MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ŽIČKI MONAH OTAC JAKOV ARSOVIĆ



Monah, otac Jakov Arsović (mirsko mu ime Radoje), veliki po životu, znanju i delima spada među najzapaženije duhovne monaške ličnosti našeg vremena. Istina, njegov spoljašnji izgled odavao je običnog i prostog monaha. Međutim, on je u svom smirenju bio prava duhovna riznica ukrašena mnogim hrišćanskim vrlinama i monaškim podvizima.

Rođen je 1894. godine u Ravnoj Gori, opština Kušići kod Ivanjice. Osnovno i više obrazovanje stekao je u svojoj zemlji. U svom selu bio je najmirnije dete i najbolji đak u školi. U Parizu, na Sorboni, doktorirao je iz oblasti filosofije sa najboljim uspehom, premda se bavio i drugim naukama kao što su medicinske, pravne, teološke. Kada je posle prvog svetskog rata, u pravoslavnom srpskom narodu nastupio religiozno-moralni preobražaj bogomoljačkim pokretom, koji je predvodio vladika žički Nikolaj, pokrenut je istom religioznom strujom i Radoje Arsović.

On se do tada, vele, nije interesovao za religiju i religiozni život. Tako je Bog na čudesan način, preko vladike Nikolaja pretvorio Radoja Arsovića u velikog duhovnika i podvižnika. Jedno vreme, pre svog duhovnog preporoda radio je u našoj ambasadi u Parizu. U to vreme, pre drugog svetskog rata, vladika Nikolaj se nalazio kao episkop na dužnosti u Ohridsko-bitoljskoj eparhiji, a Žičkom eparhijom sa sedištem u Čačku administrirao je. Zakaže on tada veliki narodni sabor u Vrnjačkoj Banji. Čak je i popust na železnici za tu priliku izdejstvovao od 20%. Silan svet se sakupio. Došlo je mnogo i bogomoljaca i propovednika iz Bogomoljačkog pokreta. Radoje Arsović kao da je bio pokrenut promislom Božjim iz Pariza našao se, vele, baš tih dana na odmoru u Vrnjačkoj Banji.

Sedeo je u parku na klupi, posmatrao onaj svet i odmarao se. Ispred njega su bili i bogomoljci propvednici, Vladika i masa naroda. Posle poznate Vladičine propovedi ređali su se i drugi propovednici. Jedan Bogomoljac sa sela propovedao je jednoj grupi naroda reč Božju. Radoje Arsović , kako se nalazio blizu njega, pažljivo je pratio svaku reč toga propovednika u seljačkom gunju. Kada je završio propoved prišao mu je, čestitao i upitao odakle je i kakve škole ima. Kad je sznao da je običan čovek sa sela i sa četiri razreda osnovne, koliko je tada selo najviše moglo dati, on se zamisli kako je taj verujući naš seljak, bez škole postigao toliko znanje i tako rečito Bogopoznanje, a on eto, sa tolikim školama udaljio se od svega toga. Tada priđe vladici Nikolaju i upita ga da li bi hteo da ga primi da bude u manastiru monah. Poznavajući ga iz ranijih razgovora s njim, Vladika oćuta, pa mu reče:"Posle tri dana dođi kod mene u Ohrid u Mitropoliju, pa ćemo videti.U Čačku je upoznao Vladiku. S njim je upoznao i bogomoljački pokret, čije je skupove rado posećivao i na njima docnije propvedao. "Tako je Radoje Arsović napustio diplomatsku službu u Parizu i došao u Ohrid, a potom Bitolj kod vladike Nikolaja. Nije se više nosio gospodstveno i otmeno.

Nosio je prosto pohabano odelo. Videći ga tako neobičajeno skromno odevenog, njegova sestra Ivanka, koja je živela u Čačku kupi mu novo, lepo odelo. No on ga ponudi prvom siromahu koga sretne na ulici, tj. ponudi mu razmenu, a siromah mu odgovori: "Neću, lopove, to si ti sigurno nekome ukrao, pa sad hoćeš meni da podvališ"... Sa povratkom Vladičinim iz Makedonije u Kraljevo na žičku eparhiju doći će u Žiču i Radoje Arsović kao i veći broj monaha iz manastira Svetog Nauma. U to vreme iz Makedonije dolaze u žičku eparhiju iz Manastira Kališta i otac arhimandrit Rafailo Hilandarac s većim brojem monahinja. Dolaskom u Žiču zapaženo je da se Arsović odlikuje retkim smirenjem, svetootačkom mudrošću i ćutljivošću, to jest molčanijem.Govorio je samo onda kad je neophodno, i tada se od njega imalo šta i čuti. Odrekavši se karijere i položaja u društvu, koje mu je obezbeđivalo njegovo visoko obrazovanje, odrekao se i mnogih drugih zadovoljstava: braka, lepog odevanja, dobre hrane i tako dalje.

Upoznao je vladiku Nikolaja , kako rekosmo još dok je episkopija bila u Čačku , a sada kad se s njim vratio iz ohridsko-bitoljske eparhoje u Žiču, Žiča dobija svoju malu štampariju sa ručnim i nožnim pokretanjem, jer tada električne struje još nije imala. Njen glavni i odgovorni urednik i štampar postaje novi žički iskušenik dr Padoje Arsović. U početku je sve sam radio, uz neznatnu pomoć monaha oca Tihona Đurića, a kasnije mu dolazi u pomoć iz Hrišćanske zajednice u Kragujevcu Ivanjičanin Dragoljub Zarić kao stručan slovoslagač, koji će se uskoro u Žiči zamonašiti i postati monah Dionisije. Aroviću i njemu biće stalni pomoćnik plavokosi dečak iz Orahovice iznad Ljubovije, žički iskušenik Živorad Vasić, koji će se ubrzo pokazati darovitim štamparskim radnikom i vrsnim pomoćnikom.

Ostali bi manastirski iskušenici bili samo sezonski pomoćnici. No bez Arsovića niko nije mogao ništa štampati. On je stalno radio u žičkoj štampariji. Samo nedeljom i praznikom leti, provodio bi odmor iza crkvice Svetih Apostola Petra i Pavla, s južne strane do ogradnog zida, sedeći na jednoj dasci lepo zamaskiran u zelenom žbunju i čitao bi Psaltir. Svakome ko voli monaštvo bilo je milo videti ga i kad radi i kad hodi. Radio je marljivo, vredno i nekako dostojanstveno i molitveno, a kad hoda hodao je tiho, s razmišljanjem pognute glave kao da razgovara s nekim, i primećivalo se da se u hodu moli. Ubrzo je tada postao monah, svakako na predlog Vladičin. Onako u dugoj, sivoj, prljavoj od štamparske farbe mantiji, sa dugom kestenastom nečešljanom kosom, veoma gustom i dugom bradom i visokom svetogorskom skufijom sa vezanim krstom na čelu i krstastim u ruci štapom, u svom tihom hodu izgledao je kao Sveti Antonije ili koji od svetih podvižnika prvog vremena hrišćanstva. Na njegovim evanđelski apostolski vedrom i ponosnom licu i čelu bez bora, s malom bradavicom na sredini, ocrtavao se čitav raj i blaženstvo toga Hristovog čoveka i podvižnika. Zato je razgovor s njim bivao pravi praznik. Rekli smo da se otac Jakov nosio vema skromno.

Nekad je izgledao i kao jurodiv. Ponekad bi nosio, pored sive i mnoge prljave od štamparske farbe mantije, na nogama neku čudnu obuću. Na primer, na desnoj nozi nosio je seosku vunenu čarapu, nekad i sa starinskim i širokim nosem ili vrnčanicom, kako se to na selu kaže. A na levoj nozi nosio bi staru, kupovnu fabričku čarapu i neku staru iznošenu i izanđalu cipelu, valjda kao ostatke iz svog seoskog porekla i civilizacije kojoj je pripadao i kojom se nekad zanosio, pa ih je sad u svom smirenju ovako spojio u nespojivo jedinstvo... Ili je, možda, poročki hteo da prikaže nova, moderna vremena, koja dolaze i koja nam mogu doneti duhovnu rugobu poniženja... Krajem 1938. ili u proleće 1939.godine Radoje Arsović zamonašen je u manastiru Žiči malu shimu i naređeno mu je od žičkog vladike da se urednije odeva. Na monašenju dobio je ime Jakov. U crkvi je imao svoje stalno mesto. Na njemu stoji kao sveća mirno, od početka do kraja bogosluženja. Kasnije je dolazio kadkad za desnu pevnicu da čita ili peva.

U štampariji je radio do kasno uveče. Tamo je i spavao. Njegova postelja bila je jedna gomilica sakupljene od obrezivanja razne hartije, u jednom uglu štamparije, pokrivene ćebetom, i to je sve. Bio je veoma štedljiv kako u govoru tako i hrani. Hranu je upotrebljavao biljnu, uglavnom bajatu, pa čak i malo ukvarenu, kad se od nje više ne oseća prijatan ukus. Sakupljao bi razne trave i koprive i od toga kuvao čaj ili jelo U monašku trpezariju retko je dolazio, obično o praznicima. Mlađoj bratiji, pogotovo iskušenicima i manastirskim kuvarima često je savetovao da budu štedljivi i da ne ostavljaju prilikom obeda mrve i komade, naglašavajući da je hleb blagodatni dar Božji dat nama ljudima za održavanje života, bez kojeg ne možemo ni dana normalno živeti.

Kad taj savet nije dovoljno shvaćen, onda bi otac Jakovsam svojim drastičnim primerom to pokazao, i time kroz svoje smirenje i poniženje sve zastideo. Tako se on jednom prilikom, noseći neku plehanu činiju da uzme u kuhinji hrane za sebe, nadvirio pred kuhinjom u čabar s pomijama, pa kad je video u njemu mnogo komada hleba, prekrsti se, zasuka rukav od svoje mantije i šakom zagrabi dva-tri puta onog već kiselog hleba. Stavi ga u svoju činiju i vrati se u štampariju. Videći to svi su se u manastiru zaprepastili pitajući se:kako će to jesti? Nekada se u zimskim danima moglo videti kako i bos hoda ispred štamparije i do kuhinje po snegu. Vladika Nikolaj poznavajući dobro oca Jakova, pored svega toga posebno ga je cenio i poštovao. Cenio je njegov monaški život i znanje. I kad god bi mu naredio da se posavetuje s ocem Jakovom i dogovori oko štampanja, otvorio bi prozor na svojoj radnoj sobi okrenutoj prema štampariji, i koga prvo viknuo bi:"Dijete, zovnide mi Doktora". Tako je uvek zvao oca Jakova. I onda bi se s njim dogovarao u vezi štampanja svojih rukopisa, pogotovo onih koji su se štampali u "Malom misionaru" i drugim listovima "Žičke evanđelske delatnosti". Ovde bi mogli pokazati i stav o. Jakova prema ženskom svetu.

Sve nenužne razgovore sa ženskim svetom je izbegavao. Jednom prilikom sedeo je on, negde 1939. godine ispred štamparije na vrh stepeništa kraj velike crkve, na jednom kamenu od nekog starog kapitela, i okrenut prema crkvi pognute glave ljuštio je krompir. U tom trenutku naišla je neka gospođa i prišla ocu Jakovu s namerom da se s njim pozdravi i porazgovara. On je ćutao. "Radoje, progovorila je ona, poznaješ li me?" On je i dalje ćutao. "Radoje, okreni se! Znaš li od kad se nismo videli...,"nastavljala je svoju priču ova sirota gospođa, no nije mogla dobiti nikakvog odgovora. Tada se sa čuđenjem i divljenjem udaljila od njega. To je, vele bila neka njegova koleginica sa studija iz Pariza. U pogledu crkvenog pojanja otac Jakov je smatrao nepriličnim i nepristojnim da monahinje pevaju u muškim manastirima, kao i obratno, da monasi pevaju u ženskim manastirima. Tako, kad bi monahinje prilikom posete Žiči zapevale u crkvi, on bi odmah napustio bogosluženje i žurno otišao u Kraljevo da ga tamo nastavi.

Od svih tadašnjih monaha u Žiči otac Jakov Arsović činilo se da je najveći podvižnik. Spomenuli smo njegovu skromnost u hrani i odevanju, a ovde da spomenemo jedan drukčiji oblik u vežbanju svetog monaškog smirenja i jurodivosti što izaziva divljenje. Neupućeni u monaški i hrišćanski život reći će: "Pa to je nenormalno! kao i ono sa vađenjem hleba iz pomija".- Jedanput zatraži on manastirska kola i konja da preveze hartiju i neki drugi materijal iz Kraljeva za manastirsku štampariju. Pa kad ih nije dobio, s obzirom da mu je to bilo hitno, on se upregne sam u jedna lakša kola. Neki od manastirskih iskušenika pomogli su mu da ih istera samo preko žičke reke do puta, a dalje ih je sam do Kraljeva vukao. Vratio se uveče, kasno, s materijalom na kolima, ali dosta zamoren.

Pričalo se već sutradan da se čitav roj dece okupljao oko njega kad je kraljevačkim ulicama vukao kola. No on je mirno išao pognute glave, kao da nije ni primetio takvu svoju publiku. O tome je kao i o onom dijalogu s koleginicom iz Pariza ispred Žičke štamparije, pisala dnevna štampa. Otac Jakov je kao žički monah i duhovnik posećivao i mnoge pravoslavne bogomoljačke sabore pred drugi svetski rat, sam ili s vladikom Nikolajem. U svojoj skromnoj i pohabanoj monaškoj odeći, a veoma obrazovan, još više je privlačio pažnju naroda. Bio je darovit kao propovednik iako monaški ćutljiv. Njegove jevanđelski rečite i koncizne propovedi i pouke iz hrišćanskog života na saborima u Žiči, Požegi, Ovčarskim manastirima, manastiru Tavni, Sarajevu, Beogradu, crkvi Ružici, Krnjevu, Leliću i drugim mestima dugo su se pamtile i prepričavale. Pored svoje apostolske misionarske delatnosti otac Jakov je pomagao obnovu zapuštenog manastira Svete Trojice u Ovčar Banji, kao i druge naše crkve i manastire. O njegovim hrišćanskim delima i podvizima, kao i mučeničkom kraju i smrti, mogla bi se napisati čitava knjiga. On je malo pisao a više je životom i rečju propovedao i štampao gotove Vladičine rukopise. Ima jedna mala ali mudro napisana knjižica koju je on napisao.

Upućena je kao priručnik savetnik crkvenim pastirima, parohijskim sveštenicima, kako treba da žive i iznađu vreme i razlog za posetu parohijskim domovima, radi utvrđenja onih koji su zbog bilo kog poroka malaksali u veri. Na taj način oni postaju pravi pastiri Hristove pastve, a ne samo"trebnikonosci, kolačosekači" i slično tome. Da navedemo i jedan detalj iz njegovog života za vreme bombardovanja Žiče. Kad su se za vreme bombardovanja Žiče svi iz manastira razbežali svak na svoju stranu, najveći deo bratstva povukao se u manastirske napuštene kolibe u Stolovima. I tek što su prvog dana, došavši u tu planinu malo doveli u red kolibe, raskrčili ih od korova i čitavog nekog loma; inprovizovano oblikovali im kakav-takav od paprati krov, prostrli paprat svuda unaokolo a u sredini založili vatru, pa seli da se u tim već kasnim večernjim satima zagreju i odmore, uđoše na otvorena vrata u kolibu iskušenik Momčilo Milosavljević i još jedan mlađi monah vodeći iscrpljenog i gotovo bez svesti oca Jakova Arsovića.

Pravo je čudo kako su ga po onoj pomračini bez poznavanja terena mogli dovesti. dmah sedoše zbog dima i umora na paprat oko ognjišta. Neko povika: "Dajte im onog čaja od vruće vode da se zgreju i dođu k sebi". Ocu Jakovu odmah povezaše glavu, jer se žalio da ga glava mnogo boli, a bio je sav ošamućen i tresao se kao u groznici. Momčilo za to vreme, dok su pili čaj, ispriča tužnu istoriju Žiče i oca Jakova. Veli: "Znate li vi, oci i bratije, da nam je otac Jakov nateže od svih nas prošao ovih dana. On je za sve ovo vreme bio u Žiči, i juče za vreme bombardovanja nalazio se ispred velike kapije i Patrijarhovog spomenika. I kad su Nemci počeli da bombarduju manastir, on je umesto da beži pokušao da se skloni u crkvu. Četnici i partizani, koji su se nalazili oko Žiče, priprete mu da se ne kreće i da ne otkriva metu. Tako, otac Jakov ostane ispred manastirske kapije i u neposrednoj blizini pretrpi bombardovanje od čega bude kontuzovan i teško ošamućen. Nađen je onesvešćen u ležećem stavu.

Da se sklonio u crkvu poginuo bi, jer je Velika crkva razrušena bombama. Jedva smo ga, veli, doveli ovamo". Za to vrme otac Jakov se malo odmorio, ogrejao i okrepio pa došavši k sebi počeo je kao u nekom bunilu vaditi neke pečate iz nedara govoreći: "Izgoreli su pečati Ohridske mitropolije, pa neka izgore i od Žičke štamparije", i onda, bacaše jedan po jedan pečat u vatru na ognjištu ponavljajući iste reči. Mlađi iskušenici na znak drugih monaha povadiše pečate iz vatre, pa ih sutradan predaše ocu Jakovu kad se odmorio i kad se osećao bolje. Međutim, on ih ponovo baci u vatru govoreći: "Niste ih trebali vaditi, jer ako dođemo do manastira i štamparije, lako ćemo doći i do pečata". Radi oporavka ocu Jakovu trebalo je još nekoliko dana da ostane u kolibama.

Osećao se još uvek nekako potrešen i slab. Pošto je u manastiru uvek živeo strogo asketski, nije mogao zamisliti da se neko od žičkog bratstva i tu u planini usudi da jede mesa ili mesne hrane. Ali "nuda zakon menja", pa kako se manastirsko bratstvo tih prvih dana bežanije zateklo u planini, usamljeni i bez ikakve hrane, starešina žički iguman Danilo bio je prinuđen da dozvoli da se jede meso. Zbog toga je naredio, da se odmah prvog dana, u nedelju zakolje jedna ovca iz stada koje su doterali iz Žiče. I kad su je iskušenici uredili i stavili u kantu na vatru da se kuva, otac Jakov se nadviri nad kantu na ognjištu da vidi šta se kuva, u toj velikoj kanti. Kad je video da iz nje vire komadi mesa, udari se šakom iznad kolena pa, gnevno zgrabi onu kantu sa veriga pa hoće da je prospe uzvikujući:"auh, manastir vam gori, i umesto da plačete i naričite, a vi kao Izrailjci hoćete mesa! "Mlađi od bratije gledaju u čudu šta će sad biti, hoće li ostati i bez tog jadnog ručka, kad već ništa drugo nema?

U tom neki stariji monasi uzeše oca Jakova pod ruku i odvedoše ga na stranu, van koliba da se smiri objašnjavajući mu njihovu ni malo zavidnu situaciju u tom usamljenom planinskom mestu. Tako su im ovce postale glavna zaliha hrane da nekako održe goli život u planini. Kasnije je otac Jakov i to nekako shvatio i smirio se. Dok se tih prvih dana nalazio u kolibama držao bi mlađoj sabraći časove: iz Biblijske istorije, iz Hrišćanske filosofije i iz drugi nauka. Pisao bi im i pouke iz Psaltira i Svetih Otaca, i to je zahtevao da svi nauče. Ponakad bi govorio, kako se može u tim ratnim uslovima nemaštine zameniti u jelu so nekakim kiselim i gorkim travama a u planinskim čaju, koji su tu po planini brali, kako se može zameniti šećer zelenom trskom kukuruzovine, koja je slatka i koju treba zajedno s čajem prokuvati, i tako dalje. Po njegovom tadašnjem receptu lek od gripa i prehlade je vruć čaj ili vruća voda i dobra ljuta paprika. Bio je tada bratstvu nezamenljiv. Posle nekoliko dana kad se oporavio počeo je i on zorom raniti i svakog dana odlazio bi u Žiču. Tamo je po zgarištima tražio stvari koje se mogu korisno upotrebiti. Kasno uveče vraćao se sav umoran, i u nekoj torbi donosio bi klešta, čekić, žice, eksera, neku zagorelu i pocrnelu šerpu, plehani tanjir i slično, što je sve dobro došlo tada u pustoj planini. Kad se iz Žiče otac Jakov vrati kolibama, teško onome od iskušenika koji ne bi napamet naučili njegovu napisanu pouku i drugima je dali da nauče.

Zbog toga su se oni ljutili na njega, ali su ga i voleli. Posle rastanka žičkog bratstva iz koliba u Stolovima u Vilovu u novembru 1941 godine, otac Jakov došao je kod vladike Nikolaja u manastir Ljubostinju. Zbog zime i snega žičko bratstvo moralo se s blagoslovom Vladičinim razići po raznim manastirima, a ocu Jakovu kao i još nekima bilo je glavno prebivalište u manastiru Ljubostinji. Istina, ovaj se žički monah i duhovnik za vreme rata veoma često nalazio na putu; ili u vozu, ili je peške odlazio u neko mesto, ili u koji manastir. Uvek je sa sobom nosio štampane listiće "Oče naš" ili druge koje pobožne knjižice, ikonice i krstiće,delići ih svuda bi propovedao narodu, govoreći o Bogu i veri kao o trpeljivom i hrabrom nošenju ratnih nevolja s nadom na bolje dane. Tako je otac Jakov i u tom nesretnom i zlom ratnom vremenu hodio po narodu u Srbiji, misionario i propovedao, kao što je nekad činio u jevrejskom narodu prorok Jeremija. I u vozu i pešačenju prpovedajući bivao je ponekad nehrišćana i bezbožnika ismejavan. Imao je neprijatnosti i maltretiranja, čak i uboja od batina. Prvo od Nemaca i drugih razbojnika, a onda, isto tako i od nove bezbožnike, partizanske vlasti. Pričalo se tada o tome po žičkoj eparhiji, a i studenički isposnik otac Kasijan govorio je, da se tada 1942 i on nalazio u Ljubostinji zajedno sa ocem Jakovom kao njegov sakelejnik. Od njega je saznao ili pak, sam video mnogo o njegovim podvizima i nevoljama. "Kad bi otac Jakov, pričao je isposnik starac Kasijan, polazio na put, ostavljao bi meni svoj štap i naimenovao me igumana njegove kelije sa knjigama iz hrišćanske zajednice i drugim stvarima. A kad bi došao u manastir dugo bi se molio u svojoj keliji, metanisao i provodio vreme u molčaniju podvizima. Hranio se vrlo malo, i to najoskudnijom posnom hranom. Jeo je iz zemljanog i žicom uvezanog naprslog čanka. Nije imao postelje. Odmarao se i malo spavao na podu. Govorio je: "Ja sam zemlja i na zemlji se odmaram".

Jednom prilikom pred rat 1941. pozvan je, kao rezervi major u svoj kraj u Ivanjicu na vojnu vežbu. Njegov zemljak sveštenik iz Ivanjice, kad ga je video zapitao ga je, zar je on na vojnoj vežbi. Otac Jakov mu je lakonski odgovori: "Je li bolje biti neizvežban ili izvežban?" Odmah posle rata, kad su partizani došli na vlas, otac Jakov jednom prilikom, misleći da oni nisu tako zli kao što se pričalo, ocu Gavrilu igumanu raletinačkom reče: "More, ovi ljudi izgleda, nisu loši". Međutim kako dalje svedočaše otac Kasijan a i, ostali, ipak je otac Jakov posle rata 1945. bio zatvoren u Velikoj Drenovi zbog duge kose i brade i zbog hrišćanskih propovedi narodu, i tamo je bio mnogo tučen. Uskoro ga zatvaraju, maltretiraju i tuku nove vlasti i u Požarevcu, koje šire bezboštvo a suzbijaju veru i crkvu. Sada da vidimo kakav je bio kraj života ovog našeg monaha i duhovnika; velikog ispovednika, mučenika i propovednika vere pravoslavne. Postoje dve slične verzije o smrti dr. oca Jakova Arsovića.

Prva je od Irene unuke poznatog bogomoljca iz Rabrova Vasilija Popovića o kojoj je pisano u prvom broju "Hilandara". Drugu je pribeležio Vasilijev sin Aleksandar(Cane) Popović, koju i mi ovde uglavnom beležimo iako se ne slaže sa ostalim podacima o vremenu smrti oca Jakova. U nihovoj je dakle kući umro o. Jakov i to je prepričano na sledeći način: "Jednog kasnog novembarskog?! jako vetrovitog dana, ponedeljka, naiđe jedan monah pored kuće moga oca Vase pred kojom je moja pokojna majka Danica čistila smeće i prašinu koje je vetar naneo, priča Aleksandar Dan je bio hladan. U tom trenutku zapitao ju je neko, dal je to kuća brata Vase. Ona se okrene i vide pred sobom monaha sa teškom torbom na leđima. Pozva ga u kuću rekavši:"Tu je, hajdete unutra", i otvori mu vrata od dvorišta.

Otvarajući vrata na kući vide mog oca i nazva mu Boga. Pošto se pozdraviše otac Jakov reče: "Evo, brat Vaso, ja sam pošao u manastir Tuman, pa sam svratio i do tebe. Zatim, spuštajući sa leđa teške bisage od kozje kostreti duboko uzdahnu rekavši, kako je mnogo umoran. Otac ga zapita, odakle ide, a on mu reče: "Iz Beograda. Pogrešno sam sišao u Požarevcu, umesto da produžim do Rabrova. Zato sam, veli, morao peške od Požarevca do Boževca gde prenoćim, pa jutro produžim peške do Rabrova". "Onda sedi da se malo odmoriš i da ručamo, a zatim ću reći ženi da ti spremi postelju da se dobro odmoriš, a potom o svemu razgovarati", reče otac.
 

Za vreme ručka otac Jakov je malo jeo i malo razgovarao. Nije se osećao dobro. Majka mu razmesti postelju i otac Jakov ode da legne. Poslujući po kući majka baci pogled na stolicu sa stvarima gosta i primeti, da skoro ništa nije svlačio sa sebe od odela. Brzo se uverila da otac Jakov Arsović, sem mantije nije ni imao na sebi drugog odela. To ju je začudilo i pomislila je u sebi: šta je s ovim čovekom? Napolju duva jaka i hladna košava ceo dan, a on ovako slabo obučen. Pričajući mi o svemu tome majka veli: "Kako slučajno podigne one od kostreti bisage, a one teške da sam ih jedva podigla. Začuđena pomislila sam, kako je to ovaj čovek mogao da nosi. U bisagama su bile otštampane u vidu letka 15x15 sm. na četvrt lista Gospodnje molitve: Oče naš, oko osam hiljada primeraka, tri-četiri deblje kožne knjige, nekoliko drugih deblji knjiga i naočari. Neke kao iz muzeja starodrevne čarape i jedan peškir. Jednu starodrevnu lampu žižaru, što se iglom podiže fitilj. Zatim, brojanice i igle kao i kalem konca za ručno krpljenje veša i odela.

Ovo smo sve kasnije utvrdili. Probudili smo ga i pozvali da ustane na večeru. Odgovorio je da mu nije dobro i da ne može ni da ustane. Sutradan, opet ne ustaje. Majka Danica pomisli: "Eto umoran je i prehlađen, neka ga, nek se čovek dobro odmori. Ali je on ležao i dalje. Čak je prošao i ceo dan utorak, a on ne ustaje. Za večeru je ustao i seo na krevet, ali mu se nije jelo. Rekao je:"Nešto mi nije dobro". Majka Danica spremi mu čaj i drugo što bi mu moglo odgovarati. Večerao je nešto malo s čajem i ponovo odmah legao. Ujutru osvanula je sreda, a otac Jakov još ne ustaje iz postelje. Kako je sreda pijačni dan a ja sam u radnom odnosu, to nisam mogao, po našem običaju da posetim bolesnika, niti sam pak, još video oca Jakova. Tad, moja majka Danica dođe k meni i poče da priča: Cane, da ti nešto kažem. Kod nas je došao neki kaluđer, i to čudan kaluđer, Ovaki nam do sada nisu dolazili. Ćutljiv je i ništa ne govori, a ne ustaje iz postelje. Noćas sam snila, da je nekakav kaluđer kod naše kuće umro.

Vala Bogu, da neće i ovaj što je sada kod nas umreti. Izgleda da se jako razboleo, jer nikako ne ustaje iz kreveta. A i kako se ne bi razboleo na ovakvom vetru hladnoći, onako sasvim slabo obučen. Na sebi ima samo veš i običnu težnjavu mantiju i ništa više. Na leđima je doneo onoliko tešku torbu-bisage, i išao peške od Požarevca do Rabrova 32 kilometra na ovakvom vremenu. Morao ga je vetar da probije i da se razboli, pa čak i da je bio dobro obučen, a kamoli ovako. Zato, veli mi majka, posle radnog vremena dođi odmah kod nas pa razgovaraj malo s njim." Tako je i bilo. Odmah sam po povratku otišao kod nih, i kako uđem u kuću nazovim im Boga, pozdravim se s bolesnikom i zapitam ga kako se zove. Otac Jakov me pogleda pa reče: "Ko si ti? Odgovorih mu da sam najmlađi sin Vasin. Na to i on meni odgovor: "Ja sam monah, dr Jakov Arsović. Pa što si došao kod mene," reče mi otac Jakov ? To je rekao tako kao da me se uplašio. Na to mu odgovorim: "Oče , Jakove, i ja se molim Bogu kao i moj otac Vasa.

"Dobro pa šta si hteo od mene", reče on? Onda nastavim:Reče mi majka Danica da ste se razbolili od prehlade, pa sam došao da Vam pomognem što mogu. Imam algu, špiritus, kamfor, imam kinin i aspirin. Drugih lekova tad nije bilo, mogli bi da učinimo nešto, da Vas izmasiram pa da ozdravite, rekoh ja. Međutim, on meni odgovori:"Imaš li ti brate, kandilo u kući?" "Ja rekoh: imam. "Imaš kitu bosiljka što ti sveštenik svetio vodicu"? Ja rekoh imam. "Ima li kod crkve bunar"? Rekoh:nema, ima ispod crkve. "Da li iz njega uzima popa vodu za Bogojavljenje"? Reko mu:da."E, onda, kad si mi zato došao, donosi malo zejtina iz kandila da me izmasiraš, a za to vreme uzmi malo vode iz tog bunara, i malo od kite bosiljka što se njime svetila vodica, pa mi skuvaj čaj u lončetu. Ja tako sve i uradim.

Dok se čaj kuvao, doneo sam mu ulja i kandila. On zavrne pokrivač da boh mu prvo noge masirao. Kad sam pogledao noge zgranuo sam se od čuda, jer su mu noge bile žute kao vosak, mršave toliko, da su to bile samo koža i kosti. Tako ja počnem od nogu da ga masiram. Gledajući kako su mu noge suve i mršave, boje voska, čudio sam se, kako ga tako mršavog nije jak vetar odneo . Kad sam masirao njegove grudi, bila su to samo rebra i koža, a žute kao vosak, bez imalo mesa na sebi, živi kostur.

Prosto sam se uplašio da mi ne propadnu prsti kroz grudni koš. Kad sam završio masažu grudnog koša i vrata, dodam mu lonče s čajem, pa mu ponudim kinin aspirin. No on me pogleda s čuđenjem i reče svojim dubokim glasom, kakavim je obično i govorio: "Zar nisam već rekao, da neću nikakve lekove i praškove". Posle masaže i toplog čaja, dobro pokriven zaspao je. Mislili smo da će mu tada biti bolje. Ali kad se probudio i pokušao da ustane, videlo se da ima zapaljenje pluća, i svakog trenutka bivalo mu je sve gore. Došla je iz manastira Tumana i sestra Bosa, koju je imao nameru da tada nauči pismenosti, i njoj je tad dao jedini svoj peškir. Kad je osvanuo četvrtak, bolest je uhvatila maha i njemu je bivalo sve teže. Lekara nije bilo u blizini, a i da je bilo, po pričanju igumana oca Vasijana koji ga dobro poznaje, ne bi ga primio. Tako, sutradan u petak, negde oko 10 sati pre podne 1946. godine, pred Mesopusne zadušnice, u 52-oj godini otac Jakov umre i predavši dušu svoju Gospodu kome je iz manastira Tumana jeromonah otac Roman te ga ispovedio i pričestio.

Ovde je završio svoju čudesnu priču Cane, sin Vase Popovića iz Rabrova, o poslednjim časovima i smrti to jest o preseljenju duše na nebo ovog uistinu svetog duhovnika i podvižnika, i prepodobnomučenika crkve Hristove, oca Jakova. Po pričanju brata Vasilijeve unuke Irene, pred svoju smrt, otac Jakov je zatražio Krst i sveću. Pomolio se Bogu i oprostio se sa svima i rekao da će da umre. Kad su ga tešili da će da ozravi on je rekao:"Vidite li ovu trojicu što stoje tamo kod vrata sestra Danice?

Oni su došli po mene."Zatim je dodao: "Ova trojica su još pre jednog sata došli po mene, ali me čekaju da kažem bratu Vasi još nekoliko reči"... Onda je saopštio kako i gde želi da ga sahrane... Zatražio je da kraj njega u grob stave i njegov krstasti štap, kojim se uvek poštapao. Poručio je i svojoj sestri u Beograd, da dođe i izmiri sve troškove oko njegove sahrane. Međutim, brat Vasilije Popović i njegova čestita porodica sa bogomoljcima iz Rabrova organizovali su sve lepo i pristojno pripremili što je bilo potrebno za sahranu.

Telo oca Jakova otpratili su do manastira Tumana. Tu su ga sa hrišćanskom tugom ožalili i sahranili. Grob mu se nalazi poviše crkve u manastirskom, monaškom groblju. Gospode, molitvama prepodobnomučenika i podvižnika sluge Tvoga oca Jakova, probudi i ojačaj u nama veru u Tebe i saznanje, da si Ti radi nas i radi našega spasenja došao na zemlju, te da zavolimo Tvoju nauku i Tvoj put, kojim je celog svog života koračao molitveno k Tebi monah žički, a naš duhovnik i sabrat na ovoj krvlju obagrenoj planeti - otac Jakov.




u Prizrenu o Novoj 1994. god.

Arhimandrit Jovan Radosavljević

Preuzeto: iz časopisa «SVETI KNEZ LAZAR» ČASOPIS RAŠKO-PRIZRENSKE EPARHIJE ZA DUHOVNI PREPOROD,

GODINA DRUGA PRIZREN 1994 broj 1(5) strana 85-95

Tekst prekucao: Arhimandrit Gavrilo Vučković



Tropar ocu Jakovu, glas 8. *

_________________________________________________

PREPODOBNI OČE JAKOVE, MOLI BOGA O NAS! NEKA TVOJ LIK PROSVETLI I NAS DA HODAMO STAZAMA KOJIM SI TI HODAO I DA NAM GOSPOD DA TRPLJENJE I SMIRENJE KOJE SI TI IMAO I ZA PRIMER NAMA OSTAVIO. _________________________________________________

Sastavio: o. Arhim. Gavrilo (Vučković)

Hvala ocu Arhimandritu Jovanu koji se potrudio da nam napiše ovo žitije oca Jakova.

o.Gavrilo

Pročitano: 7888 puta