira Svetog Luke u selu Bošnjane. 
 
Razgovor vodila Ljiljana Sinđelić Nikolić

Pročitano: 13761 puta